Информативна служба
Српске Православне Цркве
15. септембар 2003. године

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ
ЕПИСКОПСКОГ САВЕТА
ПРАВОСЛАВНИХ ЕПИСКОПА ЦРНЕ ГОРЕ
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Епископски Савет Православних Епископа Црне Горе Српске Православне Цркве, са свог састанка одржаног у Епископском двору Епархије будимљанско - никшићке у манастиру Ђурђеви Ступови, Беране, 12. септембра 2003. године, на празник Светог Александра Невског, издаје следеће саопштење за јавност:

  1. После исцрпних разговора о текућим питањима и проблемима из живота Цркве у Црној Гори као и о остваривању њене еванђелске мисије, Епископи изражавају своју радост и благодарност Богу што је црквени живот у Црној Гори последњих година све динамичнији и снажнији. То потврђује не само обнова древне светосавске и петровићке Епископије будимљанско - никшићке, у чијем седишту се и одржава овај састанак, него и обнављање свеукупног црквеног и мисионарског живота Цркве. У току последњих десетак година обновљени су бројни манастири и живот у њима, од Куманице, Калудре и Светих Арханђела на Тари, до Бешке на Скадарском језеру, Обода на Ријеци Црнојевића, Жањица на мору, Подмајина и Стањевића у Будви, Подмалинска и Бијеле на Дурмитору па све до Заграђа изнад Шћепан Поља. Обновљени су бројни храмови широм Црне Горе, саграђени и граде се нови, међу које посебно мјесто има Саборни Храм Христовог Васкрсења у Подгорици. Оно што је још важније за мисију Цркве повећао се број посленика на њиви Господњој – свештеника, монаха и монахиња као и активних чланова верног народа Божијег у животу Цркве. Обновљена Цетињска богословија већ десет година, иако под тешким условима, врши своју изузетно значајну црквено - просветну мисију у Црној Гори и шире; основани су бројни црквени хорови у свим нашим Епархијама, обновљен је и рад бројних Кола српских сестара које врше драгоцјену добротворну мисију. Значајан део народа у Црној Гори који је био некрштен – крстио се, а и даље се многи крштавају, враћајући се тиме православној вери својих Отаца. Црква обавља своју мисију преко све богатије издавачке делатности (Светигора, Видослов, Свевиђе, Милешевац – часописи и издавачке куће). У делу Захумско - херцеговачке и Милешевске Епархије, који припада Републици Српској и Србији, уведена је веронаука у школама док је на просторима саме Црне Горе она заживјела само при храмовима.
  2. Без икакве сумње ова духовна и морална обнова Црне Горе била би још успешнија и јача да није у њој још увек присутна инерција атеистичког тоталитарног наслеђа недавног времена. Наиме, један број дојучерашњих марксиста и кумровачких ђака, прерушен у ''демократе'' и ''европљане'' наставља и даље свој антихришћански посао: ствара своју ђавољу зборницу под именом ''црногорска црква'', спречава увођење веронауке у школе, па и уз помоћ те своје племенско - полицијске секте, наставља са блаћењем Цркве, обилно користећи радио, телевизију и остала средства јавног информисања.
  3.  

  4. Православни Епископи Црне Горе са жаљењем констатују да поред горе наведеног угрожавања елементарних верских права од стране људи атеистичке провенијенције постоје други озбиљни проблеми који ометају напредак Цркве и унапређење духовног и моралног живота Црне Горе као и стварање здравих односа између Цркве и државе. Овде на првом месту треба поменути нерегулисане односе између Цркве и државе. Нарочито од када је укинуто Министарство вера, Црква не зна коме наслову да се обрати за решавање својих текућих проблема. Црква која је Уставом одвојена од државе нашла се и налази се у положају изолованости и правне несигурности, с једне стране, а с друге стране управо због те несигурности свако може да некажњено угрожава њену имовину и достојанство. Тако је могуће форсирање од појединих политичких и партијских кругова једне полицијске пара - цркве у Црној Гори којој се приписују чак имовинска и друга права као да је Црна Гора постала безсудна и бесправна земља. То форсирање црквеног и духовног раскола по први пут у историји Црне Горе такве врсте отвара још једну дубоку рану на ионако рањеном бићу Црне Горе о чему креатори тог раскола и не размишљају. Нажалост живимо у времену у коме је код нас држава мистификовна, а Црква изгубила елементарна права.
  5. Што се тиче саме имовине оно што озбиљно забрињава јесте чињеница да је стопирана примена Закона о реституцији одузете имовине Цркви и грађанима који је изгласала Скупштина Црне Горе и потписао Председник Републике. Имовина не само што се не враћа њеним законитим наследницима него се приватизује и краде и при том још и напада и онај минимум преостале црквене имовине остављене од раније власти. Забрињава и небрига о културној баштини: обраћања Министарству културе обично остају без одговора, Завод за заштиту споменика не обавља савесно и стручно своју дужност, а за све недостатке се оптужују представници Цркве.

    Наведена правна несигурност и изолованост Цркве као и непостојање службеног органа коме би се Црква обратила, одражава се на питање решавања пензионо - социјалног осигурања свештеника и црквених службеника. У бившој Југославији то питање је било законом регулисано тиме што су црквене јединице уплаћивале 50% накнаде, а друштвена заједница осталих 50%, данас је то законом неразјашњено и нерегулисано.

  6. Оно што такође забрињава јесте стално оптуживање Цркве за национализам. Свакоме ко иоле познаје природу, дух и мисију Цркве јасно је из свеукупне њене историје да она поштује националну припадност и опредељење сваког појединца, али при том остаје по својој природи, устројству и мисији – васељенска, универзална. Она се никад није сужавала на границе било које нације нити се поистовећивала са било којом нацијом јер би тиме престала да буде оно што јесте, изгубила би свој саборни и универзални карактер и мисију. Најновији примјер таквог неправедног оптуживања Цркве за национализам јесу напади на Његову Светост Патријарха Павла, човјека који никада ниједном својом речју, изјавом или поступком није изашао из васељенских оквира Христовог Еванђеља.
  7. Оно што нас још забрињава као Епископе и људе који се баве просветном мисијом у народу јесте пребрзо увођење реформе школства у Црној Гори, на не мало незадовољство не само нас него и родитеља и деце, а и многих савесних и честитих наставника. Уместо да се озбиљно и одговорно приступи овом тако сложеном послу који захтева на првом месту дезидеологизацију школе и њено истинско осавремењавање, приступа се новој идеологизацији школства, бојати се много примитивније и ретроградније врсте од оне која јој је предходила у време марксистичког образовања. На темељу те нове идеологизације уводе се многе неистине и полуистине у образовни систем, нарочито што се тиче области културе, историје и језика. Уместо да користе права достигнућа у савременом образовању демократских држава, наши реформатори школства уводе на Западу већ давно превазиђене образовне моделе и методе стварајући тиме још већи хаос у нашем образовном систему. Оно што посебно забрињава јесте факат да се у том новокомпонованом образовном систему чак и не предвиђа место за Науку о вери, иако је она већ уведена у свим околним некадашњим југословенским републикама, о демократској Немачкој, Аустрији, Грчкој и другим европским земљама и да не говоримо.

Без обзира на све ове недаће, проблеме и тешкоће са којима се Црква суочава, она наставља свој спасоносни и просветитељски ход кроз историју, пуна непоколебиве вере и поверења у Бога и у могућности преображаја човека као појединца и као заједнице како у Црној Гори тако и у савременом свету уопште.

ЧЛАНОВИ ЕПИСКОПСКОГ САВЕТА ЦРНЕ ГОРЕ:
с.р.

Митрополит црногорско-приморски
г. Амфилохије

Епископ захумско-херцеговачки
г. Григорије

Епископ милешевски
г. Филарет

Епископ будимљанско - никшићки
г. Јоаникије