Патријарха Московског и све Русије Алексија II
и Светог Синода Руске Православне Цркве

Јавност је 11. фебруара ове године у Ватикану информисана о одлуци Папе Римског Јована Павла II да се статус административних јединица Римокатоличке Цркве које се налазе на подручју Русије подигне на ниво епархија. Од сада ће се у документима Ватикана територија наше земље називати «црквена провинција» с митрополитом [надбискупом] на челу.

Руска Православна Црква је овим стављена пред свршен чин, будући да је одлука већ донета. По нашем мишљењу, таква питања захтевају претходно разматрање. Сматрамо да поменути потез није баш пријатељски и да угрожава изгледе за побољшање односа између двеју Цркава.

Католичка црква је, током историје, на подручју наше земље водила духовну бригу о својој пастви која јој, по традицији, припада: о Пољацима, Литванцима, Немцима итд. Управо због тога није ни постојала подела територије Русије на католичке епархије [бискупије], а националне католичке парохије су припадале епархијама [бискупијама] Могилевској и Тирасполској. Оснивање «црквене провинције» односно «митрополије» представља заправо стварање помесне Католичке цркве Русије са седиштем у Москви, помесне Католичке цркве Русије која полаже право на руски народ као на своју паству, а он је са гледишта културе, духовности и историје паства Руске Православне Цркве.

Оснивање такве цркве у Русији фактички представља изазов Православљу које има вишевековне корене на подручју ове земље. Ништа слично се никада није десило у историји наше земље. Штавише, такав начин организације католичког црквеног живота није типичан ни за католичке земље, где не постоје црквене провинције чијим епархијама реално руководи митрополит [надбискуп].

Требало би још истаћи да Руска Православна Црква, која води духовну бригу о својим верницима и у католичким земљама, никада није покушавала да створи своје црквене институције које би биле паралелне католичким институцијама. Наше епархије се оснивају с циљем духовне бриге о руској православној дијаспори односно о чедима Руске Цркве која се налазе далеко ван Отаџбине, а не с циљем спровођења мисионарских активности међу локалним становништвом. Да је Католичка црква деловала у Русији с истом тактичношћу и добронамерношћу као што ми делујемо у католичким земљама, не би дошло ни до каквих проблема у односима између наших Цркава.

Сматрамо потпуно погрешним изјаве представника Римокатоличке цркве да они тиме тобоже обнављају католичке јединице које су постојале у Русији пре револуције 1917. године. Скоро све римокатоличке епархије које су постојале у Руској империји пред сам почетак 20. века налазиле су се на подручју садашње Пољске, Литваније, Украјине и Белорусије, и нису имале уједињени центар ни у престоници Русије ни у било ком другом граду. Отада су се границе наше земље, као и њен етнички и конфесионални састав значајно променили. У савременој Русији број католичких верника је неупоредиво мањи него у Руској империји с почетка 20. века.

Убеђени смо да ради духовне бриге о католицима који нису толико многобројни у нашој земљи, није било потребе за унапређењем статуса већ постојећих католичких црквених јединица, а камоли за стварањем посебног црквеног округа. Такви поступци Римокатоличке Цркве који нису узроковани реалним пастирским потребама, откривају да промене које се врше имају мисионарске сврхе. Ово потврђују многобројне чињенице које показују мисионарску делатност католичког свештенства међу руским становништвом. Управо такву делатност називамо прозелитском, и стално скрећемо пажњу на њу као на једну од главних препрека побољшању односа између наших Цркава.

Посебно нам је жао што је таква одлука Ватикана била донета уочи наставка званичних преговора између наших Цркава која је заказана за крај фебруара. Стога се појавила озбиљна претња врло осетљивом процесу преговора, што, разумљиво, крајње отежава изналажење решења за постојеће проблеме и недоумице.

На поглаваре Римокатоличке Цркве је пала одговорност пред Богом и пред историјом за нагло погоршање наших односа, за рушење наде у нормализацију наших односа која је тек почела да се појављује. Поступак Ватикана је угрозио могућност католичког Запада и православног Истока да као две велике цивилизације заједно делују за добробит Европе и света. По ко зна који пут је, ради пролазне користи, жртвована прилика да Хришћани заједнички сведоче подељеном човечанству.

Намеће се питање: да ли Ватикан и даље сматра своје односе с Православном Црквом односима дијалога и сарадње, као што стално изјављује, или схвата Православље као непожељног ривала. Уколико се догађа оно друго, онда никакво разумевање [сагласност] међу нама не долази у обзир.

Уосталом, ми настављамо да подсећамо Ватикан: данас када побуњени свет очекује заједнички друштвено ангажовање православаца и католика, ми морамо да радимо заједно, а не да будимо у завади. Ми још увек негујемо добре односе с епархијама [бискупијама], парохијама и манастирима Католичке цркве, и сарадњу са хуманитарним католичким организацијама и школским установама. Управо такви и слични примери уливају наду да ће, без обзира на препреке које су везане за погрешан правац кретања Ватикана према Руској Православној Цркви, везе између православаца и католика наставити да се развијају и да ће постати битан фактор очувања хришћанских вредности у животу Европе и света.