САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА
О АНТИСЕМИТСКИМ ИЗЈАВАМА И ПОСТУПЦИМА

Српска Православна Црква је кроз векове учила своју паству - а то је до новијег доба уствари био васцели српски народ, па и други народи који су се повремено налазили у њеној канонској јурисдикцији - љубави према ближњем, заснованој на љубави према Богу, а нарочито састрадалној љубави према ближњем у невољи, према сваком ко пати, трпи неправду, бива прогоњен... Она то, верна свом бићу и послању, чини и у наше дане. Отуда се мирне душе може казати, и доказати, да је - благодарећи, увелико, баш благотворном духовном утицају Православља као вере и као животне праксе - српски народ један од оних европских и хришћанских народа, нажалост малобројних, у којима нити су постојала нити постоје антијеврејска осећања и расположења, акомоли нехришћански прогони и нељудски погроми Јевреја, што и јесте тешко избрисива мрља у историји и на савести појединих народа. Напротив, наш народ је умео да кроз сопствена страдања и жртве осети и тугу и бол како својих земљака и суграђана јеврејске вероисповести и народности тако и јеврејског народа у целини и да тугу и бол са њим подели, а где год је то било могуће - и да је отклони или барем ублажи. И обрнуто: солидарност са патњама и неправдама кроз које је историјски пролазио јеврејски народ, са врхунцем у ужасном шестомилионском холокаусту из времена другог светског рата, подстицала је и надахњивала српски народ да, носећи крст сопствене историје, оне старије и ове новије и најновије, осети и доживи непобедиву силу љубави Божје у сопственој раслабљености и веру у тријумф божанског добра над сатанским злом, као и поштовање, пријатељство и љубав према овом народу којем гоњења и патње нису уништиле него ојачале дух и вољу, чији припадници су нам, и поред разликa у вери, духовно блиски, ,,чији су и оци и од којих је Христос по телу”, како пише апостол Павле (Римљ. 9,5).

Све овде речено не значи, наравно, да у српском народу није било или да ни данас нема антисемитски, тачније антијеврејски, настројених појединаца и група, које понекад не презају ни од грубих антисемитских ексцеса и употребе ,,говора мржње”. Тај ,,говор мржње” површни људи, или пак злонамерни кругови, олако приписују утицајима Православља и Светосавља и хитају да управо Цркву која духовно води и просвећује српски народ оптуже као наводног коначног кривца за антисемитизам појединаца или група. Такво подметање олакшано им је чињеницом да се аутори антијеврејских текстова и актери антисемитских појава често мимикријски камуфлирају у ,,браниоце угрожених хришћанских вредности”, ,,спасиоце Православља”, ,,борце против светске јеврејске завере” и слично, а својим издањима и делатностима дају звучне називе хришћанског или директно православног обележја, па тиме збуњују недовољно упућене.

Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одговорно изјављује, пред Богом и пред јавношћу, да, упркос поменутој мимикрији и манипулисању црквеним, конкретно православним, терминима и символима, антисемитски настројени појединци или групе ни на који начин не изражавају ни Српску Православну Цркву ни Православље уопште него изражавају само себе и никог више. Српска Православна Црква или пак Православна Црква у свету нити може нити хоће да сноси било какву одговорност за било чије антисемитске исказе и поступке; она их, напротив, одлучно одбацује и осуђује. То важи и за учешће протојереја др Жарка Гавриловића, пароха београдског у пензији, у извесним антијеврејским манифестацијама, а особито за његове недавне изјаве о инцестуалном понашању као нормалном у јеврејским срединама, а притом, по њему, одобреном од стране јеврејских верских ауторитета, што су ти ауторитети одмах с правом демантовали као клевету и бесмислицу. Споменуте изјаве су изјаве једног свештеника у пензији, дате без благослова и без знања његовог надлежног епископа, - то је у овом случају Његова Светост Патријарх српски господин Павле, - а не изјаве или ставови Српске Православне Цркве. Њима протојереј Жарко Гавриловић говори о себи, а не о Српској Православној Цркви. Њу он иначе радо ,,брани” од ње саме, јавно нападајући њеног Поглавара, који је иначе његов надлежни архијереј, и пишући надобудна ,,отворена писма” њеном Синоду по разним питањима, по правилу нереалним или директно измишљеним, попут тобожњег усвајања новог календара и сличних бесмислица. Свети Архијерејски Синод је уверен да ће Његова Светост Патријарх као Архиепископ београдско-карловачки умети да своју доброту и личну духовну супериорност на прави начин усклади са својом архипастирском функцијом аутентичног представљања Цркве пред јавношћу и аутентичног учења о побожности, без обзира на то што се понеки човек, па и понеки свештеник, погордио, па болује од препирања и нису му страна празна надмудривања људи изопаченог ума (ср. I Тим. 6, 3-5).