НОВА КЊИГА

ЕПИСКОП НИКОЛАЈ
ЖИВОТ, МИСАО И ДЕЛО

Житија светих, које у дванаест томова остави потомству српском Ава Јустин Поповић, остала су до данашњих дана без још једног светитеља, – светог оца Николаја Свесрпског и православног – Николаја Велимировића. Истина, до званичне канонизације (посвећивања) није дошло, али је тај чин у хришћанском животу већ остварен. Народ, из којег је поникао и многи из духовничког сталежа, сматрају га својим светитељем, који је, као духовни великан свете земље Србије, постао равноапостолски следбеник Светог Саве. Његово име се с поштовањем помиње у васцелом православном свету.

Израстао из јеванђелског семена повленских коса, гудура и лелићких забрана и звекара, овај духовник је пронео српско име широм земљине кугле. О њему и његовом делу говорило се у светским академијама, на духовним и световним предикаоницама. Истицана је његова животна философија, духовност и побожност. Објављивана су његова целокупна дела у земљи и иностранству, писане расправе, прикази, есеји, мисли, докторске дисертације…

Пред нама је још једно грандиозно дело. Овога пута из пера блиског по духу земљака светог владике Николаја – Милана Д. Јанковића, протојереја и дугогодишњег главног секретара Светог Синода. Тротомна књига о животу мисли и делу Епископа Николаја са преко двехиљаде страница, доноси у српску духовну баштину мноштво познатих али и нових података достојних поштовања.

Није то само монографија о великом духовнику. То је у исто време особена збирка казивања знаменитих и мање познатих савременика о јунаку ових књига, световним речником речено.

Напори које је аутор овога дела учинио су уродили неизмерним плодовима изнетим на духовну трпезу свеопштег православља. Они нису случајно изорани из духовне ледине или убране са цветних ливада рода свога…

проф. Велибор Берко Савић

Тешко је обухватити и приказати живот и дело Епископа Николаја Велимировића, те највеће црквене личности нашег времена, како га је оценио Поглавар Англикански цркве 1926. године. Или, Ћелијски испосник, архимандрит др Јустин Поповић, назвавши га: Јеванђелистом, међу јеванђелистима. Мучеником међу мученицима. Исповедником међу исповедницима. Светитељем међу светитељима. Највидљивијем српском оку, које види невидљиво. Најслуховитијем српском уху, које чује нечујно. Најпробуђенијом српском савешћу, која херувимски делује за све што је Божије…

Само оволико је довољно да се осветли његова изузетна личност, вишеструки геније, исполин духа и мисли српске. Зато, и прикупљање његових само биографских података захтева велики труд, јер животни пут га је водио скоро по свим континентима. Осим тога, живео је и стварао у најтежим условима: два светска рата; конфинирање у отаџбини; робовање у злогласном Дахау и, најзад, крај у изгнанству, као жртва нацизма и других мрачних сила. Чак и после смрти име му се у отаџбини само шапутало, јер није се смело јасно изговарати. Његов религиозно-философски поглед на свет и живот сметао је тадашњем државном руководству, које је увело атеизам као званичну философију и став својих грађана.

Због свега овога, било је отежано и у мислима пратити живот и рад овог највећег сина, духовника и мислиоца српског, после Светог Саве, па се код нас о њему мало и писало.

Илустрације ради, наводимо пример једне Енглескиње, католкиње, новинара, која је у свом вишеструком новинарско-књижевном раду, 1986. године, почела да пише књигу о Епископу Николају.

По њеном дотадашњем мишљењу Епископ Николај је у свом времену, после Другог светског рата, био – ни мање ни више, него – контраверзна особа; за једне је био светац и родољуб, а за друге „издајник”.

Прикупила је нешто материјала на енглеском језику и почела. Међутим, када је видела ко је Епископ Николај Велимировић и шта западни хришћани мисле о њему, одустала је уз образложење: Николај је океан на кога се ја не усуђујем упустити. Њега нико не може обухватити и сагледати!

Према томе, Духовни небодер свеукупног стваралаштва Владике Николаја остаје и даље недовољно осветљен – планина рудног блага још не откривеног и не испитаног.

Да би се ова празнина, колико толико, попунила и одужио дуг наше генерације према великом Владици, договорили смо се са протојерејем-ставрофором Миланом Д. Јанковићем, главним секретаром Светог архијерејског синода Српске православне цркве, да он среди прикупљену грађу и објави макар биографске податке ове изузетне личности код Срба новијих векова. И, ево, књига је пред нама.

Прота је био најпозванија личност за овај посао, јер годинама прати живот и рад Српске цркве, њених архијереја и других личности, које су стварале и уобличавале духовни живот код Срба. Осим тога, прота Милан је и земљак Владике Николаја. А и отац му је био члан Владичине Хришћанске заједнице, па је годинама, као пчела, упијао духовну мудрост светог Владике и то пренео своме сину.

Свесни смо труда који је уложен у ове странице, те проти Јанковићу дугујемо велику благодарност, а Владика Николај и жива Небеса биће му посебно захвална кад изађе пред њих.

Због великог обима, књига је подељена у три тома. Овај први обухвата:

– Детињство и школовање. Рад у Енглеској. Боравак и рад у Америци. Избор за Епископа жичког. Избор за Епископа охридског. Градњу цркве у Лелићу. Поновни избор за Епископа жичког. Борбу против конкордама. Молитвене саборе. Оснивање дечјих домова. У мисији Цркве. Унутарњу мисију. Окупацију и хапшење. Робовање и патње.

У другом делу читамо оно што је речено о његовим објављеним делима, и то:

– Религија Његошева. Беседе под гором. Изнад греха и смрти. Речи о Свечовеку. Молитве на језеру. Нове беседе под гором. Мисли о добру и злу. Омилије: Охридски пролог. Мисионарска писма. остале књиге. Посланице и писма.

После овога, сусрећемо се са поглављима:

– У очима савременика. У очима следбеника. У очима поштовалаца. Напади и друге непријатности. Упокојење и сахрана. Наша смерност и Најдановићи. Завршна реч. И на крају – Индекс имена (неколико овде посебна експонираних личности).

Трећи том садржаће предсмртне и све посмртне нападе на светог Владику, за којима се још увек трага. Затим, пренос његових светих моштију из манастира Светог Саве у Либертивилу (Америка) у родно му село Лелић. И, на крају, Библиографију Владичиних радова, испод пера почившег Милисава Д. Протића.

Остаје, међутим, да се среде и уобличе подаци о све већој љубави Српског православног народа и све развијенијем светитељском култу према овом највећем своме сину, после Светог Саве. Јер, то је оно што се, брже од облака, шири у свести његових поштовалаца и следбеника.