Zitija svetih, koje u dvanaest tomova ostavi potomstvu srpskom Ava Justin Popovic, ostala su do danasnjih dana bez jos jednog svetitelja, – svetog oca Nikolaja Svesrpskog i pravoslavnog – Nikolaja Velimirovica. Istina, do zvanicne kanonizacije (posvecivanja) nije doslo, ali je taj cin u hriscanskom zivotu vec ostvaren. Narod, iz kojeg je ponikao i mnogi iz duhovnickog staleza, smatraju ga svojim svetiteljem, koji je, kao duhovni velikan svete zemlje Srbije, postao ravnoapostolski sledbenik Svetog Save. Njegovo ime se s postovanjem pominje u vascelom pravoslavnom svetu.

Izrastao iz jevandjelskog semena povlenskih kosa, gudura i lelickih zabrana i zvekara, ovaj duhovnik je proneo srpsko ime sirom zemljine kugle. O njemu i njegovom delu govorilo se u svetskim akademijama, na duhovnim i svetovnim predikaonicama. Isticana je njegova zivotna filosofija, duhovnost i poboznost. Objavljivana su njegova celokupna dela u zemlji i inostranstvu, pisane rasprave, prikazi, eseji, misli, doktorske disertacije…

Pred nama je jos jedno grandiozno delo. Ovoga puta iz pera bliskog po duhu zemljaka svetog vladike Nikolaja – Milana D. Jankovica, protojereja i dugogodisnjeg glavnog sekretara Svetog Sinoda. Trotomna knjiga o zivotu misli i delu Episkopa Nikolaja sa preko dvehiljade stranica, donosi u srpsku duhovnu bastinu mnostvo poznatih ali i novih podataka dostojnih postovanja.

Nije to samo monografija o velikom duhovniku. To je u isto vreme osobena zbirka kazivanja znamenitih i manje poznatih savremenika o junaku ovih knjiga, svetovnim recnikom receno.

Napori koje je autor ovoga dela ucinio su urodili neizmernim plodovima iznetim na duhovnu trpezu sveopsteg pravoslavlja. Oni nisu slucajno izorani iz duhovne ledine ili ubrane sa cvetnih livada roda svoga…

prof. Velibor Berko Savic

Tesko je obuhvatiti i prikazati zivot i delo Episkopa Nikolaja Velimirovica, te najvece crkvene licnosti naseg vremena, kako ga je ocenio Poglavar Anglikanski crkve 1926. godine. Ili, Celijski isposnik, arhimandrit dr Justin Popovic, nazvavsi ga: Jevandjelistom, medju jevandjelistima. Mucenikom medju mucenicima. Ispovednikom medju ispovednicima. Svetiteljem medju svetiteljima. Najvidljivijem srpskom oku, koje vidi nevidljivo. Najsluhovitijem srpskom uhu, koje cuje necujno. Najprobudjenijom srpskom savescu, koja heruvimski deluje za sve sto je Bozije…

Samo ovoliko je dovoljno da se osvetli njegova izuzetna licnost, visestruki genije, ispolin duha i misli srpske. Zato, i prikupljanje njegovih samo biografskih podataka zahteva veliki trud, jer zivotni put ga je vodio skoro po svim kontinentima. Osim toga, ziveo je i stvarao u najtezim uslovima: dva svetska rata; konfiniranje u otadzbini; robovanje u zloglasnom Dahau i, najzad, kraj u izgnanstvu, kao zrtva nacizma i drugih mracnih sila. Cak i posle smrti ime mu se u otadzbini samo saputalo, jer nije se smelo jasno izgovarati. Njegov religiozno-filosofski pogled na svet i zivot smetao je tadasnjem drzavnom rukovodstvu, koje je uvelo ateizam kao zvanicnu filosofiju i stav svojih gradjana.

Zbog svega ovoga, bilo je otezano i u mislima pratiti zivot i rad ovog najveceg sina, duhovnika i mislioca srpskog, posle Svetog Save, pa se kod nas o njemu malo i pisalo.

Ilustracije radi, navodimo primer jedne Engleskinje, katolkinje, novinara, koja je u svom visestrukom novinarsko-knjizevnom radu, 1986. godine, pocela da pise knjigu o Episkopu Nikolaju.

Po njenom dotadasnjem misljenju Episkop Nikolaj je u svom vremenu, posle Drugog svetskog rata, bio – ni manje ni vise, nego – kontraverzna osoba; za jedne je bio svetac i rodoljub, a za druge „izdajnik”.

Prikupila je nesto materijala na engleskom jeziku i pocela. Medjutim, kada je videla ko je Episkop Nikolaj Velimirovic i sta zapadni hriscani misle o njemu, odustala je uz obrazlozenje: Nikolaj je okean na koga se ja ne usudjujem upustiti. Njega niko ne moze obuhvatiti i sagledati!

Prema tome, Duhovni neboder sveukupnog stvaralastva Vladike Nikolaja ostaje i dalje nedovoljno osvetljen – planina rudnog blaga jos ne otkrivenog i ne ispitanog.

Da bi se ova praznina, koliko toliko, popunila i oduzio dug nase generacije prema velikom Vladici, dogovorili smo se sa protojerejem-stavroforom Milanom D. Jankovicem, glavnim sekretarom Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve, da on sredi prikupljenu gradju i objavi makar biografske podatke ove izuzetne licnosti kod Srba novijih vekova. I, evo, knjiga je pred nama.

Prota je bio najpozvanija licnost za ovaj posao, jer godinama prati zivot i rad Srpske crkve, njenih arhijereja i drugih licnosti, koje su stvarale i uoblicavale duhovni zivot kod Srba. Osim toga, prota Milan je i zemljak Vladike Nikolaja. A i otac mu je bio clan Vladicine Hriscanske zajednice, pa je godinama, kao pcela, upijao duhovnu mudrost svetog Vladike i to preneo svome sinu.

Svesni smo truda koji je ulozen u ove stranice, te proti Jankovicu dugujemo veliku blagodarnost, a Vladika Nikolaj i ziva Nebesa bice mu posebno zahvalna kad izadje pred njih.

Zbog velikog obima, knjiga je podeljena u tri toma. Ovaj prvi obuhvata:

– Detinjstvo i skolovanje. Rad u Engleskoj. Boravak i rad u Americi. Izbor za Episkopa zickog. Izbor za Episkopa ohridskog. Gradnju crkve u Lelicu. Ponovni izbor za Episkopa zickog. Borbu protiv konkordama. Molitvene sabore. Osnivanje decjih domova. U misiji Crkve. Unutarnju misiju. Okupaciju i hapsenje. Robovanje i patnje.

U drugom delu citamo ono sto je receno o njegovim objavljenim delima, i to:

– Religija Njegoseva. Besede pod gorom. Iznad greha i smrti. Reci o Svecoveku. Molitve na jezeru. Nove besede pod gorom. Misli o dobru i zlu. Omilije: Ohridski prolog. Misionarska pisma. ostale knjige. Poslanice i pisma.

Posle ovoga, susrecemo se sa poglavljima:

– U ocima savremenika. U ocima sledbenika. U ocima postovalaca. Napadi i druge neprijatnosti. Upokojenje i sahrana. Nasa smernost i Najdanovici. Zavrsna rec. I na kraju – Indeks imena (nekoliko ovde posebna eksponiranih licnosti).

Treci tom sadrzace predsmrtne i sve posmrtne napade na svetog Vladiku, za kojima se jos uvek traga. Zatim, prenos njegovih svetih mostiju iz manastira Svetog Save u Libertivilu (Amerika) u rodno mu selo Lelic. I, na kraju, Bibliografiju Vladicinih radova, ispod pera pocivseg Milisava D. Protica.

Ostaje, medjutim, da se srede i uoblice podaci o sve vecoj ljubavi Srpskog pravoslavnog naroda i sve razvijenijem svetiteljskom kultu prema ovom najvecem svome sinu, posle Svetog Save. Jer, to je ono sto se, brze od oblaka, siri u svesti njegovih postovalaca i sledbenika.