УКАЗОМ ПРЕДСЕДНИКА СР ЈУГОСЛАВИЈЕ
ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ САВА ПОСМРТНО ОДЛИКОВАН

Председник СР Југославије др Војислав Коштуница је јуче својим указом посмртно одликовао блаженопочившег епископа шумадијског др Саву Вуковића високим државним одликовањем – Медаљом Белог анђела за изузетно лично остварење и допринос у области црквене историје и хуманистичких наука.

Др Сава, епископ шумадијски, упокојио се у Господу 17.јуна 2001. године.

Др Сава (у свету Светозар Вуковић), епископ шумадијски, родио се у Сенти 13. априла 1930. године. Основну школу и нижу реалну гимназију завршио је у Сенти, Богословију Светог Саве у манастиру Раковици 1950, а Богословски факултет у Београду 1954. године. Школску 1957/58. годину провео је на постдипломским студијама на Старокатоличком богословском факултету Универзитета у Берну (Швајцарска) радећи, у исто време, на докторској дисертацији Типик архиепископа Никодима код ментора професора др Лазара Мирковића. За суплента Богословије Светог Саве у Београду постављен је 1958. године. На Богословском факултету у Београду докторирао је 15. маја 1961. године.

Замонашен је у манастиру Ваведење у Београду, 3. новембра 1959. године од патријарха српског Германа који га је 4. децембра исте године рукоположио у чин јерођакона. Изабран је за викарног епископа моравичког 20. маја 1961. године. У чин презвитера рукоположио га је патријарх српски Герман 3. јуна и произвео за протосинђела. У чин архимандрита произвео га је 24. јуна митрополит загребачки др Дамаскин. За епископа моравичког хиротонисали су га у београдској Саборној цркви 23. јула 1961. године патријарх српски Герман, епископ бачки Никанор и епископ банатски Висарион.

Као викарни епископ предавао је на Богословском факултету у Београду литургику са историјом уметности од 1961. до 1967 . године.

За епископа источноамеричког и канадског изабран је 1. јуна 1967. године и на овој катедри остао је до 13. септембра 1977 . године. Свети архијерејски сабор за епископа шумадијског изабрао га је 21. маја 1967. године. На овом положају налазио се до смрти.

Као епископ шумадијски др Сава представљао је Српску православну цркву у комисији за припрему Светог и Великог сабора православне цркве у Женеви (1979-1991) и у дијалогу са римокатоличком. црквом (1980-1991). Учествовао је у раду више међуцрквених организација и скупова.

По жељи Светог архијерејског сабора или Синода администрирао је следећим епархијама: Источноамеричком и канадском (1977-1978), Жичком (1978), Банатском (1980-1985), Темишварском (1980-1996), Средњезападноамеричком (1986-1988), Западноамеричком (1986-1988) и Бачком (1988-1990).

Епископ др Сава у Шумадијској епархији започео је градњу више од сто нових храмова. Преко педесет нових цркава је осветио и данас су у богослужбеној употреби. Као личну задужбину подигао је цркву Св. великомученика Георгија у Вишевцу, родном селу Карађорђа Петровића. За време његовог управљања Шумадијском епархијом обновљено је више манастира, међу којима су Никоље Рудничко (XВ век), Петковица у Страгарима (XIII век), Павловац и Кастаљан на Космају (XV век) и Брезовац у Венчацу (XV век). Његовим залагањем манастиру Каленићу враћен је репрезентативни конак који је држава национализовала после Другог светског рата. У овом манастиру основао је Епархијску ризницу и библиотеку. У Крагујевцу је подигао нови Епархијски центар.

Оснивач је више епархијских фондова за финансирање грађевинске делатности, стипендирање свештеничких кандидата, односно бригу о пензионисаним свештеницима. Дом за децу Св. Јован Крститељ (Топола, Дивостин), амбуланте у селима Клока и Цветојевац, Добротворни фонд Човекољубље само су неке од установа које се, под надзором епископа Саве, баве харитативним радом. У Крагујевцу је 1997. године, на његову иницијативу, основано одељење Београдске богословије, које је 2000. године проглашено самосталном Богословијом Св. Јована Златоустог. У конаку манастипа Јошанице ради духовнопросветна установа.

За време архипастировања у Америци основао је четрнаест нових парохија и један манастир, а седиште Источноамеричке и канадске епархије пренео је из Кливленда у Еxворт.

Током шеснаестогодишњег администрирања Темишварском епархијом која је увек заузимала врло високо место у црквеној организацији Срба северно од Саве и Дунава, и по томе што су на њеном челу биле угледне духовне старешине (Георгије/Поповић/, Викентије/Јовановић/Видак/, Мојсеј/Путник, Антоније/Нако/, Георгије/Бранковић/, Лукијан/Богдановић/, Георгије/Летић/, Иринеј/Ћирић/, Висарион/Костић/), епископ др Сава основао је више православних црквених општина (Дента, Рашица, Улбеч). Нарочито се старао о очувању и обнови чувених српских манастира Безјаш, Бездин, Златица, Кусић, Св. Ћурђе на Брзави. Поред тога што је рукоположио близу двадесет младих свештеника, обезбедио је богословско школовање и стипендије за више од педесет српских младића из румунског дела Баната.

Епископ др Сава почео је да се бави научним радом већ као апсолвент теологије из области историје Српске православне цркве, користећи архивски материјал Државног архива у Београду, а касније Патријаршијске архиве у Сремским Карловцима и Београду, Српске православне цркве у САД (Либертивил), Руске митрополије у Њујорку, САНУ у Београду. Радове из историје и литургике објављивао је у нашим и страним часописима и листовима. Дело Историја Српске православне цркве У Америци и Канади 1891-1941 (1994, на српском и енглеском), написао је на основу архивске грађе из домаћих и страних архива. Књига Српски јерарси од деветог до двадесетог века (1996), најпотпунији каталог наших архијереја, настала је тако што су искоришћени сви расположиви извори. Књигу Гробна места српских архијереја објавио је 1999. године. Са својим коментарима издао је и књигу Писма патријарха Георгија Бранковића (1994). Као епископ моравички био је покретач излажења часописа, на српском и енглеском језику, Српска Православна Црква - Њена прошлост и садашњост/Serbian Orthodox Church - Its Past and Present и новина Српске патријаршије Православље, чији је одговорни уредник био од првог до седмог броја, до одласка на нову дужност у САД. Главни уредник Гласника, службеног листа Српске православне цркве, био је од јуна 1966. до јула 1967. године.

По доласку у Америку, 1. јануара 1968. године, покренуо је часопис Источноамеричке и канадске епархије Стаза православља, који је касније постао званичним органом целе Српске православне цркве у САД и Канади. Поводом 750 година самосталности Српске православне цркве (1219-1969) уредио је споменицу под насловом Седам и по столећа Српске цркве, на српском и енглеском језику (Кливленд, Охајо ). Две године доцније уредио је Календар Српске православне цркве у Америци и Канади за 1971. годину.

По доласку у Шумадијску епархију, покренуо је епархијски лист Каленић (1978) који и данас излази шест пута годишње. Под истим именом основао је Епархијску издавачку установу, која је за две деценије објавила преко120 наслова; међу којима се налази дванаест Минеја, први пут штампаних код нас, затим Симфонија Старог и Новог завета, репрезентативна монографија манастира Каленића. Увео је и праксу да се сваке године (од 1997) објављују потпуни епархијски шематизми. У фототеци епископа шумадијског налази се око 20.000 фотографија и многе од њих представљају јединствено сведочанство о важним догађајима из црквене историје.

Као администратор Епархија банатске и бачке обновио је некадашње часописе ових епархија: Банатски весник (1981) у Вршцу након педесет година и Беседа (1989) у Новом Саду, после деведесет година неизлажења.

По одлуци Светог архијерејског синода уредио је Цркву, календар Српске патријаршије за 1981, 1982. и за период од 1996. до 2001. године. Био је главни уредник споменица Српске православне цркве посвећених патријарху Арсенију ИИИ Чарнојевићу и Великој сеоби 1690. године и спаљивању моштију Светог Саве. Приредио је научни скуп Живот и дело митрополита Михаила и уредио зборник радова поднетих на овом скупу. Био је главни и одговорни уредник Енциклопедије СПЦ и Шематизма Српске патријаршије, чију припрему је започео.

Од 1997. године члан је Српске академије наука и уметности, Учествовао је активно у већини пројеката Одељења историјских наука.

Матица српска епископа др Саву за члана сарадника бира 1991. године, а стални члан постаје 1995. године. Члан је Лексикографско-библиографског одељења и Темишварског одбора. Уредник је области – личности из црквене историје у Српском биографском речнику, капиталном научноистраживачком пројекту Матице. Осим што је учествовао у формирању азбучника, допуни литературе новим изворима, редиговању припремљених одредница, сам је написао око девет стотина биографија. Помагао је више пројеката Темишварског одбора. Одричући се ауторских и уредничких хонорара, уписао се у ред Матичних добротвора.