ЛОКАЛНИ СУД У ДЕЧАНИМА БЕСПРАВНО ОДУЗИМА
МАНАСТИРСКУ ЗЕМЉУ

Високи Дечани, 9. август 2002.год.

Након девет узастопних заседања општински суд у Дечанима, под председништвом судије Хаки Баљаја, поништио је у петак, 2. августа 2002. године, одлуку Владе Републике Србије из 1997 год. којом се манастиру Високи Дечани део земље, која је бесправно и без накнаде национализована 1946 године.

Већ више од три године трају непрестани притисци општине Дечани како би се монашком братству одузело право на коришћење земље коју је Влада Републике Србије посебним уговором вратила манастиру 1997. године. Реч је о две земљишне парцеле, од укупно 23.45 хектара, у непосредној близини манастира које су заједно са још 700 хектара манастирског имања бесправно национализовани 1946. год. Манастир је годинама безуспешно покушавао да исправи неправду и врати макар део свог имања. Међутим, локалне власти су већи део манастирске земље једноставно дале у приватне руке Албанаца, који су на њима подигли своје куће. На две поменуте и сада спорне парцеле временом су подигнути: мотел Високи Дечани, у шуми изнад самог манастира и мали комбинат за паковање меда, "Апико", који још од почетка 90тих година нису активно радили и били су запуштени. Манастир је коначно 1997 године успео од Владе Републике Србије да добије натраг ове две парцеле заједно са непокретним објектима који се на њима налазе. Уговор са владом Републике Србије уредно је законски спроведен кроз све релевантне земљишне књиге, па је братство почело да користи своју имовину, која је вековима припадала манастиру Високи Дечани.

Након рата новоосноване албанске општинске власти одмах су оспориле одлуку Владе Републике Србије и тражиле све могуће начине да одузму земљу од манастира. У току 2000 г. због чврстог става манастирског братства по питању имовине извршена су два минобацачка напада на манастир у којима, на сву срећу, нико није повређен. КФОР је заштитио целокупну манастирску имовину, док је шеф УНМИК-а Др. Бернард Кушнер издао посебно писмо којим се манастиру потврђује право да користи своју земљу. Али, општинске власти не мирују и одмах покрећу судски процес који је у међувремену био пребачен на окружни суд у Пећи да би опет на крају био враћен општинском суду у Дечанима. Братство манастира се није одазивало на рочишта из простог разлога што општински суд није надлежан за ове врсте спорова и због тога што је овакво понашање локалних општинских власти манастир доживљавао као отворени пример институционалне репресије.

Своју пресуду општински суд темељи на неоснованим чињеницама и нетачним информацијама с намером да се покаже нелегалност одлуке Владе Републике Србије. Посебно се наглашава Регулација УНМИК-а 1999/24 по којој су наводно сви уговори склопљени након 22. марта 1989. године "нелегални". Најбољи доказ колико је произвољно тумачење ове регулације јесте чињеница да Албанци уопште не оспоравају оне уговоре који су закључени на њихову корист у току последњих десет година.

Манастир Високи Дечани тражиће заштиту од УНМИК-а због отворене институционалне репресије која се спроводи над овом последњом српском енклавом у општини Дечани. Док стотине хектара приватне српске земље бива узурпирано од стране Албанаца и док се немилице отуђује друштвена имовина, УНМИК мора да законски заштити легитимна права манастира који жели да очува своју имовину неопходну за економски опстанак манастира. Манастир ће такође званично тражити и помоћ Владе Републике Србије која не сме дозволити да њене одлуке бивају поништаване од стране ненадлежних и пристрасних судских органа.