Информативна служба
Српске Православне Цркве
21. октобар 2002. године

ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ПАВЛЕ ПРИМИО НА РАЗГОВОР УПРАВУ УДРУЖЕЊА “ЋИРИЛИЦА”

ПОТРЕБНА ВЕЋА БРИГА ЗА СРПСКО ПИСМО

Даље истискивање српског писма било би равно културном геноциду. Незаобилазна улога у заштити писма свих државних органа и осталих институција науке и културе

Ово је закључено данас у разговору Његове Светости Патријарха српског Г. Павла који је са сарадницима примио на разговор Управу Удружења за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица”. Делегација Управе “Ћирилице”, коју су сачињавали председница Скупштине Удружења Вера Давидовић, председник Извршног одбора Драгољуб Збиљић и члан Скупштине и заменик координатора Стручне групе “Ћирилице” проф. др Мато Пижурица, истакла је своје процене да смо пред “новим распарчавањем српског језика и пред потпуним истискивањем ћирилице из српског народа, српске културе и српског језика; да смо “пред усвајањем уставне повеље Србије и Црне Горе где се – како смо обавештени – предвиђа враћање у српски језик, ’равноправности писма’, што је сигуран пут ка потискивању српске ћирилице, као и да смо “пред доношењем новог устава Србије и статута (или устава) Војводине у којима ће се такође припремити нова ’равноправност писма’, само сада не у ’српскохрватском’, него у српском језику.

Чланови управе “Ћирилице” предочили су опасност од нових територијалних и других подела Србије на области у којима ће сви за себе решавати питање српског језика и писма и тако опасно нарушавати културну и духовну целовитост српског националног бића.

Његова Светост Патријарх српски Павле предочио је делегацији “Ћирилице" да се пре месец дана Свети архијерејски Синод СПЦ огласио отвореним писмом нашој целокупној јавности у коме је предочено да је српско ћириличко писмо постало реткост на многим ТВ станицама широм Србије, да је протерано с многих београдских ТВ станица, да га нема довољно у штампи, у натписима по нашим градовима итд.

Потпуна сагласност у процени да је положај ћирилице у српском језику угрожен до крајњих граница, као и да је то постало државно питање првога реда. Наглашено је да се ова десетовековна културна и национална тековина српскога народа не може вратити у живот без одговарајуће улоге државе и свих њених институција, као и сагласних деловања свих осталих институција науке и културе у српском народу.