ПОНОВЉЕНЕ СТАРЕ КЛЕВЕТЕ

Група грађана која себе назива интелектуалцима у Писму упозорења, објављеном у Политици, 1. новембра 2002. године, користећи од вишедеценијске употребе излизану матрицу, брутално напада Српску Православну Цркву и све њене верне.

Писмо у ком се политикантски лукаво, "да се Власи не сете", уз националистички, тобоже напада и комунистички клише, сaмо по себи не би заслуживало никакав коментар да сличних напада нема и са других страна, које све заједно рачунају да од сваке клевете остане понешто, а безброј пута понављана клевета ће за неког постати истина.

Да до тога не би дошло, следи неколико напомена и разјашњења.

Консататација у писму да на политичкој сцени не постоји разлика између комунистичке левице и нацистичке деснице касни више од шест деценија. Наиме, те две тоталитарне и терористичке политичке опције, комунистичка и нацистичка, још пре Другог светског рата у сремскомитровачком затвору (Миле Будак и Моша Пијаде) постигле су споразум којим су све подредиле остварењу заједничког циља: ломљењу кичме српском народу, његовој Цркви, Академији наука, војсци и сваком православном Србину од професора универзитета до сељака-домаћина, који брине о истинском напретку и части свога народа.

Данас, када погледамо географску карту наших крајева и утврдимо где живи, а где је живео српски народ, јасно је ко је био купац, а ко продавац, као и да је део споразума остварен.

Али купац од продавца (или његових телесних и духовних следбеника, свеједно), тражи да испуни и друге тачке споразума. Зато, они, пошто им демократски поредак ускраћује да, као некад, после изјава покрајинских и других скупштина и комитета и после новинских чланака, пређу на бруталну репресију познату свим народима који су живели иза гвоздене завесе, прибегавају апсурдним тврдњама: оглашавају заверу Цркве, Академије наука, војске и политичких првака против сопственог народа; са страница најугледнијег дневника писци бестселера оптужују сопствену државу за гушење слободе изражавања; сопствени народ за екстремни национализам и нацизам. Траже промену културног модела, а за узор не нуде Светог Саву, Михаила Пупина, Мокрањца, Хајдук Вељка, Стефана Миленковића или Дејана Бодирогу. За културни модел они нуде сами себе и оне које они сматрају интелектуалном елитом Србије.

Заиста, Србији је, заједно са започетом променом економског и правног система, неопходна и промена културног модела. Културни модел који је владао од Другог светског рата наовамо потирао је све вредности које су српски народ одликовале кроз историју, а које сада ваља васпоставити и очувати: православну веру у народној Светосавској Цркви у којој је Господ Христос подједнако близак и краљу или председнику и сваком грађанину; хришћански морал проистекао из православне вере и свеколиког народног искуства и савршено ћирилично писмо са богатством духовног наслеђа и народне културе. Када се српски народ врати оваквом културном моделу, праве плодове ће донети и успостављање модерног економског и правног поретка. Тада ће наша држава бити спремна да равноправно ступи у европску заједницу народа и духовно је обогати својим аутентичним вредностима.