PONOVLJENE STARE KLEVETE

Grupa gradjana koja sebe naziva intelektualcima u Pismu upozorenja, objavljenom u Politici, 1. novembra 2002. godine, koristeci od visedecenijske upotrebe izlizanu matricu, brutalno napada Srpsku Pravoslavnu Crkvu i sve njene verne.

Pismo u kom se politikantski lukavo, "da se Vlasi ne sete", uz nacionalisticki, toboze napada i komunisticki klise, samo po sebi ne bi zasluzivalo nikakav komentar da slicnih napada nema i sa drugih strana, koje sve zajedno racunaju da od svake klevete ostane ponesto, a bezbroj puta ponavljana kleveta ce za nekog postati istina.

Da do toga ne bi doslo, sledi nekoliko napomena i razjasnjenja.

Konsatatacija u pismu da na politickoj sceni ne postoji razlika izmedju komunisticke levice i nacisticke desnice kasni vise od sest decenija. Naime, te dve totalitarne i teroristicke politicke opcije, komunisticka i nacisticka, jos pre Drugog svetskog rata u sremskomitrovackom zatvoru (Mile Budak i Mosa Pijade) postigle su sporazum kojim su sve podredile ostvarenju zajednickog cilja: lomljenju kicme srpskom narodu, njegovoj Crkvi, Akademiji nauka, vojsci i svakom pravoslavnom Srbinu od profesora univerziteta do seljaka-domacina, koji brine o istinskom napretku i casti svoga naroda.

Danas, kada pogledamo geografsku kartu nasih krajeva i utvrdimo gde zivi, a gde je ziveo srpski narod, jasno je ko je bio kupac, a ko prodavac, kao i da je deo sporazuma ostvaren.

Ali kupac od prodavca (ili njegovih telesnih i duhovnih sledbenika, svejedno), trazi da ispuni i druge tacke sporazuma. Zato, oni, posto im demokratski poredak uskracuje da, kao nekad, posle izjava pokrajinskih i drugih skupstina i komiteta i posle novinskih clanaka, predju na brutalnu represiju poznatu svim narodima koji su ziveli iza gvozdene zavese, pribegavaju apsurdnim tvrdnjama: oglasavaju zaveru Crkve, Akademije nauka, vojske i politickih prvaka protiv sopstvenog naroda; sa stranica najuglednijeg dnevnika pisci bestselera optuzuju sopstvenu drzavu za gusenje slobode izrazavanja; sopstveni narod za ekstremni nacionalizam i nacizam. Traze promenu kulturnog modela, a za uzor ne nude Svetog Savu, Mihaila Pupina, Mokranjca, Hajduk Veljka, Stefana Milenkovica ili Dejana Bodirogu. Za kulturni model oni nude sami sebe i one koje oni smatraju intelektualnom elitom Srbije.

Zaista, Srbiji je, zajedno sa zapocetom promenom ekonomskog i pravnog sistema, neophodna i promena kulturnog modela. Kulturni model koji je vladao od Drugog svetskog rata naovamo potirao je sve vrednosti koje su srpski narod odlikovale kroz istoriju, a koje sada valja vaspostaviti i ocuvati: pravoslavnu veru u narodnoj Svetosavskoj Crkvi u kojoj je Gospod Hristos podjednako blizak i kralju ili predsedniku i svakom gradjaninu; hriscanski moral proistekao iz pravoslavne vere i svekolikog narodnog iskustva i savrseno cirilicno pismo sa bogatstvom duhovnog nasledja i narodne kulture. Kada se srpski narod vrati ovakvom kulturnom modelu, prave plodove ce doneti i uspostavljanje modernog ekonomskog i pravnog poretka. Tada ce nasa drzava biti spremna da ravnopravno stupi u evropsku zajednicu naroda i duhovno je obogati svojim autenticnim vrednostima.