МОЛИТВА ЗА ЖРТВЕ НОВОСАДСКЕ РАЦИЈЕ

ИЗРАЕЛСКО ЗВАЊЕ ПРАВЕДНИКА ДР ДУШАНУ ЈОВАНОВИЋУ, ЧЛАНУ ЕПАРХИЈСКОГ САВЕТА ЕПАРХИЈЕ БАЧКЕ

Скупштина града Новог Сада, с једне и Српска православна епархија бачка и Јеврејска општина у Новом Саду, с друге стране обележили су 23. јануара, засебним програмима 61. годишњицу новосадске рације.

Најпре је одржан комеморативни програм у организацији Скупштине Новог Сада, а после кратке паузе је уследио молитвени помен за невино пострадале жртве, који сваке године по наизменичном распореду одржавају Епархија бачка и Јеврејска општина у Новом Саду.

Ове године прво је, у складу са јеврејском традицијом комеморативни обред служио Рабин Југославије г. Исак Асиел, а великом броју присутних говорио је један од ретких преживелих сведока, новосадских Јевреја, који је, мада је био у транспорту, избегао смрт у ледом окованом Дунаву.

Затим је, по православном типику, Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. др Иринеј служио мали помен и обратио се присутнима следећим речима:

Уважени господине председниче Јеврејске општине новосадске,
уважени пријатељу, раби-Исаче,
представници јеврејских општина из других наших градова и остали дрaги гости,
драга браћо свештеници,
уважени одборници Српске православне општине новосадске,
драги Новосађани, браћо и сестре,

И ове године, на тужну 61. годишњицу трагичне Новосадске рације, сабрали смо се овде, на обали хладног Дунава, – оне, злокобне, 1942. године ледом окованог, – да се, једним устима и једним срцем, а по два различита богослужбена поретка и традиције, помолимо Господу, Даваоцу живота и Победитељу смрти, за покој душa невиних жртава рације и да им уједно одамо дужну пошту, усуђујући се да свету молитвену тишину за неколико тренутака заменимо звуком наших вазда слабашних, недовољних и готово немуштих речи.

Сви знамо да су мучки побијени Јевреји и Срби, жртве рације која је послужила само као изговор и покриће за злочин, били ,,криви” једино зато што су били живи, а притом су били припадници своје вере и свога народа. Исто тако знамо да су срца њихових џелата – како наредбодаваца тако и извршилаца злочина – била, нажалост, многоструко хладнија и немилосрднија од залеђене воде Дунава. Али морамо да по ко зна који пут поновимо ту општепознату истину, и не сме нам досадити да на њу подсећамо и себе и друге, пошто је наша најдубља жеља, и наш неућутни молитвени вапај Богу, и наша заједничка порука свим људима, код нас и у свету: свагда се памтило и помињало, а никада се не повратило!

Јер, ратови не престају, а научно-технолошки напредак чини их само још ужаснијим, пакленијим, ближим библијским сликама апокалиптичких зала и патњи последњих времена. Притом, ако су у негдашњим војевањима првенствено страдали сами ратници, у данашњим страдају понајвећма цивили, и то, по правилу, они најнезаштићенији, они којима није до рата него до мира, они којима није до смрти него до живота, они којима није до пакла, садашњег и будућег, него до Царства Божјег и на земљи као што је на небу. То већ хиљадама година зна, вероватно боље него иједан други народ, управо јеврејски народ, а приближно исто искуство дели са њим, вековима, и српски народ. Ваистину, заједно смо страдали по логорима и стратиштима, али се узајамно и помагали у невољи. На тужном и трагичном ходу кроз историју нисмо, до данас, били без сапутника, боље рећи сапатника, из других народа – овде, код нас, Ромa, и не само њих. Сенка смрти надвија се – на жалост свих верујућих људи и свих људи добре воље, а на вечиту срамоту организаторa нових рација и похода на земље и градове, народе и племена – над небројеним људским бићима и данас.

Надајмо се, упркос свему, – не можемо другачије, уосталом, јер ко је изгубио наду, тај је уствари остао без вере у Бога, Бога правде и љубави, мира и радости, – надајмо се, дакле, да порука и поука невиних жртава Новосадске рације неће остати неделатна, залудна, мртва, тим пре што једини мртваци јесу пређашњи, садашњи и будући џелати, а жртве, иако усмрћене телом, по нашој вери живе вечно, у насељима праведничким, у наручју Авраама, Исака и Јакова, у заједници са светима и спасенима, онде где више нема ни туге ни бола ни уздаха но где је живот бесконачни, дан незалазни, спасење савршено, радост неумањива, а слава Божја вечно присутна и видљива.

И сада, овде, браћо и сестре, нека кличу наша уста и наша срца: на висини нека је слава Богу, на земљи мир Божји, међу људима добра воља, а невиним жртвама рације и свим невиним жртвама јеврејског и српског народа и свега рода људскога – вечни покој у Царству небеском и вечан спомен на земљи! Амин."

После молитвених обреда, Црквена општина новосадска је за виђеније учеснике и госте из других градова приредила пријем у хотелу Путник, коме су, између осталих присуствовали конзул Израела г. Ашер Алкоби и градоначелник Новог Сада г. Боривоје Новаковић.

Током пријема, телефонским путем је из Јерусалима стигла вест да је угледни новосадски лекар др Душан Јовановић, професор универзитета у пензији и дугогодишњи члан Епархијског савета Епархије бачке, добио почасно звање Праведника, јер је током Другог светског рата и окупације, излажући опасности сопствени живот спасавао Јевреје од фашистичког погрома.

Чињенице о рацији

Шајкашко-новосадска рација, како је накнадно назван срамни и монструозно испланирани покољ недужног српског и јеврејског становништва у јужној Бачкој, одиграла се јануара 1942. године. Тада је у Шајкашкој, Новом Саду и Старом Бечеју на монструозан начин побијено готово 4.000 људи, међу којима је био велики број жена, деце и стараца.

Формални повод овог злочина био сукоб једног мањег партизанског одреда са мађарском окупационом војском. То што су ликвидирали цео одред није било довољно окупационим властима, које започињу и акцију истребљења цивилног становништва. Тако стрељања у Чуругу почињу већ 4. јануара, а потом и у Жабљу, Србобрану, Старом Бечеју...