MOLITVA ZA ZRTVE NOVOSADSKE RACIJE

IZRAELSKO ZVANJE PRAVEDNIKA DR DUSANU JOVANOVICU, CLANU EPARHIJSKOG SAVETA EPARHIJE BACKE

Skupstina grada Novog Sada, s jedne i Srpska pravoslavna eparhija backa i Jevrejska opstina u Novom Sadu, s druge strane obelezili su 23. januara, zasebnim programima 61. godisnjicu novosadske racije.

Najpre je odrzan komemorativni program u organizaciji Skupstine Novog Sada, a posle kratke pauze je usledio molitveni pomen za nevino postradale zrtve, koji svake godine po naizmenicnom rasporedu odrzavaju Eparhija backa i Jevrejska opstina u Novom Sadu.

Ove godine prvo je, u skladu sa jevrejskom tradicijom komemorativni obred sluzio Rabin Jugoslavije g. Isak Asiel, a velikom broju prisutnih govorio je jedan od retkih prezivelih svedoka, novosadskih Jevreja, koji je, mada je bio u transportu, izbegao smrt u ledom okovanom Dunavu.

Zatim je, po pravoslavnom tipiku, Njegovo Preosvestenstvo Episkop backi G. dr Irinej sluzio mali pomen i obratio se prisutnima sledecim recima:

Uvazeni gospodine predsednice Jevrejske opstine novosadske,
uvazeni prijatelju, rabi-Isace,
predstavnici jevrejskih opstina iz drugih nasih gradova i ostali dragi gosti,
draga braco svestenici,
uvazeni odbornici Srpske pravoslavne opstine novosadske,
dragi Novosadjani, braco i sestre,

I ove godine, na tuznu 61. godisnjicu tragicne Novosadske racije, sabrali smo se ovde, na obali hladnog Dunava, – one, zlokobne, 1942. godine ledom okovanog, – da se, jednim ustima i jednim srcem, a po dva razlicita bogosluzbena poretka i tradicije, pomolimo Gospodu, Davaocu zivota i Pobeditelju smrti, za pokoj dusa nevinih zrtava racije i da im ujedno odamo duznu postu, usudjujuci se da svetu molitvenu tisinu za nekoliko trenutaka zamenimo zvukom nasih vazda slabasnih, nedovoljnih i gotovo nemustih reci.

Svi znamo da su mucki pobijeni Jevreji i Srbi, zrtve racije koja je posluzila samo kao izgovor i pokrice za zlocin, bili ,,krivi” jedino zato sto su bili zivi, a pritom su bili pripadnici svoje vere i svoga naroda. Isto tako znamo da su srca njihovih dzelata – kako naredbodavaca tako i izvrsilaca zlocina – bila, nazalost, mnogostruko hladnija i nemilosrdnija od zaledjene vode Dunava. Ali moramo da po ko zna koji put ponovimo tu opstepoznatu istinu, i ne sme nam dosaditi da na nju podsecamo i sebe i druge, posto je nasa najdublja zelja, i nas neucutni molitveni vapaj Bogu, i nasa zajednicka poruka svim ljudima, kod nas i u svetu: svagda se pamtilo i pominjalo, a nikada se ne povratilo!

Jer, ratovi ne prestaju, a naucno-tehnoloski napredak cini ih samo jos uzasnijim, paklenijim, blizim biblijskim slikama apokaliptickih zala i patnji poslednjih vremena. Pritom, ako su u negdasnjim vojevanjima prvenstveno stradali sami ratnici, u danasnjim stradaju ponajvecma civili, i to, po pravilu, oni najnezasticeniji, oni kojima nije do rata nego do mira, oni kojima nije do smrti nego do zivota, oni kojima nije do pakla, sadasnjeg i buduceg, nego do Carstva Bozjeg i na zemlji kao sto je na nebu. To vec hiljadama godina zna, verovatno bolje nego ijedan drugi narod, upravo jevrejski narod, a priblizno isto iskustvo deli sa njim, vekovima, i srpski narod. Vaistinu, zajedno smo stradali po logorima i stratistima, ali se uzajamno i pomagali u nevolji. Na tuznom i tragicnom hodu kroz istoriju nismo, do danas, bili bez saputnika, bolje reci sapatnika, iz drugih naroda – ovde, kod nas, Roma, i ne samo njih. Senka smrti nadvija se – na zalost svih verujucih ljudi i svih ljudi dobre volje, a na vecitu sramotu organizatora novih racija i pohoda na zemlje i gradove, narode i plemena – nad nebrojenim ljudskim bicima i danas.

Nadajmo se, uprkos svemu, – ne mozemo drugacije, uostalom, jer ko je izgubio nadu, taj je ustvari ostao bez vere u Boga, Boga pravde i ljubavi, mira i radosti, – nadajmo se, dakle, da poruka i pouka nevinih zrtava Novosadske racije nece ostati nedelatna, zaludna, mrtva, tim pre sto jedini mrtvaci jesu predjasnji, sadasnji i buduci dzelati, a zrtve, iako usmrcene telom, po nasoj veri zive vecno, u naseljima pravednickim, u narucju Avraama, Isaka i Jakova, u zajednici sa svetima i spasenima, onde gde vise nema ni tuge ni bola ni uzdaha no gde je zivot beskonacni, dan nezalazni, spasenje savrseno, radost neumanjiva, a slava Bozja vecno prisutna i vidljiva.

I sada, ovde, braco i sestre, neka klicu nasa usta i nasa srca: na visini neka je slava Bogu, na zemlji mir Bozji, medju ljudima dobra volja, a nevinim zrtvama racije i svim nevinim zrtvama jevrejskog i srpskog naroda i svega roda ljudskoga – vecni pokoj u Carstvu nebeskom i vecan spomen na zemlji! Amin."

Posle molitvenih obreda, Crkvena opstina novosadska je za vidjenije ucesnike i goste iz drugih gradova priredila prijem u hotelu Putnik, kome su, izmedju ostalih prisustvovali konzul Izraela g. Aser Alkobi i gradonacelnik Novog Sada g. Borivoje Novakovic.

Tokom prijema, telefonskim putem je iz Jerusalima stigla vest da je ugledni novosadski lekar dr Dusan Jovanovic, profesor univerziteta u penziji i dugogodisnji clan Eparhijskog saveta Eparhije backe, dobio pocasno zvanje Pravednika, jer je tokom Drugog svetskog rata i okupacije, izlazuci opasnosti sopstveni zivot spasavao Jevreje od fasistickog pogroma.

Cinjenice o raciji

Sajkasko-novosadska racija, kako je naknadno nazvan sramni i monstruozno isplanirani pokolj neduznog srpskog i jevrejskog stanovnistva u juznoj Backoj, odigrala se januara 1942. godine. Tada je u Sajkaskoj, Novom Sadu i Starom Beceju na monstruozan nacin pobijeno gotovo 4.000 ljudi, medju kojima je bio veliki broj zena, dece i staraca.

Formalni povod ovog zlocina bio sukob jednog manjeg partizanskog odreda sa madjarskom okupacionom vojskom. To sto su likvidirali ceo odred nije bilo dovoljno okupacionim vlastima, koje zapocinju i akciju istrebljenja civilnog stanovnistva. Tako streljanja u Curugu pocinju vec 4. januara, a potom i u Zablju, Srbobranu, Starom Beceju...