И Н Т Е Р В Ј У
дат 3. јануара 2003.
новинарки Маји Славнић
за новосадски Грађански лист
и објављен у двоброју истога,
субота - недеља, 4/5. јануара 2003, стр. 11.

БОЖИЋНИ РАЗГОВОР СА ЊЕГОВИМ ПРЕОСВЕШТЕНСТВОМ ЕПИСКОПОМ БАЧКИМ ДР ИРИНЕЈЕМ

Питање среће није питање начина живљења већ личног односа према смислу живота

1. Божић је породични празник и требало би да нас окупља радосне и срећне. Колико је то могуће данас више него претходних година или мислите да је учињен мали корак у бекству из сиромаштва?

• Ваша констатација да Божић представља породични празник тачна је условно, и то поглавито под призмом етнографије и фолклора, односно пропратних народних обичаја, превасходно оних најпознатијих, везаних за домаће огњиште, али не и безусловно, дакле не и под призмом вере и теологије хришћанске Цркве. Јер, сагласићете се, црквени празник Рођења (у старинском српскословенском, црквеном жаргону Рождества) Исуса Христа, по вери Цркве Богочовека и Спаситеља света, Рођеног натприродно, од Духа Светог и Марије Дјеве (Символ вере), у варошици Витлејему у Јудеји, недалеко од Јерусалима, у време римског цара Августа и вазалног „цара јудејског" Ирода (види Мат. 2, 1; Лук. 1, 5 и 2, 1), и историјски и по смислу претходи, док његова пројекција у животу и обичајима хришћанских народа, у том броју и српског народа, следи. Са становишта Цркве, следствено, сваки празник, као црквени догађај, јесте породични празник - уколико Цркву схватимо као велику, саборну духовну породицу; другим речима, сваки празник има истовремено и лични и саборни или црквени карактер. То важи и за Божић, празник Христовог Рођења ради нас људи и ради нашега спасења (Символ вере). Али ако посматрамо феноменолошку, појавно-обичајну страну божићњега славља, онда се може истицати његово породично обележје.

У том контексту, како с правом констатујете, Божић је превасходно и празник радости. То истиче и Свето Писмо Новога Завета, у којем се описује како је анђео најавио догађај Рођења очекиваног Месије овим речима: „Јављам вам, ево, радост велику која ће бити свему народу, јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову" (Лук. 2, 10 - 11). Заиста, и данас као и некада, и божићно богослужење у храмовима, и божићни обичаји у народу, и начин поздрављања и честитања у божићне дане, - све то одише радошћу и у срцима верних ствара осећање радости. У аутентичном духовном искуству Божића верник, наравно, открива и своју срећу, и то вечну срећу, - црквеним речником блаженство, - независно од тога да ли је иначе „објективно", у свом „реалном" живљењу, срећан или несрећан. Питање среће јесте, како знамо, и овако и онако једно од најрелативнијих питања: има много људи које околина сматра несрећнима због тешких околности њиховог живота, а они су изнутра непоколебиво срећни и задовољни, као што има и много здравих, пребогатих и славних људи који су ипак у души неизлечиво несрећни. Питање среће није, дакле, питање начина живљења већ искључиво питање личног односа према смислу живота. Из овога, наравно, не следи да, као људи или као хришћани, треба да пасивно и равнодушно прихватамо живот недостојан човека еда бисмо тако откривали унутрашњу срећу, независну од свега што наилази споља, али следи да никакве околности, наметнуте суровошћу околине, не могу убити у нама веру, наду и љубав, односно блаженство које „није од овога света".

Ваше питање је уствари усредсређено на жалосну, али истиниту чињеницу све већег сиромаштва у нашем народу данас и на утицај те чињенице на атмосферу у којој сви ове године прослављамо Божић. Даћу одговор који можда очекујете, а можда ћете му се и изненадити: искрено сматрам да осиромашење већине нашег народа, односно већине грађана наше земље, као и општа несигурност и неизвесност, праћена осећањем зебње пред сутрашњицом, умањује и угрожава уобичајену радосну божићну атмосферу, али да не може да је искорени и уништи. У исто време, не знам колико су неки нови богаташи срећни, задовољни и безбрижни. Чисто сумњам. Али, у сваком случају, не могу да потхрањујем оптимизам без покрића: немам утисак да је процес сиромашења, па и општег пропадања, бар заустављен. Из претходног вишедеценијског периода изишли смо - попут наших суседа или чак већма него они - као духовно опустошен, морално посрнуо и добрим делом обезбожен народ, тако да алтруизма и самилости у међуљудским и општедруштвеним односима има мало или нимало; хришћани смо више декларативно него на делу. Зато нисмо у стању да, после слома марксистичке колективистичке утопије, улазимо у свет социјално одговорнијег и релативно хуманог европског капитализма него безглаво срљамо у такозвану првобитну акумулацију капитала и у примитивно друштво америчког социјал-дарвинизма, оспораваног и у самој Америци.

Дух потрошачке грабежљивости, неправедног поступања и небирања средстава на путу личног богаћења и стицања моћи не мимоилази ни хришћане, православне и инославне. Ту нема имунитета, али остаје вечити изазов: како незасито стицати, гомилати, отимати, приносећи успут друге на жртву себи, а уједно прослављати Рођење Господа и Цара славе Који се није родио - а могао је - у палати, у свили и кадифи, него је рођен у убогој витлејемској пећини, положен у јасле и сламу, и на земљи из љубави био сиромашак, проповедник богатства духовног, божанског, неподложног рђи, мољцима и крадљивцима, и дао себе на жртву за друге, за све, и све обогатио победом над смрћу? Увек има, и увек ће бити, хришћана који се сећају Христове приче о безумном богаташу (Лук. 12, 16 - 21), о ономе који говори сaм себи: „Душо, имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се," а затим чује тајанствени, неочекивани глас, глас Божји: „Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити?" Карактеристична је завршна Христова поука у тој параболи: „Тако бива ономе ко себи тече благо, а не богати се Богом." Слично је поручио и пре казивања о безумном богаташу: „Гледајте и чувајте се сваке грамзивости, јер нико не живи од имовине своје, што је сувише богат" (Лук. 12, 15), нико не живи „о самом хлебу" (Мат. 4, 4).

За пуни човеков живот неопходан је и хлеб свакодневни и Хлеб живота или Хлеб насушни, а тако се у Јеванђељу називају Царство Божје и реч Божја, односно благодатна реалност Духа Светога у Цркви. Овде лежи и историјска одговорност Цркве, нарочито овде и сада: она једина може да пружи духовни Хлеб, али треба, по могућству, да пружа и вештаствени хлеб гладнима и полугладнима. Она то чини колико може свих ових година, особито помажући прогнанима и сирочади. То јој ваљда најзад признају и сви њени клеветници и мрзитељи. Али све је то мало. Када буде враћена црквена имовина, ту добротворно-социјалну подршку угроженим људским бићима, ма ко она била, Црква мора бар утростручити. Њено биће и послање не исцрпљује се, дабоме, тим делањем: она не тражи оправдање за своје постојање у опонашању Црвеног крста, а поготову не у опонашању разних хуманитарних и „хуманитарних" организација, али не треба заборавити ни то да је идеја Црвеног крста надахнута хришћанством, као ни то да су прве организоване болнице за сиротињу, сиротишта, старачки домови и сличне установе поникле у парохијама или поред манастирa, а тек знатно касније постале самосталне профане установе.

Црква, наиме, увек слуша опомену Апостола љубави, светог Јована Богослова: „Дечице моја, не љубимо речју ни језиком него делом и истином" (ИЈов. 3, 18), као и његово незастариво питање: „А онај који има богатства овога света, и види брата својега у невољи, и затвори срце своје од њега, како онда љубав Божја борави у њему?" (ИЈов. 3, 17).

Дај Боже да сваки нови Божић буде свима све радоснији!

2. Видите ли у Србији напредак у дијалогу међу људима различитих вера и култура и у њиховом међусобном поштовању?

• Видим, хвала Богу. И сaм учествујем у таквом дијалогу, и службено и из личног уверења. Пример сарадње историјских Цркава и верских заједница, међусобно и са државом, у процесу враћања верске наставе у јавне школе, јесте најбољи, ако не и једини код нас, пример праве сарадње и узајамног уважавања, уз свест о разликама и посебностима духовног идентитета. То не кажем ја, или не кажем само ја, - то је својевремено изјавио и министар просвете, г. Кнежевић.

Ексцеси појединаца и група - пре неког времена оних у Новом Пазару, са безочном поруком муслиманима да је већи грех честитање празника хришћанину неголи убиство недужна човека, или сад недавно оних у Београду пред Патријаршијом, који се нису постидели старца Патријарха него су ваљда бранили Православље и од њега, и то насиљем, иако је крајње неизвесно када су крштени и какве представе о Цркви и вери уопште имају - не могу зауставити дијалог и спречити сарадњу. Дијалог не значи издајство своје вере, нити усвајање туђе вере, али значи напор да друге прихватамо онаквима какви јесу и, посебно, какви сами желе да буду; значи покушај да их разумемо колико можемо и да им покажемо да наша приврженост сопственој вери, традицији и култури не само што њих не угрожава него нас обавезује на љубав без услова и ограничења. Не заборавимо, уосталом: Христа нису предали Римљанима на распеће безбожници него баш самоуверени лажни „ревнитељи отачких предања". Они су га оптужили управо за издајство вере (не поштује, рекли су између осталог, празновање суботе) и за дијалог и сарадњу са „туђинима" и „непријатељима": са Самарјанима, цариницима, грешницима, незнабошцима. Опијени собом, ти духовни ушкопљеници нису могли да приме тајну Крста, тајну саможртвене љубави, тајну свеопроштаја, тајну молитве Распетога Христа за оне који су га разапели: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине!" (Лук. 23, 34).

Агресивност према другима и другачијима сведочи само о једноме - о унутрашњој неуверености и слабости силеxије, о непревазиђеном страху, о недостатку праве љубави, оне љубави која „изгони страх" (Јов. 4, 18).

3. Верујете ли у то да ће православци на Косову дочекати Божиће које ће моћи у миру да прославе и колико власти у Србији улажу напора да се то и оствари?

• Верујем, али нисам сигуран када ће то бити. Власти наше државе чине доста тога у датим околностима, крајње неповољним, што не значи да не би могле чинити и више: док се у Београду „великаши отимају о царство", дотле други, упорно и сложно, не бирајући средства, раде на довршењу давно начињеног плана, плана Призренске лиге, а можда и знатно старијег.

У међународним политичким односима ставови малих и слабих не значе много, али када не значе ништа, онда то није без кривице самих малих и слабих. Не може Србија учинити много, али ако учини оно што може, учинила је све. Остало је у Божјој руци. Велики и силни обично предвиђају и урачунавају све могуће чиниоце. Све осим једнога - осим Бога. Просто-напросто заборављају да постоји само један Господар историје, Промислитељ и Сведржитељ, Један Једини Који је био, и Који јесте, и Који ће доћи. А то нису они. Ми који верујемо знамо ко је то.

4. Представници Католичке цркве најављују долазак делегације СПЦ-а у Ватикан и посету Папи. Да ли се зна састав делегације? Шта је сврха ове посете и колико ће она допринети зближавању двеју Цркава? Није ли то наговештај посете Светог Оца Србији и да ли би такав позив, приликом посете, могао и уследити?

• Планира се посета делегације Светог Синода Српске Православне Цркве Ватикану. То је једна у низу многобројних узајамних посета. Овде су у више наврата у службеној посети биле разне високе делегације Римске Цркве, на челу са угледним кардиналима, надбискупима и бискупима, а приближно толико пута су и наше делегације, различитог састава и нивоа, посећивале разне установе и високе представнике Римске Цркве.

Из питања видим да сте подлегли уобичајеној дезинформацији и манипулацији прелашћених смутљиваца који, у име свог наводног антипапизма, папизму нимало не шкоде, а јединство наше рођене Цркве угрожавају и њене неупућене чланове безобзирно саблажњавају. Ви, наиме, повезујете, а вероватно и поистовећујете, „долазак у Ватикан" и „посету папи". Али то двоје нису исто. Може се долазити у Ватикан, а да се не иде у посету папи. И управо то је случај код нас. Ова планирана посета није посета папи него посета Секретаријату (римском, ватиканском, како год волите!) за унапређивање јединства међу хришћанима и његовом првом човеку, кардиналу Валтеру Касперу. Програм предвиђа само уобичајену у таквим приликама куртоазну посету епископу града Рима, папи Јовану Павлу ИИ. Наравно, програм предвиђа и посете другим важним институцијама Римске Курије, као и званичне разговоре са најистакнутијим представницима тих институција. Разговори, даље, подразумевају размену мишљења, уз обострано чување достојанства, свог и својих саговорника, у неким стварима вероватно и сучељавање опречних гледишта и тешко савладивих разлика у оценама. Без свега тога, међутим, нема дијалога већ постоји само монолог. Макар шта мислили и празнословили наши новопечени поборници монолога, и то искључиво свог сопственог, једно је сасвим извесно: наша црквена делагација не путује у Рим да би пасивно и сервилно слушала било чији диктат по било ком питању, а камоли да би „потписала унију". То од ње нико - осим дотичних - не очекује, а и да очекује, начекао би се...

Из реченога јасно произилази шта је циљ посете - то је међусобно упознавање и размена мишљењa по многим важним питањима савременог хришћанског света и савременог света уопште, а посебно по питањима узајамних односа Православља и римокатолицизма у целини и односa наше помесне Цркве, Српске Православне, са Римском Црквом у свету и код нас. Ништа више, али ни ништа мање од тога. Без таквог садржаја посета би се свела на голу формалност, на верски туризам такорећи, а за то стварно немамо ни воље ни времена. Ту, најзад, не постоји никакав - ни најмањи, чак ни теоретски - „наговештај посете Светог Оца Србији" за коју ме напослетку питате. Једноставно, еx нихило нихил фит (из ничега ништа не настаје). Иначе, та фамозна папина посета представља сталну опсесивну фиксацију већине наших новинара, што је за мене лично права психолошка загонетка.

5. Како гласи Ваша порука православним верницима за овај Божић?

• Моја порука није - нити може бити - нека друга порука осим вечне божићне јеванђелске поруке мира, слоге, љубави, јединства у вери и љубави, благовољења Божјег и добре воље међу људима, новог, духовног рођења човека и човечанства, обнове свеукупне Божје творевине... Ту поруку сажимам у божићни поздрав и благослов, којим Рождество Христово честитам вашим читаоцима и свима који га славе:

Мир Божји, Христос се роди!

Епископ бачки