I N T E R V J U
dat 3. januara 2003. novinarki Maji Slavnic
za novosadski Gradjanski list
i objavljen u dvobroju istoga,
subota - nedelja, 4/5. januara 2003, str. 11.

BOZICNI RAZGOVOR SA NJEGOVIM PREOSVESTENSTVOM EPISKOPOM BACKIM DR IRINEJEM

Pitanje srece nije pitanje nacina zivljenja vec licnog odnosa prema smislu zivota

1. Bozic je porodicni praznik i trebalo bi da nas okuplja radosne i srecne. Koliko je to moguce danas vise nego prethodnih godina ili mislite da je ucinjen mali korak u bekstvu iz siromastva?

• Vasa konstatacija da Bozic predstavlja porodicni praznik tacna je uslovno, i to poglavito pod prizmom etnografije i folklora, odnosno propratnih narodnih obicaja, prevashodno onih najpoznatijih, vezanih za domace ognjiste, ali ne i bezuslovno, dakle ne i pod prizmom vere i teologije hriscanske Crkve. Jer, saglasicete se, crkveni praznik Rodjenja (u starinskom srpskoslovenskom, crkvenom zargonu Rozdestva) Isusa Hrista, po veri Crkve Bogocoveka i Spasitelja sveta, Rodjenog natprirodno, od Duha Svetog i Marije Djeve (Simvol vere), u varosici Vitlejemu u Judeji, nedaleko od Jerusalima, u vreme rimskog cara Avgusta i vazalnog „cara judejskog" Iroda (vidi Mat. 2, 1; Luk. 1, 5 i 2, 1), i istorijski i po smislu prethodi, dok njegova projekcija u zivotu i obicajima hriscanskih naroda, u tom broju i srpskog naroda, sledi. Sa stanovista Crkve, sledstveno, svaki praznik, kao crkveni dogadjaj, jeste porodicni praznik - ukoliko Crkvu shvatimo kao veliku, sabornu duhovnu porodicu; drugim recima, svaki praznik ima istovremeno i licni i saborni ili crkveni karakter. To vazi i za Bozic, praznik Hristovog Rodjenja radi nas ljudi i radi nasega spasenja (Simvol vere). Ali ako posmatramo fenomenolosku, pojavno-obicajnu stranu bozicnjega slavlja, onda se moze isticati njegovo porodicno obelezje.

U tom kontekstu, kako s pravom konstatujete, Bozic je prevashodno i praznik radosti. To istice i Sveto Pismo Novoga Zaveta, u kojem se opisuje kako je andjeo najavio dogadjaj Rodjenja ocekivanog Mesije ovim recima: „Javljam vam, evo, radost veliku koja ce biti svemu narodu, jer vam se danas rodi Spas, koji je Hristos Gospod, u gradu Davidovu" (Luk. 2, 10 - 11). Zaista, i danas kao i nekada, i bozicno bogosluzenje u hramovima, i bozicni obicaji u narodu, i nacin pozdravljanja i cestitanja u bozicne dane, - sve to odise radoscu i u srcima vernih stvara osecanje radosti. U autenticnom duhovnom iskustvu Bozica vernik, naravno, otkriva i svoju srecu, i to vecnu srecu, - crkvenim recnikom blazenstvo, - nezavisno od toga da li je inace „objektivno", u svom „realnom" zivljenju, srecan ili nesrecan. Pitanje srece jeste, kako znamo, i ovako i onako jedno od najrelativnijih pitanja: ima mnogo ljudi koje okolina smatra nesrecnima zbog teskih okolnosti njihovog zivota, a oni su iznutra nepokolebivo srecni i zadovoljni, kao sto ima i mnogo zdravih, prebogatih i slavnih ljudi koji su ipak u dusi neizlecivo nesrecni. Pitanje srece nije, dakle, pitanje nacina zivljenja vec iskljucivo pitanje licnog odnosa prema smislu zivota. Iz ovoga, naravno, ne sledi da, kao ljudi ili kao hriscani, treba da pasivno i ravnodusno prihvatamo zivot nedostojan coveka eda bismo tako otkrivali unutrasnju srecu, nezavisnu od svega sto nailazi spolja, ali sledi da nikakve okolnosti, nametnute surovoscu okoline, ne mogu ubiti u nama veru, nadu i ljubav, odnosno blazenstvo koje „nije od ovoga sveta".

Vase pitanje je ustvari usredsredjeno na zalosnu, ali istinitu cinjenicu sve veceg siromastva u nasem narodu danas i na uticaj te cinjenice na atmosferu u kojoj svi ove godine proslavljamo Bozic. Dacu odgovor koji mozda ocekujete, a mozda cete mu se i iznenaditi: iskreno smatram da osiromasenje vecine naseg naroda, odnosno vecine gradjana nase zemlje, kao i opsta nesigurnost i neizvesnost, pracena osecanjem zebnje pred sutrasnjicom, umanjuje i ugrozava uobicajenu radosnu bozicnu atmosferu, ali da ne moze da je iskoreni i unisti. U isto vreme, ne znam koliko su neki novi bogatasi srecni, zadovoljni i bezbrizni. Cisto sumnjam. Ali, u svakom slucaju, ne mogu da pothranjujem optimizam bez pokrica: nemam utisak da je proces siromasenja, pa i opsteg propadanja, bar zaustavljen. Iz prethodnog visedecenijskog perioda izisli smo - poput nasih suseda ili cak vecma nego oni - kao duhovno opustosen, moralno posrnuo i dobrim delom obezbozen narod, tako da altruizma i samilosti u medjuljudskim i opstedrustvenim odnosima ima malo ili nimalo; hriscani smo vise deklarativno nego na delu. Zato nismo u stanju da, posle sloma marksisticke kolektivisticke utopije, ulazimo u svet socijalno odgovornijeg i relativno humanog evropskog kapitalizma nego bezglavo srljamo u takozvanu prvobitnu akumulaciju kapitala i u primitivno drustvo americkog socijal-darvinizma, osporavanog i u samoj Americi.

Duh potrosacke grabezljivosti, nepravednog postupanja i nebiranja sredstava na putu licnog bogacenja i sticanja moci ne mimoilazi ni hriscane, pravoslavne i inoslavne. Tu nema imuniteta, ali ostaje veciti izazov: kako nezasito sticati, gomilati, otimati, prinoseci usput druge na zrtvu sebi, a ujedno proslavljati Rodjenje Gospoda i Cara slave Koji se nije rodio - a mogao je - u palati, u svili i kadifi, nego je rodjen u ubogoj vitlejemskoj pecini, polozen u jasle i slamu, i na zemlji iz ljubavi bio siromasak, propovednik bogatstva duhovnog, bozanskog, nepodloznog rdji, moljcima i kradljivcima, i dao sebe na zrtvu za druge, za sve, i sve obogatio pobedom nad smrcu? Uvek ima, i uvek ce biti, hriscana koji se secaju Hristove price o bezumnom bogatasu (Luk. 12, 16 - 21), o onome koji govori sam sebi: „Duso, imas mnoga dobra sabrana za mnoge godine; pocivaj, jedi, pij, veseli se," a zatim cuje tajanstveni, neocekivani glas, glas Bozji: „Bezumnice, ove noci trazice dusu tvoju od tebe; a ono sto si pripremio cije ce biti?" Karakteristicna je zavrsna Hristova pouka u toj paraboli: „Tako biva onome ko sebi tece blago, a ne bogati se Bogom." Slicno je porucio i pre kazivanja o bezumnom bogatasu: „Gledajte i cuvajte se svake gramzivosti, jer niko ne zivi od imovine svoje, sto je suvise bogat" (Luk. 12, 15), niko ne zivi „o samom hlebu" (Mat. 4, 4).

Za puni covekov zivot neophodan je i hleb svakodnevni i Hleb zivota ili Hleb nasusni, a tako se u Jevandjelju nazivaju Carstvo Bozje i rec Bozja, odnosno blagodatna realnost Duha Svetoga u Crkvi. Ovde lezi i istorijska odgovornost Crkve, narocito ovde i sada: ona jedina moze da pruzi duhovni Hleb, ali treba, po mogucstvu, da pruza i vestastveni hleb gladnima i polugladnima. Ona to cini koliko moze svih ovih godina, osobito pomazuci prognanima i sirocadi. To joj valjda najzad priznaju i svi njeni klevetnici i mrzitelji. Ali sve je to malo. Kada bude vracena crkvena imovina, tu dobrotvorno-socijalnu podrsku ugrozenim ljudskim bicima, ma ko ona bila, Crkva mora bar utrostruciti. Njeno bice i poslanje ne iscrpljuje se, dabome, tim delanjem: ona ne trazi opravdanje za svoje postojanje u oponasanju Crvenog krsta, a pogotovu ne u oponasanju raznih humanitarnih i „humanitarnih" organizacija, ali ne treba zaboraviti ni to da je ideja Crvenog krsta nadahnuta hriscanstvom, kao ni to da su prve organizovane bolnice za sirotinju, sirotista, staracki domovi i slicne ustanove ponikle u parohijama ili pored manastira, a tek znatno kasnije postale samostalne profane ustanove.

Crkva, naime, uvek slusa opomenu Apostola ljubavi, svetog Jovana Bogoslova: „Decice moja, ne ljubimo recju ni jezikom nego delom i istinom" (IJov. 3, 18), kao i njegovo nezastarivo pitanje: „A onaj koji ima bogatstva ovoga sveta, i vidi brata svojega u nevolji, i zatvori srce svoje od njega, kako onda ljubav Bozja boravi u njemu?" (IJov. 3, 17).

Daj Boze da svaki novi Bozic bude svima sve radosniji!

2. Vidite li u Srbiji napredak u dijalogu medju ljudima razlicitih vera i kultura i u njihovom medjusobnom postovanju?

• Vidim, hvala Bogu. I sam ucestvujem u takvom dijalogu, i sluzbeno i iz licnog uverenja. Primer saradnje istorijskih Crkava i verskih zajednica, medjusobno i sa drzavom, u procesu vracanja verske nastave u javne skole, jeste najbolji, ako ne i jedini kod nas, primer prave saradnje i uzajamnog uvazavanja, uz svest o razlikama i posebnostima duhovnog identiteta. To ne kazem ja, ili ne kazem samo ja, - to je svojevremeno izjavio i ministar prosvete, g. Knezevic.

Ekscesi pojedinaca i grupa - pre nekog vremena onih u Novom Pazaru, sa bezocnom porukom muslimanima da je veci greh cestitanje praznika hriscaninu negoli ubistvo neduzna coveka, ili sad nedavno onih u Beogradu pred Patrijarsijom, koji se nisu postideli starca Patrijarha nego su valjda branili Pravoslavlje i od njega, i to nasiljem, iako je krajnje neizvesno kada su krsteni i kakve predstave o Crkvi i veri uopste imaju - ne mogu zaustaviti dijalog i spreciti saradnju. Dijalog ne znaci izdajstvo svoje vere, niti usvajanje tudje vere, ali znaci napor da druge prihvatamo onakvima kakvi jesu i, posebno, kakvi sami zele da budu; znaci pokusaj da ih razumemo koliko mozemo i da im pokazemo da nasa privrzenost sopstvenoj veri, tradiciji i kulturi ne samo sto njih ne ugrozava nego nas obavezuje na ljubav bez uslova i ogranicenja. Ne zaboravimo, uostalom: Hrista nisu predali Rimljanima na raspece bezboznici nego bas samouvereni lazni „revnitelji otackih predanja". Oni su ga optuzili upravo za izdajstvo vere (ne postuje, rekli su izmedju ostalog, praznovanje subote) i za dijalog i saradnju sa „tudjinima" i „neprijateljima": sa Samarjanima, carinicima, gresnicima, neznaboscima. Opijeni sobom, ti duhovni uskopljenici nisu mogli da prime tajnu Krsta, tajnu samozrtvene ljubavi, tajnu sveoprostaja, tajnu molitve Raspetoga Hrista za one koji su ga razapeli: „Oce, oprosti im, jer ne znaju sta cine!" (Luk. 23, 34).

Agresivnost prema drugima i drugacijima svedoci samo o jednome - o unutrasnjoj neuverenosti i slabosti silexije, o neprevazidjenom strahu, o nedostatku prave ljubavi, one ljubavi koja „izgoni strah" (Jov. 4, 18).

3. Verujete li u to da ce pravoslavci na Kosovu docekati Bozice koje ce moci u miru da proslave i koliko vlasti u Srbiji ulazu napora da se to i ostvari?

• Verujem, ali nisam siguran kada ce to biti. Vlasti nase drzave cine dosta toga u datim okolnostima, krajnje nepovoljnim, sto ne znaci da ne bi mogle ciniti i vise: dok se u Beogradu „velikasi otimaju o carstvo", dotle drugi, uporno i slozno, ne birajuci sredstva, rade na dovrsenju davno nacinjenog plana, plana Prizrenske lige, a mozda i znatno starijeg.

U medjunarodnim politickim odnosima stavovi malih i slabih ne znace mnogo, ali kada ne znace nista, onda to nije bez krivice samih malih i slabih. Ne moze Srbija uciniti mnogo, ali ako ucini ono sto moze, ucinila je sve. Ostalo je u Bozjoj ruci. Veliki i silni obicno predvidjaju i uracunavaju sve moguce cinioce. Sve osim jednoga - osim Boga. Prosto-naprosto zaboravljaju da postoji samo jedan Gospodar istorije, Promislitelj i Svedrzitelj, Jedan Jedini Koji je bio, i Koji jeste, i Koji ce doci. A to nisu oni. Mi koji verujemo znamo ko je to.

4. Predstavnici Katolicke crkve najavljuju dolazak delegacije SPC-a u Vatikan i posetu Papi. Da li se zna sastav delegacije? Sta je svrha ove posete i koliko ce ona doprineti zblizavanju dveju Crkava? Nije li to nagovestaj posete Svetog Oca Srbiji i da li bi takav poziv, prilikom posete, mogao i uslediti?

• Planira se poseta delegacije Svetog Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve Vatikanu. To je jedna u nizu mnogobrojnih uzajamnih poseta. Ovde su u vise navrata u sluzbenoj poseti bile razne visoke delegacije Rimske Crkve, na celu sa uglednim kardinalima, nadbiskupima i biskupima, a priblizno toliko puta su i nase delegacije, razlicitog sastava i nivoa, posecivale razne ustanove i visoke predstavnike Rimske Crkve.

Iz pitanja vidim da ste podlegli uobicajenoj dezinformaciji i manipulaciji prelascenih smutljivaca koji, u ime svog navodnog antipapizma, papizmu nimalo ne skode, a jedinstvo nase rodjene Crkve ugrozavaju i njene neupucene clanove bezobzirno sablaznjavaju. Vi, naime, povezujete, a verovatno i poistovecujete, „dolazak u Vatikan" i „posetu papi". Ali to dvoje nisu isto. Moze se dolaziti u Vatikan, a da se ne ide u posetu papi. I upravo to je slucaj kod nas. Ova planirana poseta nije poseta papi nego poseta Sekretarijatu (rimskom, vatikanskom, kako god volite!) za unapredjivanje jedinstva medju hriscanima i njegovom prvom coveku, kardinalu Valteru Kasperu. Program predâidja samo uobicajenu u takvim prilikama kurtoaznu posetu episkopu grada Rima, papi Jovanu Pavlu II. Naravno, program predvidja i posete drugim vaznim institucijama Rimske Kurije, kao i zvanicne razgovore sa najistaknutijim predstavnicima tih institucija. Razgovori, dalje, podrazumevaju razmenu misljenja, uz obostrano cuvanje dostojanstva, svog i svojih sagovornika, u nekim stvarima verovatno i suceljavanje oprecnih gledista i tesko savladivih razlika u ocenama. Bez svega toga, medjutim, nema dijaloga vec postoji samo monolog. Makar sta mislili i praznoslovili nasi novopeceni pobornici monologa, i to iskljucivo svog sopstvenog, jedno je sasvim izvesno: nasa crkvena delagacija ne putuje u Rim da bi pasivno i servilno slusala bilo ciji diktat po bilo kom pitanju, a kamoli da bi „potpisala uniju". To od nje niko - osim doticnih - ne ocekuje, a i da ocekuje, nacekao bi se...

Iz recenoga jasno proizilazi sta je cilj posete - to je medjusobno upoznavanje i razmena misljenja po mnogim vaznim pitanjima savremenog hriscanskog sveta i savremenog sveta uopste, a posebno po pitanjima uzajamnih odnosa Pravoslavlja i rimokatolicizma u celini i odnosa nase pomesne Crkve, Srpske Pravoslavne, sa Rimskom Crkvom u svetu i kod nas. Nista vise, ali ni nista manje od toga. Bez takvog sadrzaja poseta bi se svela na golu formalnost, na verski turizam takoreci, a za to stvarno nemamo ni volje ni vremena. Tu, najzad, ne postoji nikakav - ni najmanji, cak ni teoretski - „nagovestaj posete Svetog Oca Srbiji" za koju me naposletku pitate. Jednostavno, ex nihilo nihil fit (iz nicega nista ne nastaje). Inace, ta famozna papina poseta predstavlja stalnu opsesivnu fiksaciju vecine nasih novinara, sto je za mene licno prava psiholoska zagonetka.

5. Kako glasi Vasa poruka pravoslavnim vernicima za ovaj Bozic?

• Moja poruka nije - niti moze biti - neka druga poruka osim vecne bozicne jevandjelske poruke mira, sloge, ljubavi, jedinstva u veri i ljubavi, blagovoljenja Bozjeg i dobre volje medju ljudima, novog, duhovnog rodjenja coveka i covecanstva, obnove sveukupne Bozje tvorevine... Tu poruku sazimam u bozicni pozdrav i blagoslov, kojim Rozdestvo Hristovo cestitam vasim citaocima i svima koji ga slave:

Mir Bozji, Hristos se rodi!

Episkop backi