ПОСЕТА ДЕЛЕГАЦИЈЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ВАТИКАНСКОМ СЕКРЕТАРИЈАТУ ЗА УНАПРЕЂЕЊЕ ЈЕДИНСТВА МЕЂУ ХРИШЋАНИМА

Због многобројних коментара у медијима поводом предстојеће посете званичне делегације Српске Православне Цркве ватиканском Секретаријату за унапређење јединства међу хришћанима, од 3. до 8. фебруара ове године, поново објављујемо одговор који је Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј, члан делегације, овим поводом, дао новосадском Грађанском листу, а који је објављен у двоброју истог од 4/5. јануара 2003, стр. 11.

Представници Католичке цркве најављују долазак делегације СПЦ-а у Ватикан и посету Папи. Да ли се зна састав делегације? Шта је сврха ове посете и колико ће она допринети зближавању двеју Цркава? Није ли то наговештај посете Светог Оца Србији и да ли би такав позив, приликом посете, могао и уследити?

• Планира се посета делегације Светог Синода Српске Православне Цркве Ватикану. То је једна у низу многобројних узајамних посета. Овде су у више наврата у службеној посети биле разне високе делегације Римске Цркве, на челу са угледним кардиналима, надбискупима и бискупима, а приближно толико пута су и наше делегације, различитог састава и нивоа, посећивале разне установе и високе представнике Римске Цркве.

Из питања видим да сте подлегли уобичајеној дезинформацији и манипулацији прелашћених смутљиваца који, у име свог наводног антипапизма, папизму нимало не шкоде, а јединство наше рођене Цркве угрожавају и њене неупућене чланове безобзирно саблажњавају. Ви, наиме, повезујете, а вероватно и поистовећујете, „долазак у Ватикан" и „посету папи". Али то двоје нису исто. Може се долазити у Ватикан, а да се не иде у посету папи. И управо то је случај код нас. Ова планирана посета није посета папи него посета Секретаријату (римском, ватиканском, како год волите!) за унапређивање јединства међу хришћанима и његовом првом човеку, кардиналу Валтеру Касперу. Програм предвиђа само уобичајену у таквим приликама куртоазну посету епископу града Рима, папи Јовану Павлу II. Наравно, програм предвиђа и посете другим важним институцијама Римске Курије, као и званичне разговоре са најистакнутијим представницима тих институција. Разговори, даље, подразумевају размену мишљења, уз обострано чување достојанства, свог и својих саговорника, у неким стварима вероватно и сучељавање опречних гледишта и тешко савладивих разлика у оценама. Без свега тога, међутим, нема дијалога већ постоји само монолог. Макар шта мислили и празнословили наши новопечени поборници монолога, и то искључиво свог сопственог, једно је сасвим извесно: наша црквена делагација не путује у Рим да би пасивно и сервилно слушала било чији диктат по било ком питању, а камоли да би „потписала унију". То од ње нико - осим дотичних - не очекује, а и да очекује, начекао би се...