Информативна служба
Српске Православне Цркве
1. фебруар 2003. године

ДОКЛЕ БЛАЋЕЊА БЕЗ МЈЕДОРАВНИХ ДОКАЗА
прузето из Гласа Концила од 26.јануара 2003. године

Хрватској јавности ових је дана сервирана још једна наводна педофилска афера. Овога пута ријеч је о једном високом представнику Српске Православне Цркве који је оптужен за педофилију што је једном утјецајном хрватском дневном листу био повод да непровјерене оптужбе против тог човјека и писање једног локалног српског листа искористи за злонамерно наслађивање и блаћење дотичне особе на начин супротан свим темељним правилима новинарске професије.

У свом чланку објављеном на посљедњој, иначе најчитанијој страни новина, лист доноси коментирану вијест у којој, с пуним именом, презименом, редовничким именом и фотографијом, једнога православног епископа представља као педофила, с тим да си аутор текста дозвољава, без икаквих доказа, тог човека унапред етикетирати као “разблудног епископа”. Потом слиједе пикантерије и детаљи везани за оптужбе које су тужитељи изнијели и сугестија да је особа отприје “проблематична”.

Не бранећи педофилију и не проглашавајући дотичног човјека унапријед нити кривим нити невиним – јер тај посао у тзв. цивилизираном друштву обављају овлаштене институције које се називају судови – ваља подсјетити да је такав новинарски приступ крајње неморалан и строго забрањен, како према важећим законским одредбама (Закон о јавном приопћавању, који строго брани беспотребно и злонамјерно јавно изношење детаља који би могли некога компромитирати итд., итд), тако и према свим професионалним и етичким правилима новинарске струке која не може трпјети да се икога, а поговото не унапријед и без икаквих доказа, осуђује и етикетира.

Међутим, премда се ради о тексту какав се у новинарским уџбеницима приказује као примјер какав новинарски текст – не смије бити, ријеч је о приступу који се темељи управо на необузданом и произвољном етикетирању, блаћењу и наслађивању над туђим слабостима, а који се у том дневном политичком листу одавно уврежио....

...

Будући да не можемо и не намјеравамо мијењати икога доли саме себе, умјесто да се питамо какве су то новине, какви су то новинари, какво је ово друштво и може ли оно бити другачије и боље – запитајмо се овога пута, свако за себе: какви смо то ми? Јер, како нетко рече, какви смо ми, таква ће бити и Хрватска. А то, међу осталим, значи и питање требају ли такве новине и даље куповати и читати кршћани и остали људи добре воље којих у овој земљи, унаточ тому што то данас није нити модерно, нити пожељно, нити превише паметно – ипак још увијек има.