КОМЕ ЈЕ ПОТРЕБНА АФЕРА ОКО ''ОСТРВА ЦВИЈЕЋА''

Преносимо коментар Информативне службе
Епархије црногорско-приморске Светигора прес

Због интересантности теме сматрамо за сходно да јавности треба предочити текст г.Васка Костића:

Неки медији су коректно пренели информацију о реаговању локалне власти у Тивту на размену терена на Превлаци Св. Архангела Михаилa, док је другима то био повод за друге намјере.

Тако црногорски (латинични) ''независни'' листови, који би по том атрибуту морали бити објективни и толерантни, у бесу свог континуираног антисрпства, почињу и ову годину пропагандном афером коју сами конструишу. И то уочи православног Божића, када се сви људи добре воље мирбоже, опраштају једни другима неспоразуме, увреде, па и теже преступе. А тим листовима је потребна афера тамо где је нема, са циљем распиривања српско-црногорских неспоразума који су се коначно почели отклањати, па чланак почиње овим речима: ''Поводом афере око Острва цвећа...''

''Афера'' је настала, наводно, због Савезног министарства одбране ''у намери да се избегну последице доношења Уставне повеље државне заједнице Србије и Црне Горе, на основу којих се комплетна војна имовина предаје у власништво држава чланица''.

То је веома далеко од истине, јер су разговори и преговори око ''враћања'' (а не предаје или размене) црквене имовине почели од онда од када је промислом Божијим Превлака (а не ''Острво цвећа'' - што је назив само за хотелски комплекс) изгубила туристичку и добила хуманитарну функцију. А то је било читаву деценију пре помена Уставне повеље. Још од 1992. год. се на летњи Аранђеловдан (26. 07.) одржавају омладински сабори, уз учешће мањих група омладине из иностранства, колико то скромни услови дозвољавају. Од тада (почетком 1992. г.) почело је заговарање враћања црквене имовине, јер је намера Митрополије да се, чим се за то стекну услови, успостави на Превлаци и зимски и летњи образовни центар хришћанске омладине из читавог света. Разговори су интензивирани почетком радова на археолошким истраживањима и на обнови славног и старог манастира на Превлаци и заживљавањем монашког братства, што је такође било знатно раније од првог помена Уставне повеље.

Из даљег текста тих чланака ''независних'' новина произлази да се недавна размена земљишта између Војске Југославије и Митрополије црногорско-приморске радила без знања црногорских власти, што такође није истина. Нити би то било изводљиво. Што новинари и уредници листова нису довољно информисани, то је њихов проблем, али не и оправдан разлог за дезинформисање јавности. Уосталом, један од тих новинара сам себе демантује, јер у истом чланку цитира речи предсједника СО Тиват:
''Разговарало се током последњих годину и по до две, на нивоу председника СО Тиват, представника Савезног министарства одбране и Команде ратне морнарице о могућем стављању Острва цвећа у туристичку и развојну функцију.''

А ту је битна још једна изјава председника СО Тиват, у чланку овако цитирана:
''Ми несмо, то треба истаћи, инсистирали на питању власништва над Острвом цвећа. Тражили смо само да се реализује оно што је од непосредног финансијског интереса за све.''

Нигде се не каже - а ваљда се и не подразумева - уклањање манастира са Превлаке. Све то остаје ту, у овој држави. Нема никакве продаје за новац, који би неко могао однети. Па у чему је онда афера?

Ти ''независни'' листови се нису тако огласили када је она друга Превлака (прецизније Понта оштра) - која је у сваком погледу (осим духовном) важнија и површински знатно већа од Превлаке Светог Архангела Михаила - читава предата (или продата) другој држави, којој никада није припадала.

Веома далеко од истине је и да Митрополија ''тврди'' да има ''одређена власничка права'' на ''основу археолошких налаза о постојању црквених објеката на Острву цвећа''. Бесмислица! Зашто би то неко тврдио, ако постоје много јачи докази о имовинским, историјским и свим другим правима? Уосталом, за постојање црквених објеката нису потребни никакви археолошки налази, јер су свакоме видљиви, али не у склопу хотелског комплекса званог ''Острво цвећа'' него на делу Превлаке које је црквено власништво. А тај компекс површине од 73.535м2 обухватио је и дeо који је био црквена имовина све до 1962. гoдине када су почели познати притисци и уцењивања по принципу: ''продај по цени коју ти нудимо, или ћемо прогласити општи (јавни или државни) интерес и одузети ти без накнаде, а тебе прогласити државним непријатељем''. Познато је колико су то биле поштене и правичне цене, али ту није било трећег избора. Да би се спасло што се спасити може, испословано је тек толико да се све не отуђи. У поседу Цркве су остали само манастирски објекти на површини терена од 3.174 м2, што до сада нико није доводио у питање, нити је предмет најновијих замена терена. А ни то није у једној целини него у две међусобно одвојене парцеле: једна са црквом Свете Тројице и гробљем од 424 м2 и друга са манастирским кућама и старим рушевинама од 2.750 м2. Уговором о размени земљишта од 12. 12. 2002. Црква враћа у свој посед само 11.000 м2, што укупно чини 13.750 м2, а то није ни пола бивше црквене имовине.

Неколико дана раније, исти ''независни'' листови су писали да се ради о уступању Цркви читавог острва, а сада је, по оној народној ''смањи Циго, смањи'', ублажио на ''претежни део''. Ни то није истина! Зар је 11.000 претежни део од 73.535?

Пре пренамене већег дијела Превлаке у хотелски комплекс, Цркви је припадало 30.000 м2. Толико је откупила добротворка контеса Екатерина Властелиновић 1827. године за велику суму за коју је могла купити најмање 8 хектара најплодније земље што је више од читаве Превлаке. Морала је попустити уцењивању породице Друшко, чији је предак отровао превлачке калуђере, па због тога награђен острвом (раније је било полуострво, у геокартама називано ''Penisola del sig. Drusco'').

Екатерина је опоруком оставила Цркви своју задужбину цркву Свете Тројице и приближно пола свог дела Превлаке, а другу половину је оставила владици Раду. Настале су вишегодишње перипетије и препродаје несуђеног владичиног дијела, све до 10. 01. 1858. када је књаз Данило продао тај део Превлаке свом тајнику Милораду Медаковићу, а овај је 26. 08. 1866. препродао архимандриту Нићифору Дучићу за троструко већу суму. Дучић је на то пристао само да спасе од пропасти потпуно запуштену Екатеринину заоставштину. Преговорима са ондашњим кртољским парохом Лазом Ђ. Костићем, Дучић је 1872. г. одлучио да уступи свој део Превлаке Кртољској општини за исту ону троструку суму колико је он платио.

У "Либру од Спаса" под датумом од 28. 05. 1873. је запис који доказује да је 107 кртољских домаћина продало своје вредне земље, знојем и жртвама стечене, како би сабрали средства за откуп тог дела Превлаке. То је потрајало до 11. 03. 1882. када је спроведена примопредаја имања. Обзиром на потешкоће које је имала Црква у предратно, ратно и делом поратно време, Кртољска општина се бринула о том имању све до 23. 11. 1932. када је на седници Општинског већа, донесена одлука да се црква може укњижити на то имање које јој Кртољани поклањају. Ко познаје менталитет Кртољана зна да они не би погнутих глава поднели приватизацију имања мимо њихове заветне воље. Па нека се замисле они који то не буду поштовали.

Дакле, тај делић (а не претежни дио) Превлаке је и други пут скупо плаћен. Укњижен је на Цркву и тако је остало, и за време окрутне антисрпске италијанске и немачке окупације, и за време антихришћанског социјалистичког режима, све до 1961. године. (О свему томе опширније и са доказима по изворној архивској грађи, у књигама "Звијезда Свештеног архипелага - контеса Екатерина Превлачка" и "Судбина задужбине и заоставштине контесе Екатерине Властелиновић - подлога новијој историографији Превлаке", Нови Сад, 2001.)

Овде је важно подсетити да је некада Превлачка метохија, као имовина у власништву манастира, обухватала, не само читаву Превлаку, него и пет пута веће суседно острво Светог Архангела Гаврила (Страдиоти), и сто пута веће Луштичко полуострво са Кртолима, и део Грбља, и део поља са Соланама, и читаву јужну падина Врмца од Св. Тројице до Лепетана. Дакле трећину читавог Бококоторског залива. Сви становници тог дела Боке били су кметови (посадници) на манастирском имању и називани су ''Митрополитовим људима''. Наравно, Митрополија није сада тражила оно што јој је давно припадало па разним преварама и оружаним оствајањима одузето. Није тражила ни читаву Превлаку, па ни њен претежни део него само ону трећину од које је део стално њен био, а ни остали део те трећине није читав одобрен за замену. Па чак ни половина тога. Не само што јој није враћено оних 30.000 м2 него је и за враћени део узета у замену трострука површина на другом месту, које није никаква ''пустопољина'', него веома атрактиван па тиме и вредан велики простор у непосредној близини чувене плаже Јаз. То је трећи пут исплаћивање троструке цене исте некретнине. Ако се буде икада спровео Закон о реституцији, Цркви би се њено морало вратити и без надокнаде другим теренима. А то што се ту налазе неки оронули бунгалови, они су за 40 година већ амортизовани, у таквом су стању да траже велика средства за санацију, или уклањање јер манастирским потребама нису прикладни. Боље да никад нису ни изграђени, поред осталог и зато што су њиховом изградњом уништени изузетно важни археолошки остаци.

Оно што је, и поред свих уништавања, разношења и затајивања сачувано, сврстало је Превлаку (а не Острво цвијећа), у ''нулту'' (пред првом) археолошку категорију, са двомиленијумском историјом (јер има значајних и предхришћанских трагова). Огромни вишегодишњи труд Цркве, волонтера, добротвора и Команде ратне морнарице да се спасе што се још спасти може, уз беспарицу и у веома тешким општим условима, проглашава се за деловање против Црне Горе. Уместо да им се бар ода признање и захвалност. Да је среће и умећа, општина Тиват, читава Бока, па и држава, улагали би максималне напоре за оживљавање тог светилишта, што не би ометало туристичку и развојну функцију. Напротив! Зашто се не угледамо на Грчку, Италију, Француску, па и Хрватску, у којој на голом кршу без икакве светилишне традиције и историје, ничу цркве, хотели, формирају се нови градови који добро живе само од верског туризма. Да су наши ТВ медији мање претрпани певачима из суседства, а да су више преношена њихова искуства из верског туризма, нешто би и ми научили. У том смеру су извесне повољне перспективе, нарочито у ово време отрежњења, када се и духовно затровани атеисти враћају вери прадедовској.

Места ходочашћа, уосталом као што је и манастир Острог, не могу бити сметња развоју туризма, ни традиционалног, поготово не нових грана школског, конгресног, здравственог, спортског, археолошког и т. д. нарочито ако се зна да је на Превлаци била велика лавра, у којој је учена и из које је ширена писменост, преписиване и стваране средњовековне црквене књиге, укључујући најчувенију (Иловичко законоправило), ако се зна да се ту развијала духовна музичка и ликовна умјетност (фреско и иконописање, израда украсних иконостаса и др.). Цар Душан је епископију на Превлаци уздигао на ранг митрополије и од тада је то била Царска лавра. Ту је било исходиште и државности и духовности много касније државе Црне Горе. А ко то не зна, обновљена Лавра би му помогла да то сазна, као и много других, још увек гушених истина. Није ли то главни разлог конструисања афера и позивања ''да влада Црне Горе предузме одговарајуће мере''?