Информативна служба
Српске Православне Цркве
26. фебруар 2003. године

ЦРКВЕНИ ПОГЛАВАРИ И ЛИДЕРИ ПРОТИВ РАТА У ИРАКУ

На иницијативу Светског Савета Цркава, а у сарадњи са Конференцијом Европских Цркава, Националним Саветом хришћанских Цркава Сједињених Држава Америке и Саветом Цркава Блиског Истока, у Берлину је 5. фебруара 2003. одржан скуп поглаварa и високих представника различитих хришћанских Цркава, црквених заједница и екуменских организација, под називом Црквени лидери једнодушно против рата у Ираку. Са скупа је предстојатељима Цркава и одговорним политичким личностима и установама у свету, као и укупној хришћанској и светској јавности, упућена декларација коју, због њенога значаја, објављујемо у целости:

ЦРКВЕНИ ЛИДЕРИ ЈЕДНОДУШНО ПРОТИВ РАТА У ИРАКУ

  1. Као европски црквени лидери поново – после консултацијa са Саветима Цркава у САД и на Блиском Истоку – изражавамо крајњу забринутост због настављених позива на ратни поход против Ирака које упућују Америка и поједине европске владе. Нама, људима вере, љубав према ближњима налаже да се успротивимо рату и да се заложимо за проналажење мирног решења сукоба. Као представници Цркава, молимо се за мир, слободу, правду и безбедност које треба да уживају народ Ирака и народи читавог Блиског Истока. Та молитва нас обавезује да будемо инструменти мира.
  2. Жалимо што најмоћније државе света поново сматрају рат прихватљивим средством вођења спољне политике, што у међународним односима ствара атмосферу страха, претњи и несигурности.
  3. Не можемо да прихватимо прокламоване циљеве рата против Ирака како су их најавиле споменуте владе, посебно влада Сједињених Држава. Превентивни војни удар и рат као средства за промену власти у једној сувереној земљи јесу неморална средства и представљају кршење Повеље Уједињених нација. Апелујемо на Савет безбедности да се придржава начелa Повеље Уједињених нација, која строго ограничавају закониту употребу војне силе, да се уздржи од стварања негативних преседана и да не пређе праг иза којега се отвара простор за коришћење насилних средстава у решавању међународних проблема.
  4. Верујемо да је војна сила неприкладно средство за разоружавање Ирака и уклањање било које врсте његовог оружја за масовно уништавање. Стога инсистирамо на томе да се брижљиво одреде механизми за рад инспекцијa Уједињених нација које трагају за тим оружјем, а да им се притом остави довољно времена да свој посао и заврше.
  5. Све државе чланице Уједињених нација морају се повиновати обавезујућим резолуцијама Уједињених нација и сукобе решавати мирољубивим средствима. Ирак никако не може бити изузетак. Позивамо владу Ирака да уништи своје укупно оружје за масовно разарање и све са њим повезане истраживачке и производне капацитете. Ирак мора да потпуно сарађује са инспекторима Уједињених нација задуженим за оружје и да зајемчи пуно поштовање грађанских, политичких, економских, социјалних и културних људских права свих својих грађана. Народу Ирака мора се пружити нада да постоји алтернатива и диктатури и рату.
  6. Рат би имао неприхватљиве хуманитарне последице, укључујући принудно померање становништва у широким размерама, слом државних функција, могућност избијања грађанског рата и повећано неспокојство на читавом подручју. Муке и невоље ирачке деце и беспотребна смрт стотинa хиљадa Ирачана током протеклих дванаест година режима санкцијa против Ирака оптерећују наша срца као тежак терет. У садашњим приликама ми се снажно залажемо за устаљена хуманитарна начела безусловно слободног приступа угроженим људима.
  7. Осим тога, упозоравамо на могуће дугорочне друштвене, културне и верске – а и дипломатске – последице таквога рата. Даље распаљивање огња насиља који већ увелико сажиже ово подручје само ће још више распалити жестоку мржњу, а тиме оснажити екстремистичке идеологије и изазвати још дуготрајнију глобалну нестабилност и несигурност. Као црквени лидери у Европи имамо моралну и пастирску одговорност да се супротставимо ксенофобији у својим сопственим земљама и да умањимо бојазан многих људи у муслиманском свету да је такозвано западно хришћанство против њихове културе, њихове религије и њихових вредности. Треба да тежимо ка сарадњи у прилог мира, правде и људског достојанства.
  8. Све владе, а посебно владе држава чланица Савета безбедности, дужне су да одговорно размотре сву сложеност тренутка. Још нису исцрпљена сва мирољубива и дипломатска средства да се Ирак присили да се повинује резолуцијама Савета безбедности Уједињених нација.
  9. Иступити против рата у Ираку – то је за нас духовна обавеза, заснована на Божјој љубави према читавом човечанству. Овом поруком ми заправо упућујемо снажан знак солидарности и подршке Црквама у Ираку, на Блиском Истоку и у Сједињеним Америчким Државама. Молимо се Богу да све одговорне води ка одлучивању на основу пажљивог промишљања, моралних начела и највиших правних норми. Позивамо све Цркве да нам се придруже у овом чину сведочења и да молитвено подстичу све људе на учешће у борби за мирно превазилажење сукоба.

*

Следе потписи генералног секретара Светског Савета Цркава др Конрада Рајзера, генералног секретара Конференције Европских Цркава др Кита Клеменса, представника Руске Православне Цркве архиепископа Теофана, представника Грчке Православне Цркве епископа Атанасија, затим представникa Савета Цркава САД и Блиског Истока, као и високих представника појединих утицајних протестантских Цркава Европе и Америке.