Ватикан, 6. фебруар 2003. године

ПОЗДРАВНИ ГОВОР ЊЕГОВЕ СВЕТОСТИ ПАПЕ ЈОВАНА ПАВЛА II
ДЕЛЕГАЦИЈИ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

1. Са великом радошћу поздрављам вас, предрага Браћо, и са осећањима братске љубави овде, код гробова светих апостола Петра и Павла, примам вашу Делегацију. Преко вас поздрављам високо цењеног Патријарха Павла са Светим Синодом и све Архијереје, клир, монахе и вернике ваше Свете Цркве.

2. Присутност ваше Делегације у Риму и наш данашњи сусрет, који се реализује на почетку трећег миленијума, не само да има велики значај него нас све такође испуњава надом. Одиста, последња деценија двадесетог века била је обележена не малим бројем болних догађања која су изазвала неизрецива страдања великом броју становника Балкана. Нажалост, нису биле одсутне ни неправде, а њихови починиоци нису оклевали да злоупотребе верска и патриотска осећања и вредности како би нанели још веће ране својим ближњим.

Цркве нису изневериле свој задатак да стално позивају све учеснике у сукобу на мир, на васпостављање правде и на поштовање правa сваког појединца, без обзира на његову етничку или верску припадност. Као што је познато, и Света Столица је, без задње мисли и непристрасно, често подизала свој глас, а ни ја лично нисам пропустио да то учиним и пре и за време дејстава која су 1999. посебно погодила становништво ваше земље.

3. Скорашња догађања дубоко су се утиснула у сећање људи. За собом су оставила не малу пометњу у просуђивању онога што се збило и велику патњу код људи који су доживели тешку породичну жалост или су морали да напусте све што су поседовали. Цркве имају задатак да делују према примеру доброг Самарјанина. Оне треба да олакшавају заједничке патње, да лече ране и да промовишу оно чишћење сећања из којег ће извирати искрено праштање и братска сарадња. Драго ми је што је већ предузет не мали број иницијативa у том смеру и надам се да ће се наставити са њиховим реализовањем, уз великодушни допринос свих, како на локалном нивоу у вашој земљи тако и на нивоу региона. Што се тиче Католичке Цркве, која је такође присутна у Србији и у суседним земљама, уверавам вас да она неће избегавати ову дужност и да неће умањити свој допринос.

4. Данас се Цркве суочавају са новим захтевима и изазовима који произилазе из незаустављивог преображаја европског континента. Хришћански идентитет Европе, у својим коренима обликован из две традиције, западне и источне, каткад се, изгледа, ставља под знак питања. Ово не може, а да нас не подстиче на то да тражимо и да унапређујемо сваки облик сарадње који би омогућио православнима и католицима да заједно пружају живо и убедљиво сведочанство о свом заједничком Предању. То сведочанство ће се показати делотворним не само у афирмисању јеванђелских вредности, као што су мир, достојанство личности, одбрана живота и правда у савременом друштву, него и у зближавању и у учвршћивању онога братства које треба да одликује црквене односе између католика и православних.

Ваша Црква се кроз векове, такође у не малим тешкоћама, залагала за ширење Јеванђеља у српском народу, доприносећи на тај начин уобличавању хришћанског идентитета Европе. Она је, верна апостолском Предању, истрајно благовестила Јеванђеље спасења и у српско друштво утиснула јак културни белег који се, између осталог, испољава у упечатљивој архитектури цркава и манастира. То наслеђе не припада само вама. Њиме се поносе и сви остали хришћани. Моја чежња и моја жеља јесте да Европа нађе прикладна средства за заштиту тог наслеђа где год је оно поникло и где год расте.