Vatikan, 6. februar 2003. godine

POZDRAVNI GOVOR NJEGOVE SVETOSTI PAPE JOVANA PAVLA II
DELEGACIJI SVETOG ARHIJEREJSKOG SINODA
SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE

1. Sa velikom radoscu pozdravljam vas, predraga Braco, i sa osecanjima bratske ljubavi ovde, kod grobova svetih apostola Petra i Pavla, primam vasu Delegaciju. Preko vas pozdravljam visoko cenjenog Patrijarha Pavla sa Svetim Sinodom i sve Arhijereje, klir, monahe i vernike vase Svete Crkve.

2. Prisutnost vase Delegacije u Rimu i nas danasnji susret, koji se realizuje na pocetku treceg milenijuma, ne samo da ima veliki znacaj nego nas sve takodje ispunjava nadom. Odista, poslednja decenija dvadesetog veka bila je obelezena ne malim brojem bolnih dogadjanja koja su izazvala neizreciva stradanja velikom broju stanovnika Balkana. Nazalost, nisu bile odsutne ni nepravde, a njihovi pocinioci nisu oklevali da zloupotrebe verska i patriotska osecanja i vrednosti kako bi naneli jos vece rane svojim bliznjim.

Crkve nisu izneverile svoj zadatak da stalno pozivaju sve ucesnike u sukobu na mir, na vaspostavljanje pravde i na postovanje prava svakog pojedinca, bez obzira na njegovu etnicku ili versku pripadnost. Kao sto je poznato, i Sveta Stolica je, bez zadnje misli i nepristrasno, cesto podizala svoj glas, a ni ja licno nisam propustio da to ucinim i pre i za vreme dejstava koja su 1999. posebno pogodila stanovnistvo vase zemlje.

3. Skorasnja dogadjanja duboko su se utisnula u secanje ljudi. Za sobom su ostavila ne malu pometnju u prosudjivanju onoga sto se zbilo i veliku patnju kod ljudi koji su doziveli tesku porodicnu zalost ili su morali da napuste sve sto su posedovali. Crkve imaju zadatak da deluju prema primeru dobrog Samarjanina. One treba da olaksavaju zajednicke patnje, da lece rane i da promovisu ono ciscenje secanja iz kojeg ce izvirati iskreno prastanje i bratska saradnja. Drago mi je sto je vec preduzet ne mali broj inicijativa u tom smeru i nadam se da ce se nastaviti sa njihovim realizovanjem, uz velikodusni doprinos svih, kako na lokalnom nivou u vasoj zemlji tako i na nivou regiona. Sto se tice Katolicke Crkve, koja je takodje prisutna u Srbiji i u susednim zemljama, uveravam vas da ona nece izbegavati ovu duznost i da nece umanjiti svoj doprinos.

4. Danas se Crkve suocavaju sa novim zahtevima i izazovima koji proizilaze iz nezaustavljivog preobrazaja evropskog kontinenta. Hriscanski identitet Evrope, u svojim korenima oblikovan iz dve tradicije, zapadne i istocne, katkad se, izgleda, stavlja pod znak pitanja. Ovo ne moze, a da nas ne podstice na to da trazimo i da unapredjujemo svaki oblik saradnje koji bi omogucio pravoslavnima i katolicima da zajedno pruzaju zivo i ubedljivo svedocanstvo o svom zajednickom Predanju. To svedocanstvo ce se pokazati delotvornim ne samo u afirmisanju jevandjelskih vrednosti, kao sto su mir, dostojanstvo licnosti, odbrana zivota i pravda u savremenom drustvu, nego i u zblizavanju i u ucvrscivanju onoga bratstva koje treba da odlikuje crkvene odnose izmedju katolika i pravoslavnih.

Vasa Crkva se kroz vekove, takodje u ne malim teskocama, zalagala za sirenje Jevandjelja u srpskom narodu, doprinoseci na taj nacin uoblicavanju hriscanskog identiteta Evrope. Ona je, verna apostolskom Predanju, istrajno blagovestila Jevandjelje spasenja i u srpsko drustvo utisnula jak kulturni beleg koji se, izmedju ostalog, ispoljava u upecatljivoj arhitekturi crkava i manastira. To nasledje ne pripada samo vama. Njime se ponose i svi ostali hriscani. Moja ceznja i moja zelja jeste da Evropa nadje prikladna sredstva za zastitu tog nasledja gde god je ono poniklo i gde god raste.