БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ ГОСПОДИНА АМФИЛОХИЈА
НА ОПЕЛУ ДР ЗОРАНУ ЂИНЂИЋУ, У ХРАМУ СВЕТОГ САВЕ У БЕОГРАДУ

У име Оца и Сина и Светог Духа!

"Свјет је овај тиран тиранину, а камо ли души благородној!" – то су ријечи, браћо и тужни зборе, Пјесника Његоша које нам навиру на ум овдје над одром једне такве благородне душе Зорана Ђинђића, пострадалог председника Владе Србије. Те ријечи нам утолико прије долазе на ум, што се налазимо у храму који израста из спаљених моштију и мученичког праха највећег просветитеља српског народа Светог Саве.

На овом мјесту, у овом храму, прије Зорана, почивао је једино онај који је оставио поруку своме и сваком земаљском народу: Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довијека! То је био обезглављени Великомученик косовски Лазар. Опраштамо се овдје данас од Зорана Ђинђића, у близини шанца и споменика Вожда Карађорђа чија глава је такође, посјечена кумовском и братском руком, као и Зоранова, и испуњена сламом окапала у Стамболу прије двјеста година.

По онај народној пословици: свака рана је поред срца, а ова Зоранова је посред срца, како његове мајке Миле, супруге Ружице, и дјеце Луке и Јоване, тако и цијелога народа. Није, међутим, једина тако дубока рана у ова последња несрећна времена. Па се не зна која је од њих дубља. Или ова његова, отворена руком братомржње, или она дјевојчице Милице Рајић, погинуле од бомбардовања 1999. године, или она силоване и заклане Марице Мирић, из Белог Поља, код Пећи, сахрањене уочи Видовдана исте те године, иза олтара Пећке Патријаршије; или, пак оне безбројне још незацјељене ране отворене на овим нашим просторима у вријеме безумља недавног грађанског рата и бомбардовања. И још страшније: све те ране обасјава и грије пламен у наше дане стотина запаљених косово-метохијских храмова и светиња.

Зоран Ђинђић ће остати запамћен по тој рани од будућих покољења, али и по још много чему. Првенствено по томе што је у моменту најдубљег понижења свога народа на обреновићевски начин испружио руку братског мира и помирења Европи и свијету. У моменту када се још увијек стотине хиљада његовог народа налазе у прогонству са својих вјековних огњишта, у дому без дома, у земљи без земље, у Отаџбини без отаџбине; у тренутку кад над главом његовог народа још увјек виси мач пилатовске правде, Зоран Ђинђић је покренуо обнову народног крвотока, унапређење друштвеног и социјалног живота, државног заједништва између Србије и Црне Горе, успостављање покиданих веза са свијетом. Но, авај, уби га братомржња, кратковида и слијепа која превиђа вјечну истину да: ко се мача маши од мача ће и погинути.

Ако је убиство једног човјека толико велико зло, колико ли је тек зло погибија и страдање толиких људи у недавним ратовима код нас и у свијету. А том злу као да краја нема. У наше дане припрема се ново проливање крви ирачког народа ратом који је на помолу. Рана Зорана Ђинђића, невине сузе његове дјеце Луке и Јоване, и свих невино пострадалих у ратним несрећама новијег времена код нас и у свијету опомињу и подсјећају све људе и народе који још имају разума и памети, а на првом мјесту његов народ: доста је било братомржње, братоубистава и рата. Свако убиство је братоубиство, од оног првог Каиновог до овог Зорановог. Зло никоме и мржња ником добра не доноси. Рат никоме није брат.

Оно по чему ће још несумљиво памтити овај народ Зорана Ђинђића јесте његова брига и старање за завршетак овога завјетног храма српског народа из кога га испраћамо у безобалну вјечност божанске тајне, тамо где нема туге ни уздаха, но гдје је живот бесконачни. Схватио је Зоран Ђинђић да без храма као богочовјечне мјере људског достојанства нема и не може бити истинске будућности и свеукупне обнове народног живота као ни обнове живота свих људи и свих земаљских народа. Зато он, ево, и својим опијелом у храму Светога Саве уграђује себе и своју дубоку рану у њега, најдрагоценије што је био и што је имао.