САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

Његова Светост Патријарх српски г. Павле упутио је 19. марта, у име Светог Архијерејског Синода и у своје лично име, г. Зорану Живковићу, новоизабраном председнику Владе Србије, честитку поводом ступања на одговорну дужност, уз молитву Господу да му „подари снагу, по сили славе Његове, за сваку постојаност и дуготрпељивост у раду на добро народа коме служи и на његово лично добро”.

Уместо одговора на честитку Поглавара Српске Православне Цркве, истога дана је објављено саопштење Владе Србије, а пренела су га сва средства извештавања, док га разне „невладине организације”, „форуми” и „одбори” ревносно „разрађују” све до данас, у маниру познатом из комитетских и агитпроповских времена.

Жалимо што смо приморани да, истине ради, јавно одговоримо бар на нека тврђења из тог саопштења, издатог, зачудо, тек четвртог дана после сахране убијеног премијера.

1. Српска Православна Црква је са задовољством прихватила искључиву жељу породице Ђинђић и предлог Владе да се опело трагично преминулом премијеру одржи у Спомен-храму Светог Саве, за који се покојник толико залагао. Јасно нам је да та чињеница, као и чињеница да је он сахрањен као хришћанин и по православном обреду, неким људима смета, али то је њихов лични проблем. Чињенице остају чињенице.

2. Беседа свештенослужитеља (епископа или свештеника) на опелу, – као и на сваком богослужењу, уосталом, – саставни је део опела, односно богослужења, тако да о беседи нити је било нити је могло бити речи, акамоли да су „представници Цркве обавештени да су једини говори предвиђени на гробном месту”. Изненађење због оваквогa неистинитога тврђења утолико је веће што у данашњој Влади има људи који добро знају и шта је опело и шта је православно богослужење уопште.

3. Још је чудније тврђење да је беседа увредила породицу и пријатеље покојника. Једно је неоспорно: говорник је, у име Цркве и у своје име, изразио најдубље поштовање према личности покојника и према његовој породици, а коментатори су говор тумачили свако на основу свог унутрашњег кључа и мерила или пак на основу спољашњег сигнала... Јасно је коме може да засмета довођење ове жртве у везу са свим осталим невиним жртвама, или коме може да засмета беседникова осуда сваког рата, која се никако не уклапа у флоскулу о тобожњој ратнохушкачкој психологији Српске Цркве, али је потпуно нејасно како све то може да засмета једној Влади Србије, уз то демократској и отвореној за европски кодекс вредности и за европски модел односа Црква – држава.

4. Апостол Павле нас подсећа: „Чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто него је нечист и њихов ум и савест.” Полазећи од те истине, ми искрено сумњамо да је поређење највеће жртве коју је за добро Отаџбине поднео покојни Зоран Ђинђић са невиним жртвама као што су то биле Милица Рајић и Марица Милић и као што су то данас невина деца у Ираку могло икога да увреди – осим, вероватно, оних који не производе жртве него тек понеку „колатералну”, што ће рећи успутну или узгредну, штету...

5. Све ово, наравно не значи да је ова или нека друга беседа по себи непогрешива или да сaм митрополит Амфилохије на то претендује. То је ствар надахнућа и савести самог беседника, који није беседио самовољно него уз сагласност Патријарха српског и у својству првог по рангу међу члановима Светог Синода.

Саопштење на које смо морали, мада невољно, да се осврнемо, убедљиво сведочи да Влади Србије итекако недостаје мудро руковођење др Зорана Ђинђића.