SAOPSTENJE ZA JAVNOST

Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Pavle uputio je 19. marta, u ime Svetog Arhijerejskog Sinoda i u svoje licno ime, g. Zoranu Zivkovicu, novoizabranom predsedniku Vlade Srbije, cestitku povodom stupanja na odgovornu duznost, uz molitvu Gospodu da mu „podari snagu, po sili slave Njegove, za svaku postojanost i dugotrpeljivost u radu na dobro naroda kome sluzi i na njegovo licno dobro”.

Umesto odgovora na cestitku Poglavara Srpske Pravoslavne Crkve, istoga dana je objavljeno saopstenje Vlade Srbije, a prenela su ga sva sredstva izvestavanja, dok ga razne „nevladine organizacije”, „forumi” i „odbori” revnosno „razradjuju” sve do danas, u maniru poznatom iz komitetskih i agitpropovskih vremena.

Zalimo sto smo primorani da, istine radi, javno odgovorimo bar na neka tvrdjenja iz tog saopstenja, izdatog, zacudo, tek cetvrtog dana posle sahrane ubijenog premijera.

1. Srpska Pravoslavna Crkva je sa zadovoljstvom prihvatila iskljucivu zelju porodice Djindjic i predlog Vlade da se opelo tragicno preminulom premijeru odrzi u Spomen-hramu Svetog Save, za koji se pokojnik toliko zalagao. Jasno nam je da ta cinjenica, kao i cinjenica da je on sahranjen kao hriscanin i po pravoslavnom obredu, nekim ljudima smeta, ali to je njihov licni problem. Cinjenice ostaju cinjenice.

2. Beseda svestenosluzitelja (episkopa ili svestenika) na opelu, – kao i na svakom bogosluzenju, uostalom, – sastavni je deo opela, odnosno bogosluzenja, tako da o besedi niti je bilo niti je moglo biti reci, akamoli da su „predstavnici Crkve obavesteni da su jedini govori predvidjeni na grobnom mestu”. Iznenadjenje zbog ovakvoga neistinitoga tvrdjenja utoliko je vece sto u danasnjoj Vladi ima ljudi koji dobro znaju i sta je opelo i sta je pravoslavno bogosluzenje uopste.

3. Jos je cudnije tvrdjenje da je beseda uvredila porodicu i prijatelje pokojnika. Jedno je neosporno: govornik je, u ime Crkve i u svoje ime, izrazio najdublje postovanje prema licnosti pokojnika i prema njegovoj porodici, a komentatori su govor tumacili svako na osnovu svog unutrasnjeg kljuca i merila ili pak na osnovu spoljasnjeg signala... Jasno je kome moze da zasmeta dovodjenje ove zrtve u vezu sa svim ostalim nevinim zrtvama, ili kome moze da zasmeta besednikova osuda svakog rata, koja se nikako ne uklapa u floskulu o toboznjoj ratnohuskackoj psihologiji Srpske Crkve, ali je potpuno nejasno kako sve to moze da zasmeta jednoj Vladi Srbije, uz to demokratskoj i otvorenoj za evropski kodeks vrednosti i za evropski model odnosa Crkva – drzava.

4. Apostol Pavle nas podseca: „Cistima je sve cisto, a necistima i nevernima nista nije cisto nego je necist i njihov um i savest.” Polazeci od te istine, mi iskreno sumnjamo da je poredjenje najvece zrtve koju je za dobro Otadzbine podneo pokojni Zoran Djindjic sa nevinim zrtvama kao sto su to bile Milica Rajic i Marica Milic i kao sto su to danas nevina deca u Iraku moglo ikoga da uvredi – osim, verovatno, onih koji ne proizvode zrtve nego tek poneku „kolateralnu”, sto ce reci usputnu ili uzgrednu, stetu...

5. Sve ovo, naravno ne znaci da je ova ili neka druga beseda po sebi nepogresiva ili da sam mitropolit Amfilohije na to pretenduje. To je stvar nadahnuca i savesti samog besednika, koji nije besedio samovoljno nego uz saglasnost Patrijarha srpskog i u svojstvu prvog po rangu medju clanovima Svetog Sinoda.

Saopstenje na koje smo morali, mada nevoljno, da se osvrnemo, ubedljivo svedoci da Vladi Srbije itekako nedostaje mudro rukovodjenje dr Zorana Djindjica.