ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

КРВАВИ ВАСКРС 1944. ГОДИНЕ

У овим претразничним данима намеће се питање: да ли је српски народ заборавио ''добронамерне'' англо-америчке бомбе с краја 1943. године, па све до септембра 1944. године? Ако кажемо да јесте, не бисмо били у праву. Огрешили бисмо се о оне чији су најрођенији тада настрадали под рушевинама Лесковца, Ниша, Никшића, Београда, Подгорице, Пећи, Приштине, Пријепоља, Куршумлије, Новог Сада, Ћуприје и још десетине србијанских и црногорских градова. Ако кажемо да није, морали бисмо се запитати зашто се то годинама крило.

На Београд су 16. априла падале бомбе на којима је писало Срећан Ускрс. Зар су то савезници? Зар се тако честита Васкрс, најрадоснији дан? Тадашње бомбардовање градова Србије и Црне Горе било је катастрофалније од свих немачких током Другог светског рата.

"Напади на српски народ, на први дан Васкрса, нису од српског народа ничим и ни од кога заслужени. То се не може одобрити, ни оправдати. Обично се каже да се траже војни циљеви, али ми се питамо: да ли су болнице, сиротињски станови, обданишта, изнемогли старци и болесници, објекти које је требало напасти? Нека на то одговоре они који су то учинили." Ово је рекао митрополит Јосиф на помену настрадалим Београђанима седам дана после крвавог Васкрса. Ни до дана данашњег нико није одговорио на његово питање.