DA SE NE ZABORAVI

KRVAVI VASKRS 1944. GODINE

U ovim pretraznicnim danima namece se pitanje: da li je srpski narod zaboravio ''dobronamerne'' anglo-americke bombe s kraja 1943. godine, pa sve do septembra 1944. godine? Ako kazemo da jeste, ne bismo bili u pravu. Ogresili bismo se o one ciji su najrodjeniji tada nastradali pod rusevinama Leskovca, Nisa, Niksica, Beograda, Podgorice, Peci, Pristine, Prijepolja, Kursumlije, Novog Sada, Cuprije i jos desetine srbijanskih i crnogorskih gradova. Ako kazemo da nije, morali bismo se zapitati zasto se to godinama krilo.

Na Beograd su 16. aprila padale bombe na kojima je pisalo Srecan Uskrs. Zar su to saveznici? Zar se tako cestita Vaskrs, najradosniji dan? Tadasnje bombardovanje gradova Srbije i Crne Gore bilo je katastrofalnije od svih nemackih tokom Drugog svetskog rata.

"Napadi na srpski narod, na prvi dan Vaskrsa, nisu od srpskog naroda nicim i ni od koga zasluzeni. To se ne moze odobriti, ni opravdati. Obicno se kaze da se traze vojni ciljevi, ali mi se pitamo: da li su bolnice, sirotinjski stanovi, obdanista, iznemogli starci i bolesnici, objekti koje je trebalo napasti? Neka na to odgovore oni koji su to ucinili." Ovo je rekao mitropolit Josif na pomenu nastradalim Beogradjanima sedam dana posle krvavog Vaskrsa. Ni do dana danasnjeg niko nije odgovorio na njegovo pitanje.