PRVI SUSRET SVETOG ARHIJEREJSKOG SINODA SA BISKUPSKOM KONFERENCIJOM SRBIJE I CRNE GORE

Danas je u Patrijarsijskom dvoru u Beogradu odrzan sastanak Svetog Arhijerejskog Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve sa clanovima Biskupske konferencije Srbije i Crne Gore.

Pre ovog sastanka, Njegova Svetost Patrijarh srpski G. Pavle je u Sabornoj crkvi u Beogradu, sluzio Svetu arhijerejsku Liturgiju, uz sasluzenje Njegovog Visokopreosvestenstva Mitropolita crnogorsko-primorskog G. Amfilohija i Njegovog Preosvestenstva Episkopa backog G. Irineja. Svetoj Liturgiji su prisustvovali clanovi Biskupske konferencije Srbije i Crne Gore, Njegova Ekselencija Eudjenijo Zbarbaro, papski nuncij u Beogradu i dr Vojislav Milovanovic, ministar vera Republike Srbije. Na kraju Svete Liturgije, Njegova Svetost Patrijarh G. Pavle se vernima obratio sledecim recima:

Braco i sestre, proslavljamo Vaskrs. To je najveci dogadjaj u istoriji ljudskog roda. Spasenja koje je Gospod ucinio iz ljubavi prema svima nama, svim ljudima. Uzeo grehe svih na sebe, a greh je ono sto donosi smrt. I On je svesno i dobrovoljno uzeo smrt da nama daruje zivot. Bog je trecega dana vaskrsao i time osigurao vaskrsenje svih koji su umrli i svih onih koji ce do drugog dolaska Njegovog umreti da vaskrsli izadju pred Njega, Sudiju Pravednoga,Spasitelja naseg i Izbavitelja. Uvek da smo svesni, i u umu svome i u srcu, te preskupe zrtve kojom je On nas spasao i oslobodio od greha. Ali mi, svaki pojedinac, treba da svojom verom i zivotom po veri usvojimo to spasenje koje je On prineo. U tome smislu, braco i sestre, pozdravljajuci sve vaskrsnjim pozdravom, pozelimo svima spasenje, radost u Carstvu Nebeskom i blazenstvo. Da jednim duhom, jednim ustima i jednim srcem proslavljamo Njega – Vaskrslog Gospoda.

U tome smislu jedinstva, koje Gospod Isus Hristos zeli i moli se Ocu da svi budu jedno: kao Ti Oce u meni i ja u Tebi, da i On i njegovi apostoli i ucenici budu jedno. U tome smislu, da zajednicki razgovaramo u jedinstvu u Hristu Gospodu, evo su nam ovde danas prisutna i braca po Hristu, rimokatolicki biskupi iz Srbije i Crne Gore. U ovaj blagi dan, da razgovaramo o onim teskocama koje su pred nama svima u ovako tesko vreme i da imajuci, u vidu zapovest Gospodnju da ljubimo i neprijatelje svoje, a kamoli one koji su nam bliski po veri u Boga i u Njega, Sina Bozjeg, i u Duha Svetoga.

Gospode, pomozi i blagoslovi, svima pa i nama. Sve vas pozdravljam drevnim pozdravom: Hristos Vaskrse!

Prisutni narod Boziji pozdravio je, zatim monsinjor Stanislava Hocevara, nadbiskup beogradski i predsednik Biskupske konferencije Srbije i Crne Gore.

“ Blagosloven Bog i Otac Gospoda nasega Isusa Hrista, on, koji nas je blagoslovio svakim blagoslovom duhovnim na nebesima u Hristu...
U njemu nas sebi izabra, da budemo sveti i bez mane pred njim...
Na hvalu svoje milosti.
... Nju preobilno u nas uli zajedno sa svojom mudroscu i razumevanjem...
da se ostvari punoca vremena:
sastaviti u Hristu sve – na nebesima i na zemlji.”
(Ef 1, 3-10)

Nadahnut, dakle svetim Pavlom dodajem:

Blagosloven Bog i Otac nas, cija promisao je ucinila da Vaskrs 2003. bude na jedan poseban nacin punoca vremena za nase sestrinske, mesne Crkve; “blagosloven” – jer nam je “objavio tajnu svoje volje”, “ da budemo na hvalu Slave njegove – mi koji smo se vec pre nadali u Hristu” (1,12), i time postanemo “zapecaceni Duhom obecanim, Svetim”. U ime, dakle, Svete i nerazdeljive Trojice, Oca i Sina i Svetoga Duha, mi, katolicki diecezni biskupi ordinarije Srbije i Crne Gore, povezani nastojanjima oko spasenja Bozjeg naroda u biskupsku konferenciju, pozdravljamo Vas, Vasa Svetosti, Patrijarha Srpske Pravoslavne Crkve, zajedno sa Svetim Arhijerejskim Sinodom. Ovaj susret je prozet dvostrukom radoscu: radoscu Vaskrsenja i radoscu pastirske saodgovornosti za unapredjenje Crkve i jevandjelskog duha u nasem drustvu. Neka zato u svemu bude “na hvalu Slave Njegove”, a neka u nas, Njegove saradnike i apostolske naslednike, ulije – po sili Duha Svetog- preobilje “mudrosti i razumevanja.”

Vasa Svetosti,

Sveti Arhijerejski Sinode!

U ovom blagodatnom Danu naseg susreta, cast mi je i najdublja radost duha i srca, da mogu Vama i, po Vama, svim Vasim saradnicima, arhijerejima, kliru, monastvu, bogoljubivomu narodu Bozjem, i svim ljudima dobre volje, u ime nase Biskupske konferencije, i u svoje ime, jos jednom pozeleti:

HRISTOS VASKRSE – VAISTINU VASKRSE!

Vaskrsli Gospod, koji je koracao sa ucenicima na putu za Emaus, neka u ovom trecem milenijumu bude sa nama na nasim putevima, neka nam ogreje srca u svim zbivanjima, neka nam otvara oci za novost Duha, i ucini nas svedocima preobrazenog zivota.

I neka mu je hvala doveka!

Posle ovih bratskih vaskrsnjih pozdrava odrzani su u Patrijarsijskom dvoru zvanicni razgovori u kojima su uzeli ucesce Njegova Svetost Patrijarh srpski G. Pavle i clanovi Svetog Arhijerejskog Sinoda: Mitropolit crnogorsko-primorski G. Amfilohije, Episkop sabacko-valjevski G. Lavrentije, Episkop backi G. Irinej i Episkop timocki G. Justin, a sa strane Biskupske konferencije Srbije i Crne Gore Monsinjor Stanislav Hocevar, Nadbiskup beogradski i predsednik Biskupske konferencije Srbije i Crne Gore, monsinjor Janos Penzes, biskup suboticki, monsinjor Zef Gasi, nadbiskup barski, monsinjor Ilija Janjic, biskup kotorski, monsinjor Laslo Huzvar, buskup zrenjaninski, o. Andrija Kopilovic, referent za katihizaciju pri Biskupskoj konferenciji i o. Leopold Rohmes, generalni sekretar Biskupske konferencije. U razgovorima, koji su protekli u duhu hriscanskog razumevanja i zelje za saradnjom, uzeo je ucestovao je u papski nuncij, nadbiskup Eudjenijo Zbarbaro.

Po zavrsenom sastanku, novinarima su se obratili Njegovo Preosvestenstvo Episkop backi G. Irinej, i Preuzviseni nadbiskup G. Stanislav Hocevar:

Episkop Irinej je tom prilikom rekao:

Hristos Voskrese!

Pozdravljamo vas, danas, preuzviseni monsinjor Hocevar, nadbiskup beogradski i moja malenkost. Ovlasceni smo od strane Svetog Arhijerejskog Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve i od strane Biskupske konferencije Srbije i Crne Gore, da ovde sabranim predstavnicima sredstava javnog izvestavanja saopstimo onoliko koliko je, ukratko, mogucno, i neophodno u ovom trenutku kako je protekao ovaj prvi zvanicni bratski susret i razgovor na ovom nivou. To jest, susret i razgovor na nivou Svetog Arhijerejskog Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve i Biskupske konferencije Srbije i Crne Gore.

Mi smo, naravno, tokom proteklih godina i decenija na raznim ravnima, lokalnim i regionalnim, eparhijskim ili biskupijskim, medjueparhijskim, medjubiskupijskim, cesto razgovarali. Bilo je razgovora u mnogim prilikama, narocito u nevoljama na obostranu duhovnu i svaku drugu korist. U tom cilju bila je i dosadasnja nasa saradnja. Ali ovo je zaista prvi sluzbeni susret ovakvog znacaja i na ovakvoj ravni. I tu je ne samo izvrsena retrospekcija i zajednicka valorizacija, ili da kazem srpskom recju: zajednicko vrednovanje, dosada zajednicki predjenog puta, svedocenja Imena Hristovog i istine Krsta i Vaskrsenja Njegovog i svedocenja istine o bicu Crkve koja postoji za zivot i spasenje sveta, a nije sama sebi cilj. Danas smo, posle tog zajednickog uvida u ono sve sto je dosad bilo, sagledali i svoju, ne samo pojedinacnu odgovornost, unutar sopstvene Crkve, pastirsku, duhovnu i svaku drugu. Sagledali smo i zajednicku odgovornost, naspram sveta, ali i jos nesto vise od toga: zajednicku odgovornost, odgovornosti jednih za druge, ne samo jednih pored drugih, u svetlu izazova novog vremena i nasledja iz proslosti, tako da smo dosli zajednicki i jednodusno do jedne, po mom skromnom sudu veoma znacajne odluke – da po pitanjima daljeg razvoja verske nastave u skolama nase otadzbine, zatim po pitanju restitucije, ili vracanja nezakonito oduzete, nekada crkvene imovine, kao i po svim drugim zivotnim pitanjima i izazovima, nastupamo zajednicki, ne samo jedni pored drugih nego i jedni sa drugima i jos vise od toga, jedni za druge. Isto tako, naglasena je, trostepena, ili bolje reci trojedina duhovna odgovornost u danasnjem trenutku i naravno pred sutrasnjim danom i casom. To je odgovornost jerarhijska i kanonska, na nivou episkopata jedne i druge Crkve. Zatim, odgovornost bogoslovska, da se u Crkvi govori, i sa jedne i sa druge strane autenticno, iz jevandjelskih, nepomucenih izvora bez robovanja raznim predrasudama, insinuacijama, rdjavim interpretacijama i tome slicno. Sto u isto vreme ne znaci da necemo imati smelosti i iskrenosti jedni prema drugima da se i pozalimo, ako to neki dogadjaj u zivotu jedne ili druge Crkve iziskuje, i da pokusamo da izvesne izazove i iskusenja prevazilazimo upravo tom zajednickom i uzajamnom odgovornoscu. I treca dimenzija tog jedinstvenog triptiha, te trojedine odgovornosti, jeste pastirska, ili kako Rimokatolici radije kazu latinskom recju, pastoralna odgovornost, to jest, sve ono sto mi ovde kao episkopi ili biskupi razgovaramo i dogovaramo. To mora da struji i da zraci dalje prema krugovima svestenstva jedne i druge Crkve, kao i prema vernom, Bozjem narodu. Da se naviknemo da posmatrajuci osobenost i razlicitost, i identitet Pravoslavne Crkve i Rimokatolicke Crkve, to ne shvatamo kao povod za netrpeljivost, za uzajamno otudjivanje, nego kao povod za uzajamno uvazavanje, ljubav i saradnju u ljubavi Hristovoj. A izazovi novog vremena, narocito izazovi sekularizacije koja ce nas tek zapljusnuti u buducnosti, kojih smo jos uvek donekle postedjeni, traze od nas upravo taj odgovorni stav i zajednistvo. Tim zajednistvom, samim po sebi, ne mozemo automatski prevazici probleme koji stoje pred nasim Crkvama vec vekovima. Oni se raspravljaju i na globalnom nivou, kroz zajednicku Komisiju svih pravoslavnih Crkava i Rimokatolicke Crkve, koje vode bogoslovski dijalog, ali i na mnogim drugim nivoima, bogoslovskim, pastirskim, medjuepiskopskim, na nivou biskupskih konferencija sa jedne strane, Arhijerejskih Sabora i Sinoda sa druge strane. Na taj nacin bismo mogli, svako od nas, u skladu sa najdubljim svojim uverenjem, koje se u vecini svog blagodatnog sadrzaja i podudara, da svedocimo Hrista Raspetog i Vaskrsloga kao nadu sveta i buducnost Evrope i covecanstva. Dogovorili smo i neke konkretne stvari. Da se na ovom nivou, ubuduce odrzavaju susreti redovno jedanput godisnje, a po potrebi i cesce. Sva tekuca pitanja raspravljace dve ovlascene Komisije za dijalog, koje ce potom referisati jednoj i drugoj jerarhiji, jednoj i drugoj strani. To bi ovako, najsazetije receno, bio moj prikaz vidjenja dogadjaja i rezultata danasnjeg bratskog susreta i razgovora, za koji treba svi zajedno da blagodarimo Raspetom i Vaskrslom Gospodu, koji je Vaskrsitelj nas i svih ljudi i sve tvorevine i svake duhovne smrti.

Jos jedan put, hvala na strpljenju. Hristos Vaskrese!

PREUZVISENI MONSINjOR STANISLAV HOCEVAR, NADBISKUP BEOGRADSKI

je potom rekao:

Ne treba drugo, nego da se pridruzim Njegovom Preosvestenstvu Vladiki Irineju, kako u pozdravima, tako i u cestitkama i da se ispod toga potpisem. Isto tako, sve sto je portparol Svetog Arhijerejskog Sabora izneo vama, dakle, sve sto je receno necu da ponavljam, nego potpisujem, zato cu ja, dozvolite mi samo, par ostalih stvari da dodam. Mozda cu biti malo subjektivan. U tom smislu bih izneo, osim sadrzaja, koji je odlicno izneo Preosveceni Vladika, i dozivljaj jednog takvog susreta. Ponajprije, srdacno zahvaljujem Njegovoj Svetosti, sto je nas, clanove Biskupske konferencije Srbije i Crne Gore ovde ugostio da smo mogli zajedno prisustvovati predivnoj Liturgiji Uskrsnjeg praznika.

Drugo, ono sto je mene na osobit nacin danas obogatilo, je velika sreca koju su pokazali svi prisutni biskupi i episkopi. Videlo se da je ovaj susret bio ocekivan, iscekivan da su svi bili veseli, radosni da su zaista govorili otvorenim srcem i velikom radoscu. Drugo sto trebam posvedociti jeste da je u svim prisutnim episkopima i biskupima vladalo izvanredno velika svest o odgovornosti pred Bogom, pred Crkvom i pred povescu. Dakle, nismo sakrivali potrebe Crkve Bozjeg naroda nego naprotiv, sagledavsi sve te potrebe i potrebe vremena, preuzeli smo svoju odgovornost. I to je zaista nesto, po mom misljenju, sto je dar Neba, dar Duha Svetoga.

Trece, sto je mene posebno obradovalo, je cinjenica da nas je proslost nadahnula da sa novom, pravom, dubljom, evandjelskom interpretacijom udjemo u buducnost i mislim da je to odgovor Bozjem Duhu, odgovor na izazov potreba. Evo bas zbog toga, osecali smo duznost da se i u buducnosti susrecemo, da vise na teoloskom podrucju studiramo, da vise zajedno istrazujemo sva podrucja dosadasnjeg pastoralnog delovanja i da zelimo sve to u zajednickim razgovorima. Zatim da analiziramo i konstatujemo kojim putem trebamo ici. Mislim da je sve ovo sto smo danas mogli u tom susretu otkriti upoznati i odluciti, velik dar tog prvog susreta i moram u ime vere i Crkve da kazem da molim Boga da nam da snagu da mozemo tim duhom napredovati. Zahvaljujem i ja svima, i zelim kako mi kazemo,

Sretan Uskrs