СВЕВИЂЕ

Априлски број “Свевиђа” листа епархије Будимљанско – никшићке за веронауку, хришћанску културу и живот Цркве, је тематски. Основна и једина тема овог броја је Jезик и његова одбрана од скрнављења, преименовања и обесмишљавања.

Тему броја је наметнула сурова животна стварност, односно, покушаји да се српски језик у Црној Гори преименује у црногорски језик. Још су стари народи говорили да је у имену душа, зато у уводној речи главни и одговорни уредник Драгиша Маџгаљ у уводном тексту цитира Исидору Секулић која је пре скоро шест деценија, пишући о нашем - српском језику, рекла:Скоро да је сасвим свеједно рећи: човек или језик, ...језик у коме нема ни једне аморфне речи ни једног лажног звука, све је сливено, уткано:нигде пукотине куда би драм звука и силе језичке застраниле.

Догодило се, дакле, да је Исидора пророчки слутила безумље на једном простору српског језика, на коме ће се властодршци обући у рухо добротвора и призвати у помоћ увек дежурне, самозване “тумаче народних тежњи” да би тако остварили свој зли наум.

О народном бићу, односно језику, су говорили умни и позвани да о томе проговоре : Митрополит Амфилохиј и Епископ Јоаникије и преко шездесет писаца, професора и људи којима је јасно да “Без језика предака нема ни језика потомака. Има народа док има моћи његовог језика” речи су књижевника Мира Вуксановића, а Радомир Уљаревић каже”Сила Бога не моли него се чуди зашто се Бог њој не покори и не приклони. Ништа није свето ономе коме није свето име језика којим говори и Бога коме се на том језику моли.

На ком ће се језику, у којој Цркви и коме Богу молити они који не желе чак ни језик да зову крштеним именом.” Епископ Будимљанско – никшићки господин Јоаникије каже да ”Кроз продубљивање подјела на националном, вјерском и језичком плану Црногорци јачају свој порив за самоуништењем,” а свој текст завршава горко-ироничним речима: ”Црногорско министарство “просвјете” трага за новом технологијом којом би Његоша, једном за свагда, одвојило од српства, а црногорце од Његоша. А шта ће “наприједним”, реформским, еуропским Црногорцима Његошев Вијенац и Луча кад имају лагане брошуре Дрљевића и Штедимлије?. Из њих ће црногорска “младеж” научити како се збори и т(а)вори црногорски! Научиће га милом или силом.

Прије силом него милом! Силом, него шта! Тако је црногорскије!

Митрополит Амфилохије истиче да је ”проблем језика на првом мјесту сазнајни, духовни и морални проблем, па тек онда лингвистички. То се нарочито види у случајевима стварања идеолошко - политичког језика као што се то догађа у последње вријеме код нас.

Обоготворење расе или класе до кога је дошло нарочито у 20. вијеку, дубока криза саборног сазнања и поремећај духа рађају лажно схватање језика и лажне језике. Управо из једног таквог поремећаја духа и губљења дубљег самопознања рађа се у наше дане и покушај вјештачког стварања тзв. црногорског језика.