СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

СА РЕДОВНОГ ЗАСЕДАЊА
СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
ОДРЖАНОГ У БЕОГРАДУ, ОД 13. ДО 24. МАЈА 2003. ГОДИНЕ

У Патријаршијском двору у Београду, под председништвом Његове Светости Патријарха српског Павла уз учешће свих Архијереја, одржано је, од 13. до 24. маја 2003. године, редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве.

На овом свом заседању Сабор, поред тога што је сагледао свеукупни живот наше помесне Цркве, успехе и неуспехе њене мисије и проблеме са којима се сусреће, прибројао је, са посебном благодарношћу Богу, лику Светих Цркве Христове епископа охридског и жичког Николаја, којега је Господ већ прославио дивним знамењима и свенародним поштовањем. Такође је благословио месно прослављање свештеника Босанске Крајине, пострадалих од усташа у другом светском рату Сима и Милана Гламочког, двојице Милана из Дрвара, Вукосава и Родољуба Куленвакуфског, Милана Рмањског, Дамјана Граховског и Отрока Мученика Гламочког, као и свештеномученика Момчила Челебићкога, из Епархије дабробосанске. Сви ови свештеномученици и мученици ће после обављених припрема бити уписани у општи месецослов светих.

Руковођен искључиво бригом за јединство Цркве, Сабор је још једном позвао у евхаристијско заједништво са васељенском Православном Црквом, преко својих изасланика, јерархију Македонске Православне Цркве која истрајава у расколу, но пошто је она то по ко зна који пут одбила, Сабор је са дубоким жаљењем предузео канонске мере и донео одговарајуће одлуке о конституисању Светог Синода аутономне Охридске Архиепископије. При томе је сагласно својим одлукама из 1967. године, у складу са Нишким договором (2002.) и сагласно решењу Светог синода Македонске Православне Цркве, бр. 125 од 7. августа 1990. године Митрополита полошко-кумановског Кирила ставио под забрану свештенодејства, суспендујући га од управљања Епархијом и покрећући против њега црквено-судски поступак. Истовремено је изабрао за Епископа величког, викара Његовог Високопреосвештенства Митрополита велеско-повардарског Јована, патријарашког егзарха Охридске Архиепископије, и за администратора Епархије полошко-кумановске, игумана Јоакима (Јовческог), а за викарног Епископа дремвицког јерођакона Марка (Кимева). Архијерејски Сабор је братољубиво оставио могућност осталим епископима Цркве у Македонији, који пребивају у расколу, да најдаље до 1. септембра 2003. године ступе у евхаристијско и канонско јединство са Пећком Патријаршијом, а тиме и са свим Православним Црквама у свету. Уколико то не учине, и против њих ће бити покренут црквено-судски поступак. Све одлуке које се односе на аутономну Охридску Архиепископију донете су у духу православне еклисиологије, вековног канонског поретка Цркве и братске љубави, са великим поштовањем према националним осећањима македонског народа и према држави Македонији, чију посебност и суверенитет овај Сабор поштује.

Свети Архијерејски Сабор је посебну пажњу посветио црквеној просвети и катихизису (веронауци) у школама, позивајући Министарство просвете Републике Србије да отвори јавну расправу по питању најављене реформе државног школства. У циљу прилагођавања црквене просвете новим условима и потребама двогодишњи Богословско-катихетски институт је трансформисан у четворогодишњи смер Богословског факултета Српске Православне Цркве у Београду, на коме је основано још пет смерова и одобрен нови план и програм факултетске наставе.

Сабор је, ради проучавања питања реституције црквене имовине, основао свој Правни савет при Светом Архијерејском Синоду који ће уз сарадњу са органима Државне заједнице Србије и Црне Горе припремити одговарајући закон за исправљање велике неправде учињене како Цркви тако и многобројним грађанима насилном национализацијом и експропријацијом имовине, извршеном после другог светског рата.

Сабор је одобрио програм предстојећих радова на унутрашњем уређењу Спомен-храма Светог Саве, благодарећи садашњим и будућим приложницима овог заветног храма српског православног народа, у нади да ће основни радови бити завршени за обележавање двестогодишњице Првог српског устанка (2004.), у коме је предвиђено да Црква узме активног литургијског и научног учешћа. Поштујући допринос Заводa за заштиту споменика културе, Сабор не може да прихвати бахато понашање неких представника тих завода и њихов музеолошки, често некрофилски, однос према живим светињама Цркве, као да су они њихови власници. Тражећи од ових завода коректнију сарадњу и одговорнији однос према храмовима, манастирима и гробљима не само као према споменицима културе него као према живим организмима који служе Народу Божјем, Сабор је при Светом Архијерејском Синоду основао стручни Савет за заштиту и обнову храмова и културне баштине, који ће имати своје огранке на ширем простору наше Цркве. Свети Архијерејски Сабор је ставио у дужност Светом Архијерејском Синоду да, у сарадњи са Министарским саветом Србије и Црне Горе и републичким властима подржи и подстакне бригу и старање о ћирилици као службеном писму државе Србије и Црне Горе.

Архијерејски Сабор изражава своју велику забринутост због поновног буђења антицрквеног духа из времена тоталитарног система и подстицања тог духа у неким од средстава јавног информисања и у јавним наступима неких тзв. невладиних организација, којима се нажалост, придружују и неки политичари и државни званичници, као и због све организованијег и диригованог блаћења највиших представника Српске Православне Цркве, при чему није поштеђен ни сaм њен Поглавар. Такав негативни однос према Цркви се јасно види и на примеру неоснованог подизања тужби од стране државног тужиоца Црне Горе против Митрополије црногорско-приморске и Војске Србије и Црне Горе за поништење Уговора о размени Обилића пољане на Цетињу, закљученог на легалан и легитиман начин између Цркве и Војске пре ступања на снагу Уставне повеље, као и на другим примерима. Из тих примера се јасно види да највиши органи Државне заједнице примењују различите аршине у тумачењу Уставне повеље, угрожавајући у народу поверење у нове државне институције, као и нормалне односе између Цркве и државе. Ради решавања нагомиланих проблема и успостављања здравих односа са државним властима, Свети Архијерејски Сабор је одредио Комисије које ће посетити највише органе Државне заједнице Србије и Црне Горе, републичке органе Србије и Црне Горе, као и највише органе суседних држава.

Поводом неканонског мешања расколничке групе бугарских епископа у живот и рад Српске Православне Цркве, на првом месту Епархије црногорско-приморске, подржавањем свргнутог и изопштеног бившег клирика Цариградске Патријаршије Мираша Дедеића, Сабор ће затражити од Бугарске Православне Цркве и осталих помесних Цркава да се поново сазове свеправославни сабор и на њему донесу одлуке по овом питању, сагласно канонима Православне Цркве.

Сабор је, по молби, због здравствених разлога, разрешио дужности мјестобљуститеља Епархије жичке умировљеног Епископа захумско-херцеговачког Атанасија, а за Епископа жичког изабрао је досадашњег Епископа банатског Хризостома. На упражњену Епархију банатску изабран је досадашњи Епископ аустралијско-новозеландски Митрополије новограчаничке и администратор Епархије аустралијско-новозеландске Никанор, а на његово место изабран је архимандрит Милутин (Кнежевић), настојатељ манастира Каоне.