ВАПАЈ СРПСКОГ НАРОДА ИЗ ВИТИНЕ

Српско национално веће Косова и Метохије је послало текст вапаја – апела српског народа из Витине у коме је попис насилничких догађаја у Косовском Поморављу. Након пораста насиља и притисака на српско становништво овог краја, уз упорно негирање погоршања безбедносне ситуације од представника америчког КФОР-а и УНМИК-а, народу Косовског Поморавља није ништа друго преостало него да се јавним апелом обрати српском народу и властима у Београду и затражи њихову помоћ.

ВАПАЈ ПРЕОСТАЛОГ СРПСКОГ ЖИВЉА
НА ТЕРИТОРИЈИ ОПШТИНЕ ВИТИНА

Опет су нас по који пут убили, опет смо по ко зна који пут постали мете, тек што смо се понадали да је убијању крај, да ћемо моћи барем у својим домовима, на својим имањима бити мирни. Али мира и даље нема:

14. маја 2003. године, на изласку из српског села Врбовац Албанци пуцњевима застрашују житеље тог села.

15. маја 2003. године у селу Могила, иначе мешовитог састава, узвикивањем антисрпских парола по српским улицама и клицањем Адему Јашарију, Албанци провоцирају Србе и током ноћи су једном Србину из поменутог села украли стоку.

16. маја 2003. године албански ученици, док слободно пролазе кроз српско село Врбовац, на албанском језику певају провокативне песме, у смислу «Све смо Србе протерали и вас ћемо ускоро». Већ истог дана од стране Албанаца стижу гласине да ће убити седморо Срба из ових крајева.

17. маја 2003. године, Албанци остварују своју претњу убивши на зверски начин Зорана Мирковића, старог 44 године, поред његовог тела остављајући поруку у којој стоји у наслову: Албанска национална армија, а текст претеће садржине потписао је тзв. ''командант Ћели''. Настрадали Зоран, професор руског језика, отац троје малолетне деце, велики човек и добар домаћин, кренуо је бициклом у обилазак свог имања. Убивши њега, убили су још један део наше рањене, раскрвављене и беспомоћне душе.

19. маја 2003. године, у српском селу Клокот покушавају да киднапују Србина из тог села, Станка Мисића, који је такође пошао да обиђе своје имање у близини села, али успева да се некако извуче, највише захваљујући близини цркве и пункту КФОР-а, где је и побегао.

21. маја 2003. године, у Витини, у сопственом дворишту је претучен 90-годишњег старац Славко Стаменковић, наочиглед његове жене којој су руком затворили уста како не би дозивала у помоћ.

22. маја 2003. године у селу Клокоту је претучен ученик другог разреда Средње економске школе Милан Павић, у близини своје куће, док је на аутобуској станици чекао школски аутобус.

25. маја 2003. године у селу Клокот запаљена је кућа Момчила Савића.

Скрхани болом, кад нас безнађе и беспомоћност оличена у 45 невино убијених душа и десет живота за које се неизвесност све више претвара у страшну извесност, без потврде, по ко зна који пут дижемо свој глас.

Не знамо да ли да ове речи назовемо апелом, јер смо апелима и Богу досадили, или протестом – протестом против свеопштег зла које на огромну жалост лежи ту поред нас и око нас, али га нико не види, а посебно они који су за то задужени и за то плаћени; и не знамо докле ћемо још бити мете за одстрел, само зато што смо Срби и што још увек живимо у својим огњиштима.

Свака жртва коју смо у кораку, у сну, у послу, у страху дали, рана је која никада неће зацелити. Од око 11.000 колико нас је било на подручју општине Витина, од доласка КФОР-а остало нас је неких 3.000, у два српска села, једно које је то било до пре годину дана, од 15 мешовитих села остала су још само два, а општински центар Витина од 70 процената српског састава постао је тамница за стотинак стараца и оних који немају где.

Живот у тим гетоизираним местима, где је привидно све у некој нормали, где год да се налазиш, са сваког дрвета, из сваког јарка, из сваког аутомобила, вреба те потенцијална опасност, јер су се сва страдања дешавала у сличним ситуацијама, мучки, без изазова и знања. Такво стање неминовно доноси питање – ко је следећа жртва?

И поред сваког напора да останемо присебни и убедимо људе око себе да постоји неко ко о нама мисли, не можемо да убедимо себе, јер нас стварност демантује, па смо постали сумњичави и на Божију помоћ.

17. маја пала је последња жртва, Боже дај! Наш велики пријатељ и велики, велики човек, с обзиром колико смо ми мали и нејаки. Још једна породица је остала уцвељена, без храниоца, са неизвесном будућношћу.

Нећемо Вас критиковати, јер Вас не боли, и можда ће ово писмо бити тек пуки текст који ће завршити у корпи, али ако сте почели, прочитајте га до краја, мислећи на своје породице које су, надамо се, срећне и далеко од зла које је наша свакодневица, и које нас уништава само зато што смо православни Срби.

ОВО ЈЕ ПРОТЕСТ НАШЕ ДУШЕ СВИМА КОЈИ СУ ЗА ТО ОДГОВОРНИ:

ПРОТИВ УБИЈАЊА које нас прати и прети нашем истребљењу, јер се за то не бира ни место, нити време, ни оружје, нити начин, ни име, нити презиме, ни узраст, нити старост, само је битно да је жртва православни Србин и да је циљ остварен: још један Србин мање, још једно оружје које убија разлоге опстајања на родном огњишту.

ПРОТИВ ФИЗИЧКОГ УГЊЕТАВАЊА које се свакодневно манифестује кроз рањавања, пребијања, каменовања, и друге видове репресија, што условљава страх за одржавањем голог живота, страх за слободним кретањем и радом, а завршава најчешће напуштањем својих вековних огњишта и страхом за повратком на њих.

ПРОТИВ ДУХОВНОГ ГЕНОЦИДА које се манифестује кроз уништавање вишевековног наслеђа једног народа, кроз рушење његових светиња (цркава и манастира), скрнављење гробаља и уништавање трагова постојања и културе једног хришћанског народа који се цивилизацијски изворно идентификује на подручју Космета.

ПРОТИВ СВАКОГ ОБЛИКА ИНСТИТУЦИОНАЛНЕ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ која нажалост само замењује физичке облике притисака и у комбинацији с њима уништава сваки вид перспективе за блиску, а још више за даљу будућност заједничког живљења.

ПРОТИВ МРЖЊЕ И ГОВОРА ОРУЖЈА УМЕСТО РАЗУМА.

ПРОТИВ НАРУШАВАЊА СВОЈИНСКИХ ПРАВА кроз разне облике уништавања, присвајања, отуђивања: кућа, станова, земљишта, пољопривредне механизације, стоке и осталог. За наведене појаве задужени субјекти међународне заједнице имају милионе података и доказа, али проблеми већ четири године остају нерешени, што код преосталих Срба рађа осећај константне беспомоћности и незаинтересованости за институционалну борбу за остваривање својих права.

ПРОТИВ СОЦИЈАЛНЕ БЕДЕ која је условљена протеривањем са радних места хиљада радника, чиме је без средстава за егзистенцију остао велики број породица, што је додатно условило одлазак са својих огњишта.

ПРОТИВ СМАЊЕЊА ПРИСУСТВА СНАГА КФОР-А што условљава и отвара шири простор за деловање тероризма.

ПРОТИВ ДЕЛОВАЊА АЛБАНСКЕ ТЕРОРИСТИЧКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ «АНА» НА ОВИМ ПРОСТОРИМА

У ИМЕ БЕСПОМОЋНИХ СРБА ОПШТИНЕ ВИТИНА

СРПСКО НАЦИОНАЛНО ВЕЋЕ ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ, ОПШТИНА ВИТИНА