VAPAJ SRPSKOG NARODA IZ VITINE

Srpsko nacionalno vece Kosova i Metohije je poslalo tekst vapaja – apela srpskog naroda iz Vitine u kome je popis nasilnickih dogadjaja u Kosovskom Pomoravlju. Nakon porasta nasilja i pritisaka na srpsko stanovnistvo ovog kraja, uz uporno negiranje pogorsanja bezbednosne situacije od predstavnika americkog KFOR-a i UNMIK-a, narodu Kosovskog Pomoravlja nije nista drugo preostalo nego da se javnim apelom obrati srpskom narodu i vlastima u Beogradu i zatrazi njihovu pomoc.

VAPAJ PREOSTALOG SRPSKOG ZIVLJA NA TERITORIJI OPSTINE VITINA

Opet su nas po koji put ubili, opet smo po ko zna koji put postali mete, tek sto smo se ponadali da je ubijanju kraj, da cemo moci barem u svojim domovima, na svojim imanjima biti mirni. Ali mira i dalje nema:

14. maja 2003. godine, na izlasku iz srpskog sela Vrbovac Albanci pucnjevima zastrasuju zitelje tog sela.

15. maja 2003. godine u selu Mogila, inace mesovitog sastava, uzvikivanjem antisrpskih parola po srpskim ulicama i klicanjem Ademu Jasariju, Albanci provociraju Srbe i tokom noci su jednom Srbinu iz pomenutog sela ukrali stoku.

16. maja 2003. godine albanski ucenici, dok slobodno prolaze kroz srpsko selo Vrbovac, na albanskom jeziku pevaju provokativne pesme, u smislu «Sve smo Srbe proterali i vas cemo uskoro». Vec istog dana od strane Albanaca stizu glasine da ce ubiti sedmoro Srba iz ovih krajeva.

17. maja 2003. godine, Albanci ostvaruju svoju pretnju ubivsi na zverski nacin Zorana Mirkovica, starog 44 godine, pored njegovog tela ostavljajuci poruku u kojoj stoji u naslovu: Albanska nacionalna armija, a tekst pretece sadrzine potpisao je tzv. ''komandant Celi''. Nastradali Zoran, profesor ruskog jezika, otac troje maloletne dece, veliki covek i dobar domacin, krenuo je biciklom u obilazak svog imanja. Ubivsi njega, ubili su jos jedan deo nase ranjene, raskrvavljene i bespomocne duse.

19. maja 2003. godine, u srpskom selu Klokot pokusavaju da kidnapuju Srbina iz tog sela, Stanka Misica, koji je takodje posao da obidje svoje imanje u blizini sela, ali uspeva da se nekako izvuce, najvise zahvaljujuci blizini crkve i punktu KFOR-a, gde je i pobegao.

21. maja 2003. godine, u Vitini, u sopstvenom dvoristu je pretucen 90-godisnjeg starac Slavko Stamenkovic, naocigled njegove zene kojoj su rukom zatvorili usta kako ne bi dozivala u pomoc.

22. maja 2003. godine u selu Klokotu je pretucen ucenik drugog razreda Srednje ekonomske skole Milan Pavic, u blizini svoje kuce, dok je na autobuskoj stanici cekao skolski autobus.

25. maja 2003. godine u selu Klokot zapaljena je kuca Momcila Savica.

Skrhani bolom, kad nas beznadje i bespomocnost olicena u 45 nevino ubijenih dusa i deset zivota za koje se neizvesnost sve vise pretvara u strasnu izvesnost, bez potvrde, po ko zna koji put dizemo svoj glas.

Ne znamo da li da ove reci nazovemo apelom, jer smo apelima i Bogu dosadili, ili protestom – protestom protiv sveopsteg zla koje na ogromnu zalost lezi tu pored nas i oko nas, ali ga niko ne vidi, a posebno oni koji su za to zaduzeni i za to placeni; i ne znamo dokle cemo jos biti mete za odstrel, samo zato sto smo Srbi i sto jos uvek zivimo u svojim ognjistima.

Svaka zrtva koju smo u koraku, u snu, u poslu, u strahu dali, rana je koja nikada nece zaceliti. Od oko 11.000 koliko nas je bilo na podrucju opstine Vitina, od dolaska KFOR-a ostalo nas je nekih 3.000, u dva srpska sela, jedno koje je to bilo do pre godinu dana, od 15 mesovitih sela ostala su jos samo dva, a opstinski centar Vitina od 70 procenata srpskog sastava postao je tamnica za stotinak staraca i onih koji nemaju gde.

Zivot u tim getoiziranim mestima, gde je prividno sve u nekoj normali, gde god da se nalazis, sa svakog drveta, iz svakog jarka, iz svakog automobila, vreba te potencijalna opasnost, jer su se sva stradanja desavala u slicnim situacijama, mucki, bez izazova i znanja. Takvo stanje neminovno donosi pitanje – ko je sledeca zrtva?

I pored svakog napora da ostanemo prisebni i ubedimo ljude oko sebe da postoji neko ko o nama misli, ne mozemo da ubedimo sebe, jer nas stvarnost demantuje, pa smo postali sumnjicavi i na Boziju pomoc.

17. maja pala je poslednja zrtva, Boze daj! Nas veliki prijatelj i veliki, veliki covek, s obzirom koliko smo mi mali i nejaki. Jos jedna porodica je ostala ucveljena, bez hranioca, sa neizvesnom buducnoscu.

Necemo Vas kritikovati, jer Vas ne boli, i mozda ce ovo pismo biti tek puki tekst koji ce zavrsiti u korpi, ali ako ste poceli, procitajte ga do kraja, misleci na svoje porodice koje su, nadamo se, srecne i daleko od zla koje je nasa svakodnevica, i koje nas unistava samo zato sto smo pravoslavni Srbi.

OVO JE PROTEST NASE DUSE SVIMA KOJI SU ZA TO ODGOVORNI:

PROTIV UBIJANjA koje nas prati i preti nasem istrebljenju, jer se za to ne bira ni mesto, niti vreme, ni oruzje, niti nacin, ni ime, niti prezime, ni uzrast, niti starost, samo je bitno da je zrtva pravoslavni Srbin i da je cilj ostvaren: jos jedan Srbin manje, jos jedno oruzje koje ubija razloge opstajanja na rodnom ognjistu.

PROTIV FIZICKOG UGNjETAVANjA koje se svakodnevno manifestuje kroz ranjavanja, prebijanja, kamenovanja, i druge vidove represija, sto uslovljava strah za odrzavanjem golog zivota, strah za slobodnim kretanjem i radom, a zavrsava najcesce napustanjem svojih vekovnih ognjista i strahom za povratkom na njih.

PROTIV DUHOVNOG GENOCIDA koje se manifestuje kroz unistavanje visevekovnog nasledja jednog naroda, kroz rusenje njegovih svetinja (crkava i manastira), skrnavljenje grobalja i unistavanje tragova postojanja i kulture jednog hriscanskog naroda koji se civilizacijski izvorno identifikuje na podrucju Kosmeta.

PROTIV SVAKOG OBLIKA INSTITUCIONALNE DISKRIMINACIJE koja nazalost samo zamenjuje fizicke oblike pritisaka i u kombinaciji s njima unistava svaki vid perspektive za blisku, a jos vise za dalju buducnost zajednickog zivljenja.

PROTIV MRZNjE I GOVORA ORUZJA UMESTO RAZUMA.

PROTIV NARUSAVANjA SVOJINSKIH PRAVA kroz razne oblike unistavanja, prisvajanja, otudjivanja: kuca, stanova, zemljista, poljoprivredne mehanizacije, stoke i ostalog. Za navedene pojave zaduzeni subjekti medjunarodne zajednice imaju milione podataka i dokaza, ali problemi vec cetiri godine ostaju nereseni, sto kod preostalih Srba radja osecaj konstantne bespomocnosti i nezainteresovanosti za institucionalnu borbu za ostvarivanje svojih prava.

PROTIV SOCIJALNE BEDE koja je uslovljena proterivanjem sa radnih mesta hiljada radnika, cime je bez sredstava za egzistenciju ostao veliki broj porodica, sto je dodatno uslovilo odlazak sa svojih ognjista.

PROTIV SMANjENjA PRISUSTVA SNAGA KFOR-A sto uslovljava i otvara siri prostor za delovanje terorizma.

PROTIV DELOVANjA ALBANSKE TERORISTICKE ORGANIZACIJE «ANA» NA OVIM PROSTORIMA