СРБИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

У Косовском Поморављу, на пола пута између Гњилана и Урошевца, налази се село Церница, у којем данас живи 387 Срба. До пре четири године Срба је било дупло више, а Албанаца неколико пута мање. После бомбардовња 1999. године већина Срба је отишла, неке нове комшије су дошле, а за старе постале смртна опасност. Од тада до данас, дакле, откад су дошли КФОР и УНМИК, у Церници је убијено шесторо Срба. Најмлађи је имао само четири године. Срби живе у три сеоске махале, у потпуном окружењу, без слободе кретања, без посла и новца. Међу њима су и две бебе, 21 дете предшколског узраста, 60 основаца и 13 средњошколаца. Њих смо упознали зимус у Београду и посетили, пред Васкрс, у Церници – најгорем српском гету.

ДЕЦА ИЗ ЦЕРНИЦЕ У БЕОГРАДУ

Почетком фебруара, око 40 малих Косоваца било је недељу дана у Београду. Били су свуда: у Саборној цркви, позоришту, Зоо-врту, “Соко Штарку”, на “Маракани”. Примио их је тадашњи председник државе Војислав Коштуница. Привремени бег из логора полуотвореног типа организовала им је београдска општина Стари град. За већину, то је било прво путовање у животу. Свих седам дана мешали су се смех и плач и код гостију и код домаћина. Седмогодишња Данијела Стојановић, тихо прича како јој се допада Београд, али једва чека да се врати кући. “Дома је само бака”, каже Данијела, чији су се родитељи и брат одселили у Јагодину. Она је остала са баком и има све петице у првом разреду.

Смештена у ученичком дому у центру Београда, деца из Цернице личе на сву децу која су на екскурзији: лепо су обучени, весели. А онда видимо Милицу Трифуновић, вероватно једину деветогодишњу девојчицу на свету која је повезана црном марамом. У децембру су јој са осам метака убили оца, који је у шуми, 200 метара од куће, чувао козе. Њен три године старији брат Лазар прича како је чуо да се у шуми нешто десило, отрчао тамо и видео мртвог оца. КФОР је вршио увиђај, па му нису дали да приђе, а он је отишао кући и ћутао, јер није смео да каже мајци. Данас, о њима брину деда и стричеви, који су сви остали без посла у “Трепчи”, баш као и покојни отац, раније рудар. Лазар је прво у цркви у Београду купио себи бројаницу. Каже, да би га чувала.

Његов школски друг Мирослав Костић, објашњава како су у Церници најстрашније ноћи. Тада Албанци пуцају, бацају бомбе и постављају динамит у куће. Мирослав мисли да је, ипак, најтеже родитељима који покушавају да деци обезбеде све што им је неопходно, од хране до књига.

КОД КУЋЕ – У ЦЕРНИЦИ

На Косово и Метохију улази се на граничном прелазу Кончуљ, после којег се ниже тридесетак српских села. Некако је постало уобичајено да се каже да су, шта год то значило - “енклаве”: Дреновце, Ранилуг, Велико Ропотово, Пасјане... Пролази се поред брда Прилепца где је рођен кнез Лазар. Близу је и село Петрит, у којем живе искључиво Албанци. Раније се звало Петровце и било је чисто српско. На путу до Гњилана има много нових џамија, бензинских пумпи и нових кућа, све изграђено грађевинским материјалом који уредно стиже из “уже” Србије. На путу аутомобили са таблицама на којима пише КС, што значи Косово. Србе ће те препознати по старим таблицама, са југословенском тробојком, које на жалост, препознају и Албанци, па зато возила и бивају каменована. У Гњилану је пре бомбардовања живело више од 13 000 Срба. Данас их је око 200.

У Церницу се улази, и из ње излази, путем који је између албанских кућа. Тим путем пролазе, заправо, само мештани, јер се за протекле четири године ретко ко усудио да у село дође као гост. Око српских кола стално лете каменице. У селу нема фиксних телефона, ни један српски мобилни оператер није овде обезбедио сигнал, не стиже никаква штампа, од српских ТВ програма виде се само два канала РТС-а. Церница има продавницу и кафану. На прилазима њивама и пољима, који су преосталим Србима једини материјални извор опстанка, Албанци постављају мине. Пре неколико дана оружјем са пригушивачем пуцано је на сеоску продавницу, али је, хвала Богу, погођен само зид. Испред те исте продавнице, 28. маја 2000. године рафалом је покошен четворогодишњи Милош Јовановић, а убијени су и Војин Васић и Тихомир Симјоновић. Драгица Васић остала је испод рушевина своје миниране куће. Звонку Сарајлићу недавно су комшије Албанци бацили четврту бомбу у двориште, овога пута у бунар. Напади бомбама су, иначе, за Србе у Церници постали свакодневна појава. Тако су Милораду Симићу за само годину дана Албанци у двориште бацили шеснаест бомби, а он и његова породица су после седамнаесте, заувек напустили село. За њима је отишло још девет породица Срба, јер је Милорадова кућа, као прва у махали, била својеврстан браник. Преостали, показало се, немају намеру да се иселе ни по цену живота.

До 1999. У Церници је радила основна школа “Бранко Радичевић”, нова и модерно опремљена. У тој згради сада је албанска школа, а мали Срби не могу ни да јој приђу. Они уче у импровизованој школи, у старим кућама, без школских клупа и основне опреме. Наставник руског језика и историје, рођени Церничанин Коста Димић, каже да се у школи ради по плану Министарства просвете Србије, али да, на жалост, нема довољно квалификованих наставника, па часове држе и студенти. Уз пратњу Американаца из КФОР-а, у школу долази 13 ученика, а наставник Димић каже да овде више не постоји нормалан однос са ђацима. “Ми сада морамо да им будемо и родитељи, и на улици и у школи. Трудимо се да им помогнемо како год умемо, али је најважније да одагнамо страх. Понекад дођу и уплакани”, прича Димић.

Шеснаестогодишњи Александар Јанковић похађа средњу школу у оближњем Партешу, у који путује минибусом, уз честа каменовања, упркос сталној пратњи УНМИК полиције. Возила каменују углавном албанска деца, којој међународне снаге, не могу ништа. Александар, ипак, има поверења у УНМИК и КФОР, јер му је то једина заштита. Каже да је после четири године сталних напада престао да се плаши, али тешко подноси то што ни по дворишту ни по имању не може да се креће. Не жели да оде: “Страх је претрнуо, јер је много било свега. Ја волим моје село и желео бих да до краја останем у Церници, заједно са мамом, татом и браћом.” Александар се узда једино у повратак српске војске и полиције, јер мисли да после страшних зала које су им починили, са Шиптарима не може бити мира као раније.