SRBI NA KOSOVU I METOHIJI

U Kosovskom Pomoravlju, na pola puta izmedju Gnjilana i Urosevca, nalazi se selo Cernica, u kojem danas zivi 387 Srba. Do pre cetiri godine Srba je bilo duplo vise, a Albanaca nekoliko puta manje. Posle bombardovnja 1999. godine vecina Srba je otisla, neke nove komsije su dosle, a za stare postale smrtna opasnost. Od tada do danas, dakle, otkad su dosli KFOR i UNMIK, u Cernici je ubijeno sestoro Srba. Najmladji je imao samo cetiri godine. Srbi zive u tri seoske mahale, u potpunom okruzenju, bez slobode kretanja, bez posla i novca. Medju njima su i dve bebe, 21 dete predskolskog uzrasta, 60 osnovaca i 13 srednjoskolaca. Njih smo upoznali zimus u Beogradu i posetili, pred Vaskrs, u Cernici – najgorem srpskom getu.

DECA IZ CERNICE U BEOGRADU

Pocetkom februara, oko 40 malih Kosovaca bilo je nedelju dana u Beogradu. Bili su svuda: u Sabornoj crkvi, pozoristu, Zoo-vrtu, “Soko Starku”, na “Marakani”. Primio ih je tadasnji predsednik drzave Vojislav Kostunica. Privremeni beg iz logora poluotvorenog tipa organizovala im je beogradska opstina Stari grad. Za vecinu, to je bilo prvo putovanje u zivotu. Svih sedam dana mesali su se smeh i plac i kod gostiju i kod domacina. Sedmogodisnja Danijela Stojanovic, tiho prica kako joj se dopada Beograd, ali jedva ceka da se vrati kuci. “Doma je samo baka”, kaze Danijela, ciji su se roditelji i brat odselili u Jagodinu. Ona je ostala sa bakom i ima sve petice u prvom razredu.

Smestena u ucenickom domu u centru Beograda, deca iz Cernice lice na svu decu koja su na ekskurziji: lepo su obuceni, veseli. A onda vidimo Milicu Trifunovic, verovatno jedinu devetogodisnju devojcicu na svetu koja je povezana crnom maramom. U decembru su joj sa osam metaka ubili oca, koji je u sumi, 200 metara od kuce, cuvao koze. Njen tri godine stariji brat Lazar prica kako je cuo da se u sumi nesto desilo, otrcao tamo i video mrtvog oca. KFOR je vrsio uvidjaj, pa mu nisu dali da pridje, a on je otisao kuci i cutao, jer nije smeo da kaze majci. Danas, o njima brinu deda i stricevi, koji su svi ostali bez posla u “Trepci”, bas kao i pokojni otac, ranije rudar. Lazar je prvo u crkvi u Beogradu kupio sebi brojanicu. Kaze, da bi ga cuvala.

Njegov skolski drug Miroslav Kostic, objasnjava kako su u Cernici najstrasnije noci. Tada Albanci pucaju, bacaju bombe i postavljaju dinamit u kuce. Miroslav misli da je, ipak, najteze roditeljima koji pokusavaju da deci obezbede sve sto im je neophodno, od hrane do knjiga.

KOD KUCE – U CERNICI

Na Kosovo i Metohiju ulazi se na granicnom prelazu Konculj, posle kojeg se nize tridesetak srpskih sela. Nekako je postalo uobicajeno da se kaze da su, sta god to znacilo - “enklave”: Drenovce, Ranilug, Veliko Ropotovo, Pasjane... Prolazi se pored brda Prilepca gde je rodjen knez Lazar. Blizu je i selo Petrit, u kojem zive iskljucivo Albanci. Ranije se zvalo Petrovce i bilo je cisto srpsko. Na putu do Gnjilana ima mnogo novih dzamija, benzinskih pumpi i novih kuca, sve izgradjeno gradjevinskim materijalom koji uredno stize iz “uze” Srbije. Na putu automobili sa tablicama na kojima pise KS, sto znaci Kosovo. Srbe ce te prepoznati po starim tablicama, sa jugoslovenskom trobojkom, koje na zalost, prepoznaju i Albanci, pa zato vozila i bivaju kamenovana. U Gnjilanu je pre bombardovanja zivelo vise od 13 000 Srba. Danas ih je oko 200.

U Cernicu se ulazi, i iz nje izlazi, putem koji je izmedju albanskih kuca. Tim putem prolaze, zapravo, samo mestani, jer se za protekle cetiri godine retko ko usudio da u selo dodje kao gost. Oko srpskih kola stalno lete kamenice. U selu nema fiksnih telefona, ni jedan srpski mobilni operater nije ovde obezbedio signal, ne stize nikakva stampa, od srpskih TV programa vide se samo dva kanala RTS-a. Cernica ima prodavnicu i kafanu. Na prilazima njivama i poljima, koji su preostalim Srbima jedini materijalni izvor opstanka, Albanci postavljaju mine. Pre nekoliko dana oruzjem sa prigusivacem pucano je na seosku prodavnicu, ali je, hvala Bogu, pogodjen samo zid. Ispred te iste prodavnice, 28. maja 2000. godine rafalom je pokosen cetvorogodisnji Milos Jovanovic, a ubijeni su i Vojin Vasic i Tihomir Simjonovic. Dragica Vasic ostala je ispod rusevina svoje minirane kuce. Zvonku Sarajlicu nedavno su komsije Albanci bacili cetvrtu bombu u dvoriste, ovoga puta u bunar. Napadi bombama su, inace, za Srbe u Cernici postali svakodnevna pojava. Tako su Miloradu Simicu za samo godinu dana Albanci u dvoriste bacili sesnaest bombi, a on i njegova porodica su posle sedamnaeste, zauvek napustili selo. Za njima je otislo jos devet porodica Srba, jer je Miloradova kuca, kao prva u mahali, bila svojevrstan branik. Preostali, pokazalo se, nemaju nameru da se isele ni po cenu zivota.

Do 1999. U Cernici je radila osnovna skola “Branko Radicevic”, nova i moderno opremljena. U toj zgradi sada je albanska skola, a mali Srbi ne mogu ni da joj pridju. Oni uce u improvizovanoj skoli, u starim kucama, bez skolskih klupa i osnovne opreme. Nastavnik ruskog jezika i istorije, rodjeni Cernicanin Kosta Dimic, kaze da se u skoli radi po planu Ministarstva prosvete Srbije, ali da, na zalost, nema dovoljno kvalifikovanih nastavnika, pa casove drze i studenti. Uz pratnju Amerikanaca iz KFOR-a, u skolu dolazi 13 ucenika, a nastavnik Dimic kaze da ovde vise ne postoji normalan odnos sa djacima. “Mi sada moramo da im budemo i roditelji, i na ulici i u skoli. Trudimo se da im pomognemo kako god umemo, ali je najvaznije da odagnamo strah. Ponekad dodju i uplakani”, prica Dimic.

Sesnaestogodisnji Aleksandar Jankovic pohadja srednju skolu u obliznjem Partesu, u koji putuje minibusom, uz cesta kamenovanja, uprkos stalnoj pratnji UNMIK policije. Vozila kamenuju uglavnom albanska deca, kojoj medjunarodne snage, ne mogu nista. Aleksandar, ipak, ima poverenja u UNMIK i KFOR, jer mu je to jedina zastita. Kaze da je posle cetiri godine stalnih napada prestao da se plasi, ali tesko podnosi to sto ni po dvoristu ni po imanju ne moze da se krece. Ne zeli da ode: “Strah je pretrnuo, jer je mnogo bilo svega. Ja volim moje selo i zeleo bih da do kraja ostanem u Cernici, zajedno sa mamom, tatom i bracom.” Aleksandar se uzda jedino u povratak srpske vojske i policije, jer misli da posle strasnih zala koje su im pocinili, sa Siptarima ne moze biti mira kao ranije.