ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ОХРИДСКОГ И ЖИЧКОГ

Пастироначалник Цркве, Спаситељ рода људског и све творевине Божије, Господ и Бог наш Исус Христос, Богочовек, благословио је и наше грешно покољење давши нам, као Началник и Савршитељ вере наше Богомудрог Наставника и Учитеља, који нам проповедаше Реч Божју и имађаше богоугодан свршетак живота свога и нама остаде као углед Вере Праве (Јевр. 12, 2; 13,7), а то је највећи Божји човек у наше дане на земљи Српској – Свети Владика Николај Охридски и Жички.

О Николају многи много знају, али нико не зна све, јер Николај као Христоносац и Богоносац сав је у сваком своме делу, у свакој својој речи, у сваком своме поступку, па ипак он прераста и надраста сва своја дела и прелива се изван свих својих речи усмених или писаних. Он је необухватљив и несместив у наше људске појмове, речи, изразе... Много га више остаје изван свега реченога и написанога о њему и од њега. Личност сваког човека, а посебно Светитеља, ствара дела непролазне вредности, али никада није сва у тим делима.

Николај је угледао овај Божији свет у зору 23. децембра (по старом календару) 1880. године, на Туциндан и на празник Св. Наума Охридског. Родио се у маленом али „Божијем селу Лелићу“, како га је сам назвао, недалеко од Ваљева, на падинама планине Повлена. Његови родитељи, Драгомир и Катарина, беху прости земљорадници, али добри и поштени људи и побо‘ни православни хришћани, нарочито мајка. Ускоро по рођењу они своје прво по реду али слабашно чедо просвећују светим крштењем давши му име Никола. Крштење је обавио познати поп Андрија у манастиру Ћелијама, тадашњем парохијском храму села Лелића.

У дому својих родитеља, у друштву са осталом децом (било их је деветоро, али су остала деца умрла и изгинула у рату, па је на крају остао само Николај), мали Никола јачао је телом и духом, примајући од своје побожне и свете мајке прве појмове о Богу и вери православној. Често га је она водила за ручицу у манастир Ћелије, удаљен од њихове куће 4-5 километара, на молитву и причешће. Ти први утисци о Богу, Божијем храму и молитви, које је он жудно упијао са усана своје мајке, урезали су се неизбрисиво у младу детињу душу.

Своје образовање мали Никола отпочео је у манастиру Ћелијама, где га је отац одвео да се описмени макар толико „да зна читати позиве од власти и на њих одговарати“, па да га онда задржи на селу као хранитеља и „школованог“ човека. Но Божије Провиђење је имало други и несумњиво бољи план о малом Николи. То као да је и Никола пројављивао, показујући још од првих дана своју изузетну даровитост и ревност у учењу. Остало је предање да је Никола за време школског одмора, док су се друга деца играла и предавала несташлуцима, повлачио се у скривени кутак манастирске звонаре и тамо „одмор“ проводио у приљежном читању и молитви.

Његову изузетну ревност и даровитост запазио је његов учитељ Михаило Ступаревић и препоручио му наставак школовања у ваљевској гимназији, где се Никола показао убедљиво најбољи ђак, иако је, да би се школовао, служио у варошким кућама, као и већина ђака у то време.

Као ученик Богословије био је ненадмашан кроз сво школовање. Његово истицање у наукама било је резултат како од Бога дане му природне интелигенције, тако и његовог истрајног и систематског труда и рада. Знао је колики је грех закопати Божији таленат у земљу, те се неуморно трудио да дати му таленат умножи што је могуће више. У своме школском учењу није се држао само скрипти и уџбеника, него је читао и многа друга дела од општеобразовног и светског културног значаја. До своје 24. године већ је читао дела Његоша, Шекспира, Гетеа, Волтера, Виктора Игоа, Ничеа, Маркса, Пушкина, Толстоја, Достојевског и других. Посебно је у Богословији био запажен својим оригиналним мислима о Његошу, кога је као песника и мислиоца волео и још у ваљевској гимназији добро простудирао. Својим говорничким даром млади Никола задивио је и своје колеге ученике и своје професоре у београдској Богословији. Нарочито својим говором на матурском опроштајном ручку у манастиру Раковици 1902. године.

За време школовања у Београду Никола је тешко живео и, због становања у мемљивом стану и слабе исхране, добио је шкрофуле, од којих је годинама патио. По свршетку Богословије, учитељевао је краће време у селима Драчићу и Лесковицама, више Ваљева, где је изблиза упознао живот и душевно расположење нашег српског сељака и где се спријатељио са свештеником Стеваном Поповићем, избеглим из Црне Горе, са којим је ишао по народу и помагао му у парохијским пословима. Летње распусте Никола је, по савету лекара, проводио на мору, тако да је тада упознао и са љубављу описао живот Срба у Боки, Црној Гори и Далмацији. Већ у Богословији помагао је познатом проти Алекси Илићу у уређивању листа „Хришћански весник“, у коме је и неколико година објављивао своје прве дописе и радове.

После тога, Никола буде изабран од стране Цркве да са другим питомцима, државним стипендистима, пође на даље школовање у Русију или Европу. Он изабере тада рађе студирање у Европи, на Старокатоличком факултету у Берну, а затим је наставио студије у Немачкој, Енглеској и Швајцарској, а нешто касније и у Русији. Свуда је жедно сабирао знање и тако стекао најшире и најбоље образовање свога времена. Духом својим он се надносио и над тајанственом мудрошћу далеког Истока, урањао у старе религиозно-философске књиге древне Индије. Све сабрано знање из многих извора сажео је и прерадио у себи, у својој дубокој и мисаоној души и онда, са својственом му оригиналношћу, износио на јавност и предавао другима. Отуда, и најмањи његов спис, свака његова усмена и писана реч, открива необично ретку ерудицију и мисаоност. Такву богату ризницу знања и мудрости могао је да сабере и оригинално изрази само један заиста генијални ум и памћење.

Своје студије у Берну у Швајцарској Никола је, у својој 28. години, крунисао докторатом из теологије, одбранивши дисертацију под насловом Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве. Може се рећи да је и сав свој потоњи живот проходио у знаку Крста и Васкрсења Христовог. Следећу 1909. г. Никола је провео у Оксфорду, где је припремио докторат из философије, и затим га у Женеви, на француском, и одбранио (Философија Берклија).

Вративши се из Европе Никола се, у јесен 1909. године, тешко разболи од дизентерије. У болници је лежао око 6 недеља, али је тада говорио: „Ако је моја служба Господу потребна, Он ће ме спасти“. Тада је себи и Богу дао реч да, ако оздрави, замонашиће се и тако служити Богу и своме народу у Цркви. Као већ познати доктор теологије и философије, он се заиста ускоро и монаши у манастиру Раковици и постаје јеромонах Николај (20. децембра 1909), стављајући свецелог себе, сво своје знање и способности у службу Богу, Цркви и своме Српском народу.

По повратку са студија требало је, по тадашњем закону, да нострификује дипломе, али како није имао пуну свршену гимназију, морао је полагати седми и осми разред и велику матуру, да би тек онда могао предавати у Богословији. Комисија пред којом је полагао, по речима једног њеног члана, „слушајући његово излагање о Христу, остала је запањена, и нико га ни једне речи више није упитао“. Ипак, пре но што је постао суплент у Богословији, упућен је од Митрополита Србије Димитрија у Русију, где је провео годину дана, учећи и путујући по широкој Русији и упознајући њен црквени живот, душу руског човека и његове светиње. За то време написао је и своје прво веће дело-студију Религија Његошева.

Као суплент Богословије Св. Саве у Београду Николај је предавао философију, логику, психологију, историју и стране језике. Но он није могао сав стати и остати у оквирима Богословије. Зидови учионице били су тесни за њега. Он зато почиње да пише, говори и објављује. Млади и учени јеромонах почиње са сјајним беседама по београдским и другим црквама широм Србије, па онда држи и предавања на Коларчевом универзитету и другим местима. Говорио је углавном на теме из живота, али на начин невиђен до тада и зато потресајући за интелигенцију ондашње Србије. Истовремено, Николај објављује у црквеним и књижевним часописима своје чланке, беседе и студије: о Његошу, о Ничеу, Шекспиру и Достојевском и на друге философско-теолошке теме.

Својим снажним религиозно-црквеним и националним иступањима у јавном животу ондашње демократске и слободарске Краљевине Србије, Николај је изазвао дивљење и поштовање код многих, али није већ тада био ни без непријатељa и завидникa. Не само цела Србија и Београд, него и остали југословенски крајеви говорили су тада о младом јеромонаху и ученом беседнику Николају. Тако је године 1912. позван у Сарајево на прославу српске „Просвете“, где је одушевио босанско-херцеговачку омладину и упознао се са највиђенијим представницима тамошњих поробљених Срба: Ћоровићем, Дучићем, Шантићем, Грђићем, Љубибратићем и другима. Познате су тадашње његове речи да су „својом великом љубављу и великим срцем Срби Босанци анектирали Србију Босни“, што је у ери аустријске анексије било изазовно, па је при повратку у Београд скинут са воза у Земуну и задр‘ан неколико дана. Исте аустријске власти нису му дозволиле да следеће године отпутује у Загреб и говори на тамошњој прослави Његоша, но његова је беседа ипак у Загреб доспела и била прочитана. Како тврди Дедијер (у делу Сарајевски атентат), на Николајевим Беседама под Гором младобосанци су се заклињали као над Јеванђељем.

Народни рад Николајев наставља се још више кад ускоро малена Србија ступи на голготски пут ратова за ослобођење и уједињење Српског и осталих Југословенских народа. У судбоносним данима ратова, од 1912. до 1918. године, Николај живо и активно учествује (у време Балканског рата он држи Беседе изнад греха и смрти). Он не само да будним оком и душом прати развој догађаја, на бојишту и у позадини, држи одговарајуће беседе и крепи и теши народ у натчовечанским борбама и ратним страдањима, него и сам лично у свему томе учествује као хуманитарни добровољац и помоћник пострадалима у рату, у болестима и сиромаштини (своју је плату уступио др‘ави све док рат траје). Његови тадашњи говори (Беседе „Изнад греха и смрти“) могу се поредити са Перикловим говорима у древној Хелади, говореним у славу палих за отаџбину.

Николај је живо и активно учествовао и у тадашњем црквеном животу, мада је имао не мало критичких примедби на рад и понашање извесних црквених људи. Његова је, међутим, критика била позитивна (он се убрзо разишао са протом Алексом из „Хришћанског весника“ због негативних погледа овога на стање у Српској Цркви) и таква је остала до краја живота. Пророчки дух овог Апостола и Пастира надилазио је високо своје противнике и завидљивце, без којих, истина, није био до краја живота, па ни данас. Међутим, Николај је увек радо и лако праштао својим непријатељима.

Априла месеца 1915. године Српска влада је упутила Николаја из Ниша у Америку и Енглеску (где је остао до априла 1919) у циљу рада на националној ствари српској и југословенској. Са својственом му мудрошћу и речитошћу, користећи и своје знање језика, мудрост и популарност, Николај је западним савезницима приказао Голготу Србије, говорећи и о манама Српског народа, које је аустроугарска пропаганда преувеличавала, али и о врлинама Српске душе, које су непријатељи прикривали. Он је по Америци, и затим Енглеској, држао бројна предавања: у црквама, универзитетима, хотелима и по другим установама, борећи се на тај начин за спас и уједињење Срба и Јужнословенских народа. Већ августа 1915. године он је на великом збору у Чикагу објединио и придобио за југословенску ствар (програм Југословенског одбора) велики број народа и свештенства, и то не само православног, него и римокатоличког, унијатског и протестантског, који су тада јавно изразили жељу за ослобођењем и уједињењем са Србијом.

Велики број добровољаца из Америке отишао је тада на Солунски фронт, тако да заиста није неосновано оно изнето мишљење (од енглеског начелника армије) да је „отац Николај био трећа армија“ за српску и југословенску ствар, јер је његов допринос тада заиста био велики. Михаило Пупин је тада рекао: „Оно што је у Средњем веку за Србију учинио Свети Сава пред иностранством, то је ових дана учинио Николај пред Англосаксонцима“. Николај је у ово време износио и идеју о уједињењу свих Хришћанских цркава, и од тада се он посебно спријатељио са Англиканском црквом у Енглеској и Епископалном у Америци. Такође је у то време помагао и групу наших студената у Оксфорду, где је једно време и предавао.

По завршетку рата, док је још био у Енглеској (до априла 1919), изабран је (12/25. марта 1919) за епископа Жичког, одакле је убрзо, крајем 1920, премештен на Охридску епископију. Он је такође много допринео и уједињењу наших помесних црквених јединица на територији новостворене државе (од које често није имао ни разумевања ни нарочите подршке).

Следећих година као епископ слан је у многе црквене и народне мисије: у Америку (где је од јесени 1921. био администратор новостворене српске Америчко-канадске епархије, кад је покренуо и иницијативу за подизање манастира Св. Саве у Либертвилу); затим у Атину и Цариград и Свету Гору, па опет у Америку и Енглеску, где је свуда имао веома плодну делатност, о чему постоје и безбројни документи и сведоци. Николај је учествовао и на конференцијама за мир, на екуменским црквеним сусретима и скуповима, на конференцијама Хришћанске заједнице младих у свету, на Свеправославним консултацијама (као у Ватопеду 1930. године).

Но нарочито треба истаћи Николајев архипастирски духовни рад у Охриду и Битољу, а затим и у Жичи, где ће бити враћен 1934. године, по жељи Архијерејског Сабора и народа. Тек као епископ Охридски и Жички, Николај развија своју пуну и праву делатност у свим правцима црквеног и народног живота, не занемарујући притом ни свој богословско-књижевни рад.

Посебно је на Владику Николаја деловао древни Охрид, колевка словенске писмености и културе на Балкану — „овај свештени град, са својом великом плодотворном прошлошћу и доста скученом садашњошћу“, како је сам Владика говорио. На Николаја је већ била извршила добар утицај православна Русија са својим светињама и светим подвижницима. Сада је тај утицај наставио и употпунио побожни Охрид и суседна му Света Гора, коју је христочежњиви Владика сваког лета редовно посећивао. Света Гора и дела Светих Отаца, која је у ово време Николај нарочито много читао и проучавао, извршили су на њега последњи и трајни православни утицај. Може се с правом рећи да се управо овде, у Охриду и Светој Гори, код Николаја догодила дубока унутрашња промена и преображај, који се од тада изражавао и видљиво, а и непосредно је запажен од простих и побожних људи.

Ово се унутрашње духовно препорођење огледало и споља у свему: у Николајевом говору, понашању, чак и одевању. Ранији млади јеромонах др Николај Велимировић настојао је да око себе све импресионира, привуче и очара. Обучен у блиставу мантију, неговане косе и понашања, речит и раскошан у говорништву, то је био Николај из „преохридског“ периода. Таквога га видимо у Речима о Свечовеку, једној од ретко умних и дубоких књига новијег Српства, али махом само мисаоној и философској, но још увек недовољно духовној и православној, каква су његова дела од Охрида и Жиче па надаље (Омилије, Охридски Пролог, Мисионарска писма, Касијана). Од Жиче и Охрида, па опет Жиче, потиче и тече сав његов даљи архипастирски и духовни рад са православним народом, богомољцима и монаштвом.

У овом другом периоду свога живота, Николај отура од себе и свог народа разне облике туђинштине и површног западњаштва. Њега у целини обузимају и прожимају топле струје Православља, одушевљава га и плени прекрасни и спасоносни лик Христов и црквенонародна делатност Светога Саве. Светска слава му постаје ништавна, људске похвале отужне, претерано негован књижевни израз личи му на празнословље, а светско мудровање на духовно убоштво и просјаштво. Ово не значи да се Владика „упростачио“, него да се продуховио и поједноставио. За њега Христове речи: Ја сам Пут, Истина и Живот (Јн.14,6) постају све и сва. Он се од свега окреће Христу и своме бого‘едном црквеном народу. У њему се збива истински унутрашњи препорођај, ново рођење и зачетак светога Житија. Христос је за њега Живи Бог који њега и душе око њега дубоко препорађа. Од Николаја генија започиње Николај светитељ.

И управо је то било оно што је људе њему привлачило и око њега окупљало и држало. Нажалост, ни тада Николај није био без честих непријатеља, клеветника и подметача. Но он је и тада, као и касније, све то превазилазио својим отвореним и јасним живљењем и делањем пред лицем Божијим и лицем свога народа.

Можда би, без овог охридског и жичког прелома, Николај остао само велики и усамљени геније у нашем народу, као бор у планини, без премца и такмаца. Но тешко да би постао народни „Деда-Владика“, „Свети Дека“, Владика Обновитељ и Препородитељ — Нови Српски Златоуст. Златоуст не само по речи и беседништву, него и по делању и пастирствовању, по апостолском и мартирском сведочењу Христа ради. Николај је, као некада Свети Сава, полако постајао светла и света савест читавог Српског народа, и за своје и за будућа поколења. Јер, Српски верујући народ је несумњиво примио и усвојио Владику Николаја као свога духовног вођу, као Божијег пророка и светитеља, и нико га из верујуће народне душе и срца неће истиснути ни избрисати. А што се тиче извесних старијих и новијих напада на њега, сам Владика је једном показао како на то треба гледати. Наиме, после напада и тешких увреда нанетих му од стране чак и једног епископа, Николаја је у Жичи посетио један новинар Политике и замолио га да нешто каже тим поводом. „Епископ Николај ме је дуго гледао, не говорећи ништа. Тај поглед и то ћутање били су ми јаснији одговор него било која реченица“. (Политика бр. 11344; 29. 1939).

Из овог периода потичу многа капитална дела Владике Николаја, о којима би требало говорити много опширније. Овде их вреди само споменути, као и она друга, не мање значајна пастирска, добротворна и општенародна дела Владике Охридског и Жичког, као што су: његов рад са побожним нашим народом и посебно са богомољцима, његово обнављање многих порушених, запуштених или полупразних манастира у Охридско-Битољској и Жичкој епархији, његово обнављање и подизање гробаља, споменика, чесама и других добротворних народних установа и задужбина. Нарочито треба истаћи његов рад са сиромашном децом и ђацима.

Остало је и до данас познато њиме основано и до рата подржавано склониште и хранилиште за сиромашну и сироту децу, без разлике нација и вера, у Битољу — познати Декин „Богдај“, који је успешно водила социјална радница Нада Аџић, потоња игуманија у манастиру Враћевшници мати Ана. Позната је Владичина дечја песма из „Богдаја“:

„Ми смо мали Битољчани
малишани сиротани
кућа нам је баш на крају
у Богдају ка’ у Рају, у Богдају“.

Николај је слична дечја хранилишта сиротишта, прихватилишта за сирочад и сиротињу отворио и у Краљеву, Чачку, Горњем Милановцу и Крагујевцу, у којима је било смештено пред рат око 600 сироте и сиромашне деце. Уопштено речено, Епископ Николај је био велики обновитељ јеванђелског у црквеног живота, литургијског, подвижничког, добротворног и монашког живота, сходно живом православном предању. За Николаја је, по сопственим речима, Јеванђеље било покретач и мерило свега: „кључ за разумевање свих времена и судбина, како појединаца тако и народа“.

Николај је из Охрида и Жиче развио и многострану свеправославну и међуцрквену делатност. Тако је учествовао 1930. године на Предсаборној конференцији Православних Цркава у манастиру Ватопеду. Затим је радио на обнови опште‘итељног начина ‘ивота у манастиру Хиландару. Бивао је често на међународним сусретима младих хришћана у свету и на више екуменских сусрета и конференција у свету (но без компромиса у правој вери). Такође је настојао да одржава добре односе са православном браћом Бугарима и Грцима, као и добре међухришћанске и међуверске односе у предратној Југославији.

На жалост, због антиправославне и антисрпске политике Стојадиновићеве владе у старој Југославији, Николај је морао бити умешан и у познату „Конкордатску борбу“, наметнуту Српском верујућем народу и Цркви од владе и полиције Стојадиновића и Корошеца. Победа у тој борби и рушење Конкордата углавном је било дело Владике Николаја, а то је имало широког одјека у масама нашег верујућег народа.

Николај је, уз Патријарха Гаврила, имао свој удео и у обарању антинародног пакта владе Цветковић-Мачек, због чега је од народа био поздрављен, а од окупатора Немаца посебно омражен. По тврђењу генерала Лера, Хитлер је због тога лично наредио хапшење Епископа Николаја и Патријарха Гаврила 1941. године.

Николајеву делатност, његову усмену и писану реч Српски народ пратио је пажљиво и са љубављу; његова су дела читана и умножавана, препричавана и дуго памћена. И данас можете чути у народу мноштво изрека Николајевих, мноштво поучних речи и анегдота о њему. Како рече отац Рафаило из Овчара: „Свака му је за Псалтир била“. Богатство у Богу — то је оно што је освајало душу српског човека код Владике. Зато је он и могао да изврши онако грандиозни утицај на наш народ, јеванђелски утицај, који је организму Српске Цркве и народа помогао да издржи тешка времена страдања која су затим дошла, а то је најпре немачка окупација и усташки геноцид над Србима, а затим безбожни комунистички терор.

Николајев значај се осетио нарочито после Другог светског рата, па све до данас, а вероватно ће га бити што даље све више. То што су га комунисти безочно нападали и клеветали, и што данас неки у Београду, посткомунистички неокомунисти и европски лакеји, постмодернисти и мондијалисти, нападају, то је само неизбежна прашина коју увек мали и ситни људи бацају на Свете и Светле Ликове Христових људи, какав је био и остао Николај — нови Апостол Српски после Светога Саве.

Вишеструки плодни рад и утицај Владике Николаја на добробит Српског народа и његове Светосавске Цркве прекинуо је, рекосмо, пожар Другог светског рата, који је међу првима захватио и нашу Отаџбину, и чији смо сведоци многи од нас, па и ми као деца. Капитулација старе Југославије затекла је Николаја у манастиру Жичи. Од првих дана окупације Владика је, као и његова Света Жича, делио тешку судбину свога народа, раскомаданог и немилосрдно уништаваног.

Николај је од Немаца ухапшен већ на Петровдан (12. јула) 1941. године и одмах конфиниран у манастир Љубостињу, а затим је пребачен у строжији затвор у манастир Војловицу код Панчева и заточен тамо заједно са Патријархом Српским Гаврилом Дожићем, строго контролисани оружаном немачком стражом. У условима заточеништва Владика Николај је страдао више душом него ли телом, проводећи дане и ноћи у сузним и вапајним молитвама Богу за спас свога народа и читавог рода људског. (Сачуван је из тих дана, у једној свесци, Николајев „Молебни канон и Молитва“ Пресветој Богородици Војловачкој, као и касније написане, у Бечу јануара и фебруара 1945, већ познате „Три молитве у сенци немачких бајонета“, забележене на корицама Јеванђеља у Српској цркви у Бечу).

Немци су, 14. септембра 1944. године, Владику Николаја и Патријарха Гаврила спровели из Војловице у злогласни концентрациони логор Дахау, где су они остали до пред сам крај рата. У Дахау су доживели све страхоте овога пакла на земљи, а о њиховом тамошњем страдању и патњама, о трајном нарушењу њиховог здравља сведоче и многи очевидци, а и они сами у својим потоњим казивањима, усменим и писаним. Остало је сведочење једне школоване побожне Рускиње, Милице Зернов, о јављању Бога Николају у Дахау. (Види напред, стр. 198-9).

Крајем јануара 1945. били су доведени у Беч, да би учествовали у неким немачким плановима, али су то они одбили. Потом су, уз пратњу немачке војне безбедности, посетили логоре Срба избеглица и избегличке војске у Словенији и Италији. Обојица су коначно ослобођени тек 8. маја 1945. г. од стране савезничке 36. Америчке дивизије. Неко време после тога потуцали су се по западним земљама, а затим се Патријарх вратио у земљу, на кормило Српске Цркве, док је Николај кренуо тешком и трновитом стазом емиграције, потуцајући се од немила до недрага по белом свету. У срцу и души носио је топлу љубав према своме народу и Отаџбини, распињан дубоком носталгијом и жељом да у својој земљи буде сахрањен.

Скоро скрхан душевним и телесним болом, Николај је дошао у Америку током 1946. године, где је од тада чешће побољевао и врло се често жалио на болове у ногама и по леђима, што су биле последице логорских патњи и мучења (о чему нам је лично сведочио и један руски јеромонах, који је прислуживао оболелог Владику у Св. Тихоновској семинарији у Саут-Канану и видео модрице по његовим леђима, када га је пре сахране облачио).

Ипак, и у Америци је Николај нашао снаге за свој мисионарски и црквени рад, па је и путовао по пространствима Америке и Канаде, храбрећи малаксале, мирећи завађене и поучавајући јеванђелској вери и животу многе богоискатељне душе. Сви православни и други хришћани у Америци високо су ценили његов мисионарски рад, тако да је с правом увршћен у Апостоле и Мисионаре Новог Континента, како је рекао о. Александар Шмеман, и како је живописан на икони и фресци Сабора Светих Северне Америке. Николај је и у Америци наставио своју списатељску и богословску делатност, како на српском тако и на енглеском језику. Из овога времена потичу његова дела Касијана, Земља Недођија, Жетве Господње, Дивaн и његово последње, недовршено дело Једини Човекољубац. Из Америке је стизао да колико може помогне и нашим манастирима и појединцима у Старом крају, шаљући скромне пакете и прилоге, нарочито у црквеним стварима и потребама.

Владика Николај је у Америци и повремено предавао: у привременој српској Богословији у манастиру Св. Саве у Либертивилу, у њујоршкој Академији Св. Владимира и у руским Богословијама Свете Тројице у Xорданвилу и Св. Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији. У овој последњој је и окончао свој земаљски живот.

Упокојио се мирно у Господу, рано у недељу, на покладе 18/5. марта 1956. године. Био је устао са постеље и спремао се молитвом за служење Свете Литургије, и тако на молитви је и преминуо, прешавши из земаљске у Небеску Цркву да тамо Богу служи вечну Небеску Литургију. Из манастира Св. Тихона пренет је затим у манастир Светог Саве у Либертивилу и сахрањен крај олтара цркве, на јужној страни, 27. марта, уз присуство великог броја Срба и других православних верника широм Америке.

У нашој пак земљи, на вест о „Декиној“ смрти, звонила су звона по многим црквама и манастирима и слу‘ени су четрдесетодневни парастоси и помени. Помињемо овде, на крају, и јавно изражену жељу Владике Николаја да буде пренет у своју вољену „Домају“ и сахрањен „тамо где је и прво буквар учио“, то јест у манастиру Ћелијама у своме вољеном Лелићу.

О Николају као Светитељу први је у Српском народу јавно почео да говори о. Јустин (Поповић) још 1962. године, нарочито на редовним годишњим парастосима у цркви-задужбини у Лелићу. Такође га је руски Владика у Америци Св. Јован (Максимовић) назвао (још 1958) „великим Светитељем и Златоустом наших дана и Васељенским Учитељем Православља“.