ZITIJE SVETOG VLADIKE NIKOLAJA OHRIDSKOG I ZICKOG

Pastironacalnik Crkve, Spasitelj roda ljudskog i sve tvorevine Bozije, Gospod i Bog nas Isus Hristos, Bogocovek, blagoslovio je i nase gresno pokoljenje davsi nam, kao Nacalnik i Savrsitelj vere nase Bogomudrog Nastavnika i Ucitelja, koji nam propovedase Rec Bozju i imadjase bogougodan svrsetak zivota svoga i nama ostade kao ugled Vere Prave (Jevr. 12, 2; 13,7), a to je najveci Bozji covek u nase dane na zemlji Srpskoj – Sveti Vladika Nikolaj Ohridski i Zicki.

O Nikolaju mnogi mnogo znaju, ali niko ne zna sve, jer Nikolaj kao Hristonosac i Bogonosac sav je u svakom svome delu, u svakoj svojoj reci, u svakom svome postupku, pa ipak on prerasta i nadrasta sva svoja dela i preliva se izvan svih svojih reci usmenih ili pisanih. On je neobuhvatljiv i nesmestiv u nase ljudske pojmove, reci, izraze... Mnogo ga vise ostaje izvan svega recenoga i napisanoga o njemu i od njega. Licnost svakog coveka, a posebno Svetitelja, stvara dela neprolazne vrednosti, ali nikada nije sva u tim delima.

Nikolaj je ugledao ovaj Boziji svet u zoru 23. decembra (po starom kalendaru) 1880. godine, na Tucindan i na praznik Sv. Nauma Ohridskog. Rodio se u malenom ali „Bozijem selu Lelicu“, kako ga je sam nazvao, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, behu prosti zemljoradnici, ali dobri i posteni ljudi i pobo‘ni pravoslavni hriscani, narocito majka. Uskoro po rodjenju oni svoje prvo po redu ali slabasno cedo prosvecuju svetim krstenjem davsi mu ime Nikola. Krstenje je obavio poznati pop Andrija u manastiru Celijama, tadasnjem parohijskom hramu sela Lelica.

U domu svojih roditelja, u drustvu sa ostalom decom (bilo ih je devetoro, ali su ostala deca umrla i izginula u ratu, pa je na kraju ostao samo Nikolaj), mali Nikola jacao je telom i duhom, primajuci od svoje pobozne i svete majke prve pojmove o Bogu i veri pravoslavnoj. Cesto ga je ona vodila za rucicu u manastir Celije, udaljen od njihove kuce 4-5 kilometara, na molitvu i pricesce. Ti prvi utisci o Bogu, Bozijem hramu i molitvi, koje je on zudno upijao sa usana svoje majke, urezali su se neizbrisivo u mladu detinju dusu.

Svoje obrazovanje mali Nikola otpoceo je u manastiru Celijama, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna citati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrzi na selu kao hranitelja i „skolovanog“ coveka. No Bozije Providjenje je imalo drugi i nesumnjivo bolji plan o malom Nikoli. To kao da je i Nikola projavljivao, pokazujuci jos od prvih dana svoju izuzetnu darovitost i revnost u ucenju. Ostalo je predanje da je Nikola za vreme skolskog odmora, dok su se druga deca igrala i predavala nestaslucima, povlacio se u skriveni kutak manastirske zvonare i tamo „odmor“ provodio u priljeznom citanju i molitvi.

Njegovu izuzetnu revnost i darovitost zapazio je njegov ucitelj Mihailo Stuparevic i preporucio mu nastavak skolovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao ubedljivo najbolji djak, iako je, da bi se skolovao, sluzio u varoskim kucama, kao i vecina djaka u to vreme.

Kao ucenik Bogoslovije bio je nenadmasan kroz svo skolovanje. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat kako od Boga dane mu prirodne inteligencije, tako i njegovog istrajnog i sistematskog truda i rada. Znao je koliki je greh zakopati Boziji talenat u zemlju, te se neumorno trudio da dati mu talenat umnozi sto je moguce vise. U svome skolskom ucenju nije se drzao samo skripti i udzbenika, nego je citao i mnoga druga dela od opsteobrazovnog i svetskog kulturnog znacaja. Do svoje 24. godine vec je citao dela Njegosa, Sekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Nicea, Marksa, Puskina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u Bogosloviji bio zapazen svojim originalnim mislima o Njegosu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i jos u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Svojim govornickim darom mladi Nikola zadivio je i svoje kolege ucenike i svoje profesore u beogradskoj Bogosloviji. Narocito svojim govorom na maturskom oprostajnom rucku u manastiru Rakovici 1902. godine.

Za vreme skolovanja u Beogradu Nikola je tesko ziveo i, zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane, dobio je skrofule, od kojih je godinama patio. Po svrsetku Bogoslovije, uciteljevao je krace vreme u selima Dracicu i Leskovicama, vise Valjeva, gde je izbliza upoznao zivot i dusevno raspolozenje naseg srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa svestenikom Stevanom Popovicem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je isao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao zivot Srba u Boki, Crnoj Gori i Dalmaciji. Vec u Bogosloviji pomagao je poznatom proti Aleksi Ilicu u uredjivanju lista „Hriscanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove.

Posle toga, Nikola bude izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, drzavnim stipendistima, podje na dalje skolovanje u Rusiju ili Evropu. On izabere tada radje studiranje u Evropi, na Starokatolickom fakultetu u Bernu, a zatim je nastavio studije u Nemackoj, Engleskoj i Svajcarskoj, a nesto kasnije i u Rusiji. Svuda je zedno sabirao znanje i tako stekao najsire i najbolje obrazovanje svoga vremena. Duhom svojim on se nadnosio i nad tajanstvenom mudroscu dalekog Istoka, uranjao u stare religiozno-filosofske knjige drevne Indije. Sve sabrano znanje iz mnogih izvora sazeo je i preradio u sebi, u svojoj dubokoj i misaonoj dusi i onda, sa svojstvenom mu originalnoscu, iznosio na javnost i predavao drugima. Otuda, i najmanji njegov spis, svaka njegova usmena i pisana rec, otkriva neobicno retku erudiciju i misaonost. Takvu bogatu riznicu znanja i mudrosti mogao je da sabere i originalno izrazi samo jedan zaista genijalni um i pamcenje.

Svoje studije u Bernu u Svajcarskoj Nikola je, u svojoj 28. godini, krunisao doktoratom iz teologije, odbranivsi disertaciju pod naslovom Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve. Moze se reci da je i sav svoj potonji zivot prohodio u znaku Krsta i Vaskrsenja Hristovog. Sledecu 1909. g. Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremio doktorat iz filosofije, i zatim ga u Zenevi, na francuskom, i odbranio (Filosofija Berklija).

Vrativsi se iz Evrope Nikola se, u jesen 1909. godine, tesko razboli od dizenterije. U bolnici je lezao oko 6 nedelja, ali je tada govorio: „Ako je moja sluzba Gospodu potrebna, On ce me spasti“. Tada je sebi i Bogu dao rec da, ako ozdravi, zamonasice se i tako sluziti Bogu i svome narodu u Crkvi. Kao vec poznati doktor teologije i filosofije, on se zaista uskoro i monasi u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. decembra 1909), stavljajuci svecelog sebe, svo svoje znanje i sposobnosti u sluzbu Bogu, Crkvi i svome Srpskom narodu.

Po povratku sa studija trebalo je, po tadasnjem zakonu, da nostrifikuje diplome, ali kako nije imao punu svrsenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Komisija pred kojom je polagao, po recima jednog njenog clana, „slusajuci njegovo izlaganje o Hristu, ostala je zapanjena, i niko ga ni jedne reci vise nije upitao“. Ipak, pre no sto je postao suplent u Bogosloviji, upucen je od Mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, uceci i putujuci po sirokoj Rusiji i upoznajuci njen crkveni zivot, dusu ruskog coveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo vece delo-studiju Religija Njegoseva.

Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao sav stati i ostati u okvirima Bogoslovije. Zidovi ucionice bili su tesni za njega. On zato pocinje da pise, govori i objavljuje. Mladi i uceni jeromonah pocinje sa sjajnim besedama po beogradskim i drugim crkvama sirom Srbije, pa onda drzi i predavanja na Kolarcevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz zivota, ali na nacin nevidjen do tada i zato potresajuci za inteligenciju ondasnje Srbije. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i knjizevnim casopisima svoje clanke, besede i studije: o Njegosu, o Niceu, Sekspiru i Dostojevskom i na druge filosofsko-teoloske teme.

Svojim snaznim religiozno-crkvenim i nacionalnim istupanjima u javnom zivotu ondasnje demokratske i slobodarske Kraljevine Srbije, Nikolaj je izazvao divljenje i postovanje kod mnogih, ali nije vec tada bio ni bez neprijatelja i zavidnika. Ne samo cela Srbija i Beograd, nego i ostali jugoslovenski krajevi govorili su tada o mladom jeromonahu i ucenom besedniku Nikolaju. Tako je godine 1912. pozvan u Sarajevo na proslavu srpske „Prosvete“, gde je odusevio bosansko-hercegovacku omladinu i upoznao se sa najvidjenijim predstavnicima tamosnjih porobljenih Srba: Corovicem, Ducicem, Santicem, Grdjicem, Ljubibraticem i drugima. Poznate su tadasnje njegove reci da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, sto je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadr‘an nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledece godine otputuje u Zagreb i govori na tamosnjoj proslavi Njegosa, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila procitana. Kako tvrdi Dedijer (u delu Sarajevski atentat), na Nikolajevim Besedama pod Gorom mladobosanci su se zaklinjali kao nad Jevandjeljem.

Narodni rad Nikolajev nastavlja se jos vise kad uskoro malena Srbija stupi na golgotski put ratova za oslobodjenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj zivo i aktivno ucestvuje (u vreme Balkanskog rata on drzi Besede iznad greha i smrti). On ne samo da budnim okom i dusom prati razvoj dogadjaja, na bojistu i u pozadini, drzi odgovarajuce besede i krepi i tesi narod u natcovecanskim borbama i ratnim stradanjima, nego i sam licno u svemu tome ucestvuje kao humanitarni dobrovoljac i pomocnik postradalima u ratu, u bolestima i siromastini (svoju je platu ustupio dr‘avi sve dok rat traje). Njegovi tadasnji govori (Besede „Iznad greha i smrti“) mogu se porediti sa Periklovim govorima u drevnoj Heladi, govorenim u slavu palih za otadzbinu.

Nikolaj je zivo i aktivno ucestvovao i u tadasnjem crkvenom zivotu, mada je imao ne malo kritickih primedbi na rad i ponasanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, medjutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razisao sa protom Aleksom iz „Hriscanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja zivota. Prorocki duh ovog Apostola i Pastira nadilazio je visoko svoje protivnike i zavidljivce, bez kojih, istina, nije bio do kraja zivota, pa ni danas. Medjutim, Nikolaj je uvek rado i lako prastao svojim neprijateljima.

Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Nisa u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj stvari srpskoj i jugoslovenskoj. Sa svojstvenom mu mudroscu i recitoscu, koristeci i svoje znanje jezika, mudrost i popularnost, Nikolaj je zapadnim saveznicima prikazao Golgotu Srbije, govoreci i o manama Srpskog naroda, koje je austrougarska propaganda preuvelicavala, ali i o vrlinama Srpske duse, koje su neprijatelji prikrivali. On je po Americi, i zatim Engleskoj, drzao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreci se na taj nacin za spas i ujedinjenje Srba i Juznoslovenskih naroda. Vec avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Cikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i svestenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatolickog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili zelju za oslobodjenjem i ujedinjenjem sa Srbijom.

Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otisao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto misljenje (od engleskog nacelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treca armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Mihailo Pupin je tada rekao: „Ono sto je u Srednjem veku za Srbiju ucinio Sveti Sava pred inostranstvom, to je ovih dana ucinio Nikolaj pred Anglosaksoncima“. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hriscanskih crkava, i od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom crkvom u Engleskoj i Episkopalnom u Americi. Takodje je u to vreme pomagao i grupu nasih studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao.

Po zavrsetku rata, dok je jos bio u Engleskoj (do aprila 1919), izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa Zickog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premesten na Ohridsku episkopiju. On je takodje mnogo doprineo i ujedinjenju nasih pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene drzave (od koje cesto nije imao ni razumevanja ni narocite podrske).

Sledecih godina kao episkop slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Ameriku (gde je od jeseni 1921. bio administrator novostvorene srpske Americko-kanadske eparhije, kad je pokrenuo i inicijativu za podizanje manastira Sv. Save u Libertvilu); zatim u Atinu i Carigrad i Svetu Goru, pa opet u Ameriku i Englesku, gde je svuda imao veoma plodnu delatnost, o cemu postoje i bezbrojni dokumenti i svedoci. Nikolaj je ucestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hriscanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama (kao u Vatopedu 1930. godine).

No narocito treba istaci Nikolajev arhipastirski duhovni rad u Ohridu i Bitolju, a zatim i u Zici, gde ce biti vracen 1934. godine, po zelji Arhijerejskog Sabora i naroda. Tek kao episkop Ohridski i Zicki, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog zivota, ne zanemarujuci pritom ni svoj bogoslovsko-knjizevni rad.

Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid, kolevka slovenske pismenosti i kulture na Balkanu — „ovaj svesteni grad, sa svojom velikom plodotvornom prosloscu i dosta skucenom sadasnjoscu“, kako je sam Vladika govorio. Na Nikolaja je vec bila izvrsila dobar uticaj pravoslavna Rusija sa svojim svetinjama i svetim podviznicima. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio pobozni Ohrid i susedna mu Sveta Gora, koju je hristoceznjivi Vladika svakog leta redovno posecivao. Sveta Gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj narocito mnogo citao i proucavao, izvrsili su na njega poslednji i trajni pravoslavni uticaj. Moze se s pravom reci da se upravo ovde, u Ohridu i Svetoj Gori, kod Nikolaja dogodila duboka unutrasnja promena i preobrazaj, koji se od tada izrazavao i vidljivo, a i neposredno je zapazen od prostih i poboznih ljudi.

Ovo se unutrasnje duhovno preporodjenje ogledalo i spolja u svemu: u Nikolajevom govoru, ponasanju, cak i odevanju. Raniji mladi jeromonah dr Nikolaj Velimirovic nastojao je da oko sebe sve impresionira, privuce i ocara. Obucen u blistavu mantiju, negovane kose i ponasanja, recit i raskosan u govornistvu, to je bio Nikolaj iz „preohridskog“ perioda. Takvoga ga vidimo u Recima o Svecoveku, jednoj od retko umnih i dubokih knjiga novijeg Srpstva, ali mahom samo misaonoj i filosofskoj, no jos uvek nedovoljno duhovnoj i pravoslavnoj, kakva su njegova dela od Ohrida i Zice pa nadalje (Omilije, Ohridski Prolog, Misionarska pisma, Kasijana). Od Zice i Ohrida, pa opet Zice, potice i tece sav njegov dalji arhipastirski i duhovni rad sa pravoslavnim narodom, bogomoljcima i monastvom.

U ovom drugom periodu svoga zivota, Nikolaj otura od sebe i svog naroda razne oblike tudjinstine i povrsnog zapadnjastva. Njega u celini obuzimaju i prozimaju tople struje Pravoslavlja, odusevljava ga i pleni prekrasni i spasonosni lik Hristov i crkvenonarodna delatnost Svetoga Save. Svetska slava mu postaje nistavna, ljudske pohvale otuzne, preterano negovan knjizevni izraz lici mu na praznoslovlje, a svetsko mudrovanje na duhovno ubostvo i prosjastvo. Ovo ne znaci da se Vladika „uprostacio“, nego da se produhovio i pojednostavio. Za njega Hristove reci: Ja sam Put, Istina i Zivot (Jn.14,6) postaju sve i sva. On se od svega okrece Hristu i svome bogo‘ednom crkvenom narodu. U njemu se zbiva istinski unutrasnji preporodjaj, novo rodjenje i zacetak svetoga Zitija. Hristos je za njega Zivi Bog koji njega i duse oko njega duboko preporadja. Od Nikolaja genija zapocinje Nikolaj svetitelj.

I upravo je to bilo ono sto je ljude njemu privlacilo i oko njega okupljalo i drzalo. Nazalost, ni tada Nikolaj nije bio bez cestih neprijatelja, klevetnika i podmetaca. No on je i tada, kao i kasnije, sve to prevazilazio svojim otvorenim i jasnim zivljenjem i delanjem pred licem Bozijim i licem svoga naroda.

Mozda bi, bez ovog ohridskog i zickog preloma, Nikolaj ostao samo veliki i usamljeni genije u nasem narodu, kao bor u planini, bez premca i takmaca. No tesko da bi postao narodni „Deda-Vladika“, „Sveti Deka“, Vladika Obnovitelj i Preporoditelj — Novi Srpski Zlatoust. Zlatoust ne samo po reci i besednistvu, nego i po delanju i pastirstvovanju, po apostolskom i martirskom svedocenju Hrista radi. Nikolaj je, kao nekada Sveti Sava, polako postajao svetla i sveta savest citavog Srpskog naroda, i za svoje i za buduca pokolenja. Jer, Srpski verujuci narod je nesumnjivo primio i usvojio Vladiku Nikolaja kao svoga duhovnog vodju, kao Bozijeg proroka i svetitelja, i niko ga iz verujuce narodne duse i srca nece istisnuti ni izbrisati. A sto se tice izvesnih starijih i novijih napada na njega, sam Vladika je jednom pokazao kako na to treba gledati. Naime, posle napada i teskih uvreda nanetih mu od strane cak i jednog episkopa, Nikolaja je u Zici posetio jedan novinar Politike i zamolio ga da nesto kaze tim povodom. „Episkop Nikolaj me je dugo gledao, ne govoreci nista. Taj pogled i to cutanje bili su mi jasniji odgovor nego bilo koja recenica“. (Politika br. 11344; 29. 1939).

Iz ovog perioda poticu mnoga kapitalna dela Vladike Nikolaja, o kojima bi trebalo govoriti mnogo opsirnije. Ovde ih vredi samo spomenuti, kao i ona druga, ne manje znacajna pastirska, dobrotvorna i opstenarodna dela Vladike Ohridskog i Zickog, kao sto su: njegov rad sa poboznim nasim narodom i posebno sa bogomoljcima, njegovo obnavljanje mnogih porusenih, zapustenih ili polupraznih manastira u Ohridsko-Bitoljskoj i Zickoj eparhiji, njegovo obnavljanje i podizanje grobalja, spomenika, cesama i drugih dobrotvornih narodnih ustanova i zaduzbina. Narocito treba istaci njegov rad sa siromasnom decom i djacima.

Ostalo je i do danas poznato njime osnovano i do rata podrzavano skloniste i hraniliste za siromasnu i sirotu decu, bez razlike nacija i vera, u Bitolju — poznati Dekin „Bogdaj“, koji je uspesno vodila socijalna radnica Nada Adzic, potonja igumanija u manastiru Vracevsnici mati Ana. Poznata je Vladicina decja pesma iz „Bogdaja“:

„Mi smo mali Bitoljcani

u Bogdaju ka’ u Raju, u Bogdaju“.

Nikolaj je slicna decja hranilista sirotista, prihvatilista za sirocad i sirotinju otvorio i u Kraljevu, Cacku, Gornjem Milanovcu i Kragujevcu, u kojima je bilo smesteno pred rat oko 600 sirote i siromasne dece. Uopsteno receno, Episkop Nikolaj je bio veliki obnovitelj jevandjelskog u crkvenog zivota, liturgijskog, podviznickog, dobrotvornog i monaskog zivota, shodno zivom pravoslavnom predanju. Za Nikolaja je, po sopstvenim recima, Jevandjelje bilo pokretac i merilo svega: „kljuc za razumevanje svih vremena i sudbina, kako pojedinaca tako i naroda“.

Nikolaj je iz Ohrida i Zice razvio i mnogostranu svepravoslavnu i medjucrkvenu delatnost. Tako je ucestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opste‘iteljnog nacina ‘ivota u manastiru Hilandaru. Bivao je cesto na medjunarodnim susretima mladih hriscana u svetu i na vise ekumenskih susreta i konferencija u svetu (no bez kompromisa u pravoj veri). Takodje je nastojao da odrzava dobre odnose sa pravoslavnom bracom Bugarima i Grcima, kao i dobre medjuhriscanske i medjuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji.

Na zalost, zbog antipravoslavne i antisrpske politike Stojadinoviceve vlade u staroj Jugoslaviji, Nikolaj je morao biti umesan i u poznatu „Konkordatsku borbu“, nametnutu Srpskom verujucem narodu i Crkvi od vlade i policije Stojadinovica i Koroseca. Pobeda u toj borbi i rusenje Konkordata uglavnom je bilo delo Vladike Nikolaja, a to je imalo sirokog odjeka u masama naseg verujuceg naroda.

Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetkovic-Macek, zbog cega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omrazen. Po tvrdjenju generala Lera, Hitler je zbog toga licno naredio hapsenje Episkopa Nikolaja i Patrijarha Gavrila 1941. godine.

Nikolajevu delatnost, njegovu usmenu i pisanu rec Srpski narod pratio je pazljivo i sa ljubavlju; njegova su dela citana i umnozavana, prepricavana i dugo pamcena. I danas mozete cuti u narodu mnostvo izreka Nikolajevih, mnostvo poucnih reci i anegdota o njemu. Kako rece otac Rafailo iz Ovcara: „Svaka mu je za Psaltir bila“. Bogatstvo u Bogu — to je ono sto je osvajalo dusu srpskog coveka kod Vladike. Zato je on i mogao da izvrsi onako grandiozni uticaj na nas narod, jevandjelski uticaj, koji je organizmu Srpske Crkve i naroda pomogao da izdrzi teska vremena stradanja koja su zatim dosla, a to je najpre nemacka okupacija i ustaski genocid nad Srbima, a zatim bezbozni komunisticki teror.

Nikolajev znacaj se osetio narocito posle Drugog svetskog rata, pa sve do danas, a verovatno ce ga biti sto dalje sve vise. To sto su ga komunisti bezocno napadali i klevetali, i sto danas neki u Beogradu, postkomunisticki neokomunisti i evropski lakeji, postmodernisti i mondijalisti, napadaju, to je samo neizbezna prasina koju uvek mali i sitni ljudi bacaju na Svete i Svetle Likove Hristovih ljudi, kakav je bio i ostao Nikolaj — novi Apostol Srpski posle Svetoga Save.

Visestruki plodni rad i uticaj Vladike Nikolaja na dobrobit Srpskog naroda i njegove Svetosavske Crkve prekinuo je, rekosmo, pozar Drugog svetskog rata, koji je medju prvima zahvatio i nasu Otadzbinu, i ciji smo svedoci mnogi od nas, pa i mi kao deca. Kapitulacija stare Jugoslavije zatekla je Nikolaja u manastiru Zici. Od prvih dana okupacije Vladika je, kao i njegova Sveta Zica, delio tesku sudbinu svoga naroda, raskomadanog i nemilosrdno unistavanog.

Nikolaj je od Nemaca uhapsen vec na Petrovdan (12. jula) 1941. godine i odmah konfiniran u manastir Ljubostinju, a zatim je prebacen u stroziji zatvor u manastir Vojlovicu kod Panceva i zatocen tamo zajedno sa Patrijarhom Srpskim Gavrilom Dozicem, strogo kontrolisani oruzanom nemackom strazom. U uslovima zatocenistva Vladika Nikolaj je stradao vise dusom nego li telom, provodeci dane i noci u suznim i vapajnim molitvama Bogu za spas svoga naroda i citavog roda ljudskog. (Sacuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molebni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovackoj, kao i kasnije napisane, u Becu januara i februara 1945, vec poznate „Tri molitve u senci nemackih bajoneta“, zabelezene na koricama Jevandjelja u Srpskoj crkvi u Becu).

Nemci su, 14. septembra 1944. godine, Vladiku Nikolaja i Patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u zloglasni koncentracioni logor Dahau, gde su oni ostali do pred sam kraj rata. U Dahau su doziveli sve strahote ovoga pakla na zemlji, a o njihovom tamosnjem stradanju i patnjama, o trajnom narusenju njihovog zdravlja svedoce i mnogi ocevidci, a i oni sami u svojim potonjim kazivanjima, usmenim i pisanim. Ostalo je svedocenje jedne skolovane pobozne Ruskinje, Milice Zernov, o javljanju Boga Nikolaju u Dahau. (Vidi napred, str. 198-9).

Krajem januara 1945. bili su dovedeni u Bec, da bi ucestvovali u nekim nemackim planovima, ali su to oni odbili. Potom su, uz pratnju nemacke vojne bezbednosti, posetili logore Srba izbeglica i izbeglicke vojske u Sloveniji i Italiji. Obojica su konacno oslobodjeni tek 8. maja 1945. g. od strane saveznicke 36. Americke divizije. Neko vreme posle toga potucali su se po zapadnim zemljama, a zatim se Patrijarh vratio u zemlju, na kormilo Srpske Crkve, dok je Nikolaj krenuo teskom i trnovitom stazom emigracije, potucajuci se od nemila do nedraga po belom svetu. U srcu i dusi nosio je toplu ljubav prema svome narodu i Otadzbini, raspinjan dubokom nostalgijom i zeljom da u svojoj zemlji bude sahranjen.

Skoro skrhan dusevnim i telesnim bolom, Nikolaj je dosao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada cesce poboljevao i vrlo se cesto zalio na bolove u nogama i po ledjima, sto su bile posledice logorskih patnji i mucenja (o cemu nam je licno svedocio i jedan ruski jeromonah, koji je prisluzivao obolelog Vladiku u Sv. Tihonovskoj seminariji u Saut-Kananu i video modrice po njegovim ledjima, kada ga je pre sahrane oblacio).

Ipak, i u Americi je Nikolaj nasao snage za svoj misionarski i crkveni rad, pa je i putovao po prostranstvima Amerike i Kanade, hrabreci malaksale, mireci zavadjene i poucavajuci jevandjelskoj veri i zivotu mnoge bogoiskateljne duse. Svi pravoslavni i drugi hriscani u Americi visoko su cenili njegov misionarski rad, tako da je s pravom uvrscen u Apostole i Misionare Novog Kontinenta, kako je rekao o. Aleksandar Smeman, i kako je zivopisan na ikoni i fresci Sabora Svetih Severne Amerike. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena poticu njegova dela Kasijana, Zemlja Nedodjija, Zetve Gospodnje, Divan i njegovo poslednje, nedovrseno delo Jedini Covekoljubac. Iz Amerike je stizao da koliko moze pomogne i nasim manastirima i pojedincima u Starom kraju, saljuci skromne pakete i priloge, narocito u crkvenim stvarima i potrebama.

Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj Bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorskoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim Bogoslovijama Svete Trojice u Xordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj je i okoncao svoj zemaljski zivot.

Upokojio se mirno u Gospodu, rano u nedelju, na poklade 18/5. marta 1956. godine. Bio je ustao sa postelje i spremao se molitvom za sluzenje Svete Liturgije, i tako na molitvi je i preminuo, presavsi iz zemaljske u Nebesku Crkvu da tamo Bogu sluzi vecnu Nebesku Liturgiju. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivilu i sahranjen kraj oltara crkve, na juznoj strani, 27. marta, uz prisustvo velikog broja Srba i drugih pravoslavnih vernika sirom Amerike.

U nasoj pak zemlji, na vest o „Dekinoj“ smrti, zvonila su zvona po mnogim crkvama i manastirima i slu‘eni su cetrdesetodnevni parastosi i pomeni. Pominjemo ovde, na kraju, i javno izrazenu zelju Vladike Nikolaja da bude prenet u svoju voljenu „Domaju“ i sahranjen „tamo gde je i prvo bukvar ucio“, to jest u manastiru Celijama u svome voljenom Lelicu.

O Nikolaju kao Svetitelju prvi je u Srpskom narodu javno poceo da govori o. Justin (Popovic) jos 1962. godine, narocito na redovnim godisnjim parastosima u crkvi-zaduzbini u Lelicu. Takodje ga je ruski Vladika u Americi Sv. Jovan (Maksimovic) nazvao (jos 1958) „velikim Svetiteljem i Zlatoustom nasih dana i Vaseljenskim Uciteljem Pravoslavlja“.