САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ОХРИДСКЕ АРХИЕПИСКОПИЈЕ

(НЕСЛУЖБЕНИ ПРЕВОД)

Најновији поступци расколничке организације у Републици Македонији, која сама себе назива Македонском Православном Црквом, испод су очекивања, чак и највећих оптимиста, да ће чланови Синода те расколничке организације имати бар минимум пастирске одоговорности, архијерејске храбрости и хришћанске савести. Уместо да оставе душепагубни раскол, и схвате да су у крајње палом стању, у схизми са Богом, са свим осталим Православним Црквама и да у такву схизму воде и народ, они продужавају да затварају све двери које воде ка Царству Божијем, и то не само за себе, него затварају двери и онима које су успели да преваре и одвуку у раскол.

Деветог јула, заказали су суђење Његовом Високопреосвештенству Митрополиту велеском и повардарском и егзарху Патријарха српског за све епархије Охридске архиепископије Јовану. По њима, нијеод посебног значаја то: што је цела процедура суђења потпуно не канонска, и што њихов такозвани суд нема довољан броја епископа да би судили (судило је 6 епископа, један је био одсутан, а по Дванаестом правилу Картагенског Сабора, неопходно је да суђењу присуствује 12 епископа), што су судили, а претходно нису уручили оптужницу оном коме су судили, нити су га позовали да се брани; колико то, да су донели одлуку, коначну и без право на апелацију, како су пренели медији. Ни римско, а ни црквено и канонско право не познају суђења без пружања могућности оптуженоме да се брани. То је било могуће само у турско време, кад те "кадија тужи и кадија те суди". Али, управо у томе је главна карактеристика раскола. Он се затвара у себи и по законима пале природе, гуши су сопственоме издаху.

На крају, није толико битно ни то што тај, такозвани суд, није дао Митрополиту Јовану право апологије, ни право апелације до већег Саобора, како што Црква вековима практикује, јер Митрополит Јован се ниуком случају не би ни јавио на расколнички суд, колико је потресна чињеница, да ти људи, који су тамо седели и судили Митрополиту, немају нимало црквене свести и савести о томе да су у расколу са целим православним светом, да су болнесни од схизме која, у колико се на време не излечи, редовно прелази у јерес, а суде и рашчињавају канонског епископа, који је у општењу са свим помесним Црквама. По 6-ом канону II Васељенског Сабора, расколницима и јеретицима није допуштено да подносе тужбе против канонских епископа.

Одлука о рашчињењу Митрополита Јована не може бити прихваћена од ниједне Православне Цркве, зато што је ту одлуку донела расколничка организација у Македонији, која ни досада није била прихваћена од Православних помесних Цркава. Та одлука неће ништа променити нити на територији Републике Македоније. Митрополит Јован је и досад је био називан: расчињеним, развлашћеним, детронизираним, издајицом, шпијуном и ко зна шта још не, али будући да су све то лажи, није ни чудо да после ове најновије, којом је Митрополит Јован сврстан у ред световњака и треба да се ословљава световним именом, нико не обраћа пажњу на то.

Избор да се остане у расколу са свим Православним Црквама има велике последице по биће целог народа који живи у Републици Македонији. Раскол је потенцијална схизофренија и ствара деобе и раздоре. Истовремено, он је губљење Божије благодати и не само што је душепагубан, већ је несрећан и јалов. Не даје плодове нити у црквеном, нити у националном бићу народа.

Зато је потребно да се све духовно образоване личности саберу под благослов канонски признате јерархије Охридске архиепископије и да приме део одговорности у њеном конституисању. Другим речима, да постану врући у вери, јер ако остану млаки, Господ ће их испљунути (Откр. 3,16).