РУКОПОЛОЖЕН НОВИ ЕПИСКОП

Његова Светост Патријарх Српски Г. Г. Павле је у недељу, 20. јула 2003. године, у Саборној Цркви у Београду служио Свету Архијерејску Литургију и обавио свечани чин хиротоније (рукоположења) епископа аустралијско-новозеландско Милутина (Кнежевића), досадашњег архимандрита манастира Каона.

Свету Архијерејску Литургију, поред Његове Светости Патријарха Павла су служили и Њихова Високопреосвештенства и Преосвештенства: Митрополит Дабро-босански Николај, Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије, Митрополит Новограчанички Лонгин, Епископ Шабачко-ваљевски Лаврентије, Епископ Нишки Иринеј, Епископ Бачки Иринеј, Епископ Канадски Георгије, Епископ Скандинавско- британски Доситеј,а присуствовали су Епископ Сремски Василије, Епископ Осечко-пољски и барањски Лукијан, Епископ Шумадијски Јован и Епископ Јегарски Порфирије а саслуживало је више свештеника и ђакона.

На почетку Свете архијерејске Литургије наречени Епископ аустралијско-новозеландски Милутин је исповедио своју веру и дао епископске завете, потом је у току Свете Литургије рукоположен у чин епископски, Његова Светост је том приликом рекао: ... Проглашавам овог архимандрита Милутина, кроз моју смерност, за изабраног епископа Богом спасаване Епархије аустралијске и новозеландске. Нови епископ је затим обукао сакос, а примио је друге знаке епископског достојанства: омофор и митру.

Светој Тајни причешћа приступило је много људи, вернике су причешћивали Митрополит Црногорско-приморски Амфилофије и Епископ Аустралијско-новозеландски Милутин. Предајући епископски жезал Његова Светост се обратио новоизабраном Епископу Аустралијско новозеландском рекавши:» Примите овај жезал да напасате поверено Вам стадо Христово. Послушнима нека буде и ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућујте и кротким васпитавањем у Христу Исусу Господу нашем. Аксиос! Достојан!

Присутни су одговорили: Аксиос! Достојан!

У проповеди, великом броју верујућих молитвено сабраних у Саборној цркви у Београду, од којих су многи дошли из других градова, новохиротонисани Епископ Аустралијско-новозеландски се обратио « Ваша Светости, отачаствени архијереји, браћо свештеници и свештеномонаси, сестре монахиње, браћо и сестре!

Стојим са страхом и трепетом пред Богом Живим пред Вашом светињом и пред свима вама браћо и сестре, дубоко свестан благодати коју сам данас примио на овај свети и велики дан у овом светом и прелепом храму Светога Архистратига Михаила, а полагањем светих руку светога нашега Патријарха и архијереја наших. Знам шта значи бити епископ, и зато, трудићу се да, по светоме Игњатију Богоносцу, сваки дан и сваки час угледам се на Господа Христа. Али свакога дана! Tо је услов да у свом животу успемо и да пред Бога Живога изађемо и положимо рачуне онако како смо живели и задобијемо живот вечни. Само ако се тако понашамо и живимо, испунићемо речи великога апостола Павла који каже: «Не живим ја, него живи Христос у мени». Благо човеку који тако може да каже. Свакодневно у молитви Господњој молимо се: нека буде воља Tвоја, и би воља Духа Светога, Његове Светости и Светог Сабора архијерејског, Помесне Православне Српске Цркве да и мене иако оскудног врлинама, Господ призове за оно узвишено, најузвишеније служење у Цркви Божјој. Молићу се свагда Господу да никада не заборавим у животу своме речи једног епископа, свештеномученика из првог века, Светог Игњатија Богоносца, епископа александријског, који је када је путовао из Александрије у Рим на постраданије, користио сваки тренутак и написао неколико посланица хришћанима за поуку. Те посланице и те како вреде и нама данас и ђакону и свештенику и епископу. Тај свети Божји човек, Игњатије Богоносац, праћен војницима на путу у Рим, обраћа се римљанима и каже:» Ја сам пчелица Божија и даће Бог да ме зуби зверова самељу како бих постао чисти хлеб Господњи», али предивни светитељ не остаје на томе него иде и даље и каже: «Господе нека зверови буду гроб мој. Да од тела мога ништа не остане да се не би неко после моје смрти мучио и худио, нека они самељу све, тек тада ћу постати прави ученик Исуса Христа». Па се онда ја питам: како ћу ја постати ученик Господа Христа када нема мучења, али треба да се мучимо за Господа. Ово су друга времена, а изазова има. Зато кажем, тешко је и претешко бреме које је Свети Архијерејски Сабор одлучио да натовари на ова нејака плећа, али знам и то да се сила Божја у немоћи пројављује. Зато сам и ја, као неко дете, иако плашећи се страшно те службе, пристао, сагео главу пред вољом Духа Светога, Светјејшег Патријарха и светих Архијереја Српске Цркве.

Господ је најплоднија молитва, она којом се најпре благодари. Имамо ружан обичај да се стално молимо и тражимо од Господа, а ретко када умемо да благодаримо Господу за све што нам даје, јер ако је добро од Њега је, ако је искушење по греху је, и долази нама за опомену, јер нас Отац опомиње, да као деца његова стојимо на путу Његовом и да не склизнемо са пута, јер свако клизање са правог пута Божјег води само у вечну пропаст, а зар је зато човек рођен? Не дао Бог! Човек је бесмртно биће и рођен је за живот вечни, Бог га је за то наменио, али од мене и од тебе, брате и сестро, од нас зависи хоћемо ли живот вечни или не. Зато је данас дан славе, велики дан за мене, када сам примио Духа Светога, осетио лепоту Духа Светога и снагу Његову.

Благодарим најпре Дародавцу свих добара, Господу Христу моме, за дан живота, за оно што ми је дао, и благодарим Светом Сабору Српске Цркве на поверењу које су ми указали да будем Епископ Цркве Божје, што значи апостол Христов.

Данас благодарим мојим драгим родитељима који су ме благословом рађали и од малена учили вери и побожности. Мом оцу, који је данас овде, који ме као мало дете носио у манастир Пустињу и Ћелије, причешћивао код великог духовника оца Антонија и носио на благослов код Преподобног Јустина Ћелијског кога сам сусрео у својој трећој години и упамтио речи које ми је рекао тај изузетни човек и светитељ Божји. Мој отац, строг по природи, учио ме строгости, учио ме страху Господњем, а мајка, која је отишла у вечност пре десет година, вечан јој помен, била је блага, пуна љубави и пуне доброте, које су имале и имају многе мајке Југовића. Она је на нас децу преносила ту благост и те дарове, које свака мајка, и сваки родитељ треба да моли, да проси за децу своју. Не смем прескочити а да не заблагодарим мом деди по оцу, који је прешао Албанску голготу, Солунски фронт и вратио се жив, иако израњаван и измучен. Проживео неко време са својом супругом код своје куће. Кад је она отпутовала у вечност, он је отишао у манастир. Ја сам као дете посматрао његову мантију, за мене то беше светиња, и та мантија ме повукла у манастир, као и мантија оца Антонија архимандрита блажено покојног, који ме је и крстио и први причестио. Мојој браћи благодарим и мојој сестри, који су данас овде, што ме никада нису одвраћали од пута којим сам пошао, него су се сви радовали том путу. Они су ми помогли да у овом тешком времену, када има много оних који одвраћају од пута Божјег, останем, Богу слава, стамен на путу своме. Благодарим мом великом духовнику, који ме родио духовно и васпитавао од моје четрнаесте године, јер сам тада дошао у манастир, трудио се имао стрпљења, благосиљао, али и епитимју давао када је требало. Био је велики духовник Цркве српске, блаженопокојни отац Теофило, вођа Хришћанске заједнице у епархији шабачко-ваљевској, човек који је разговарао са Светим Владиком Николајем охридским и Жичким и који је на нас преносио све оно што је владика Николај преносио њему, путујући по богомољачким саборима. Тада сам заволео Хришћанску заједницу, потичем из Хришћанске заједнице, и знам да је то свети рукосад светог Божјег човека кога је Свети сабор скоро канонизовао. Благодарност моја велика и преосвештеном владици Лаврентију, мом владици, који се трудио око спасења моје душе, трудио се да ме упути где треба у епархији да помогнем, где он не стигне, како административно тако и духовно, поставио ме за архијерејског намесника посаво-тамнавског, где сам остао три године, а последњих шест месеци као његов архијерејски заменик. То ће ми и те како добро доћи у мом даљем животу, ако Бог да живота и здравља, да знам по његовој мудрости како је управљао, да и ја мудро руководим стадом Божјим. Нећу заборавити моје драге професоре који су ме учили, од манастира Острога, Београдске богословије, Богословског факултета у Београду и професора у Либертивилу у Америци где сам и дипломирао. Свима њима од срца хвала. Што су имали стрпљења, што су се трудили за нас децу, да од нас створе људе какве српски народ захтева да му буду пастири. Но трудићемо се, ми смо такви, трудићемо се да будемо сваки дан бољи.

Велику благодарност дугујем и морам то да искажем Преосвећеном владици канадском Георгију, који ме је пре дванаест година повео у земљу Канаду, поставио за секретара епархије канадске и шест месеци сам био парох на Нијагари, тако да сам донекле упознао живот Српске Цркве у дијаспори, обичаје, народ, навике. Ни мало није лако, али »Коме је лако на овоме свету?» како неки дан рече Његова Светост, учећи ме, Не само то, он је долетео из Торонта да буде данас на мојој хитротонији. Хвала владико.

Најтеже ми је, и опростите ми што сам тако слаб, шта да кажем за Светоархангелску каонску обитељ? За мој свети манастир у коме сам, ни мање ни више, био равно 40 година. Као дете у 14. години живота дошао, засадио, посадио, усадио себе у манастир. Нико не зна шта је манастир, чудесну тајну манастира, до монаси који живе у манастиру. То је све чудесна тајна, и до краја живота остаћу у манастиру, без обзира где ме Српска Црква шаље, ако не телесно, онда духом.

Не може се без манастира живети. Дубоко је корење пуштено, севетиња је освојила. Лепота њена споља, лепота изнутра. Јер када је дошао отац Теофило у манастир за старешину рекао је мени, свом заменику, речи које је њему упутио, блажене успомене игуман Евстатије Преображенски: «Ево ти просфора чедо моје, и флаша вина, моли се и не бој се, имаћеш све што ти треба. И Литургијом дише манастир и споља и изнутра, а Бог га украсио лепотом. Лепотама шуме, лепотама воде, лепотом песме птица и свим другим лепотама ко уме лепоту да види у Божјем створењу, у Божјем стваралаштву. Како да заблагодарим мојој драгој браћи монасима, са којима сам толико времена провео, а да се никада нисмо споречкали, да смо на путу Христовом заједно корачали, заједно се Богу молили, и вечно и овде, и ако Бог тамо да, молићемо се да будемо заједно када одемо у Царство Небеско.

Нећу заборавити никада свој манастир. Њему ћу се враћати. Свети Сабор Српске Цркве шаље ме у далеку земљу да заорем дубоку бразду. Идем по благослову тражећи и просећи молитве ваше, свети оци архијереји и Ваша Светости најпре. Вас браћо и сестре молим да ми помогнете, јер молитва много може помоћи. Остајем свагда благодаран Његовој Светости, Светом Синоду помесне Српске Цркве, на избору мом за епископа. Поздрављам данас и Његово Краљевски Височанство Престолонаследника Александра и принцезу Катарину. Поздрављам и Његову екселенцију амбасадора Аустралије господина Џона Оливера, поздрављам благочестиви уједињени народ српски Аустралије и Новог Зеланда и са овог светог места у овом светом дану и светоме часу, само једно молим: да имамо слогу, а Бог ће нам све друго дати. Поздрављам све вас, драга браћо и сестре, а вечну хвалу и славу и вечна љубав моја Оцу и Сину и Светоме Духу. Амин.

Нико није могао да остане равнодушан, и ни једно око без суза када је говорио о свом манастиру Каони у којем је провео 40, од својих 54 године живота.

Торжествености Свете Литургије допринео својом појањем и хор Првог београдског певачког друштва.

ЕПИСКОП АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКИ МИЛУТИН

Милутин (Кнежевић) рођен је 10. јануара 1949. године у честитој православној породици у селу Мијачи код Ваљева. Основну школу учио је у селу Поћут, а у манастир Каону (шабачко-ваљевска епархија) одлази 1963. са четрнаест година. Године 1967. полази у монашку школу у манастиру Острог. Када је завршио монашку школу, 1969. године, враћа се у свој манастир где постаје намесник манастира и парох. Ванредно је положио све испите у Богословији Светог Саве у Београду и уписао Богословски факултет у Београду, где завршава прву годину. Потом одлази у Америку, студије наставља на факултету Светог Саве у Либертвилу, где је са успехом дипломирао. Шест месеци је био секретар епархије канадске, а следећих шест месеци радио као парох у Нијагари. Потом се враћа у свој манастир Каону на место старешине манастира. Епископ Лаврентије га поставља за архијерејског намесника посаво-тамнавског, а почетком 2003. године поставља га на место архијерејског заменика, на коме га је затекао избор за Епископа аустралијско-новозеландског.

Бави се и теоријским радом, његови чланци су објављивани у свим већим теолошким часописима.

МАНАСТИР КАОНА

Свака је прича којом се жели описати манастир Каона сувопарна и ни из далека не одсликава лепоту Божјег стварања и труд духовника и подвижника који су ову древну и скро заборављену светињу претворили у рајско место на земљи. Како рече епископ Аустралијско-новозеландски Милутин, који је четрдесет година живота, молитве и труда уградио у овај манастир, Каона је лепа због молитве, због Литургија, које су споља и изнутра преобразиле манастир. Складно га стопиле са изобилном лепотом природе коју је Господ овом крају подарио.

О манастиру Каона су још 1970. године јереј Марко Павловић и Слободан Живојиновић у монографји написали да је "... одиграла врло значајну улогу у историји Подриња па и целог српског народа. Свештенослужитељи њенога олтара видно су учествовали у многим важним догађајима који су били судбоносни по опстанак народа и његову слободу и независност... Налазећи се у беспутном крају, заклоњен брдима и шумама, манастир Каона није био доступан страним путницима, те је услед тога и био мало познат ширем народу."

Према "Поменику" професора Атанасија Поповића из 1940.године:"Стари манастир Каона води порекло из друге половине 11. века. Био је озидан од самог камена... Имао је једно кубе на средини више солеје. Манастир је био врло мали...Нови манастир каонски саграђен је у византијском стилу, са два кубета. Озидан је од камена и опеке..." По народном предању ову цркву је подигла сестра Милоша Обилића. "Сва је црква изнутра живописана, а иконостас је дивно постављен. Цркву је живописао и иконостас радио Симо Јекић из Брчког- под управом Настаса Стефановића" каже професор Атанасије М. Поповић.