RUKOPOLOZEN NOVI EPISKOP

Njegova Svetost Patrijarh Srpski G. G. Pavle je u nedelju, 20. jula 2003. godine, u Sabornoj Crkvi u Beogradu sluzio Svetu Arhijerejsku Liturgiju i obavio svecani cin hirotonije (rukopolozenja) episkopa australijsko-novozelandsko Milutina (Knezevica), dosadasnjeg arhimandrita manastira Kaona.

Svetu Arhijerejsku Liturgiju, pored Njegove Svetosti Patrijarha Pavla su sluzili i Njihova Visokopreosvestenstva i Preosvestenstva: Mitropolit Dabro-bosanski Nikolaj, Mitropolit Crnogorsko-primorski Amfilohije, Mitropolit Novogracanicki Longin, Episkop Sabacko-valjevski Lavrentije, Episkop Niski Irinej, Episkop Backi Irinej, Episkop Kanadski Georgije, Episkop Skandinavsko- britanski Dositej,a prisustvovali su Episkop Sremski Vasilije, Episkop Osecko-poljski i baranjski Lukijan, Episkop Sumadijski Jovan i Episkop Jegarski Porfirije a sasluzivalo je vise svestenika i djakona.

Na pocetku Svete arhijerejske Liturgije nareceni Episkop australijsko-novozelandski Milutin je ispovedio svoju veru i dao episkopske zavete, potom je u toku Svete Liturgije rukopolozen u cin episkopski, Njegova Svetost je tom prilikom rekao: ... Proglasavam ovog arhimandrita Milutina, kroz moju smernost, za izabranog episkopa Bogom spasavane Eparhije australijske i novozelandske. Novi episkop je zatim obukao sakos, a primio je druge znake episkopskog dostojanstva: omofor i mitru.

Svetoj Tajni pricesca pristupilo je mnogo ljudi, vernike su pricescivali Mitropolit Crnogorsko-primorski Amfilofije i Episkop Australijsko-novozelandski Milutin. Predajuci episkopski zezal Njegova Svetost se obratio novoizabranom Episkopu Australijsko novozelandskom rekavsi:» Primite ovaj zezal da napasate povereno Vam stado Hristovo. Poslusnima neka bude i oslonac i ukrepljenje, a neposlusne i nepokorne upucujte i krotkim vaspitavanjem u Hristu Isusu Gospodu nasem. Aksios! Dostojan!

Prisutni su odgovorili: Aksios! Dostojan!

U propovedi, velikom broju verujucih molitveno sabranih u Sabornoj crkvi u Beogradu, od kojih su mnogi dosli iz drugih gradova, novohirotonisani Episkop Australijsko-novozelandski se obratio « Vasa Svetosti, otacastveni arhijereji, braco svestenici i svestenomonasi, sestre monahinje, braco i sestre!

Stojim sa strahom i trepetom pred Bogom Zivim pred Vasom svetinjom i pred svima vama braco i sestre, duboko svestan blagodati koju sam danas primio na ovaj sveti i veliki dan u ovom svetom i prelepom hramu Svetoga Arhistratiga Mihaila, a polaganjem svetih ruku svetoga nasega Patrijarha i arhijereja nasih. Znam sta znaci biti episkop, i zato, trudicu se da, po svetome Ignjatiju Bogonoscu, svaki dan i svaki cas ugledam se na Gospoda Hrista. Ali svakoga dana! To je uslov da u svom zivotu uspemo i da pred Boga Zivoga izadjemo i polozimo racune onako kako smo ziveli i zadobijemo zivot vecni. Samo ako se tako ponasamo i zivimo, ispunicemo reci velikoga apostola Pavla koji kaze: «Ne zivim ja, nego zivi Hristos u meni». Blago coveku koji tako moze da kaze. Svakodnevno u molitvi Gospodnjoj molimo se: neka bude volja Tvoja, i bi volja Duha Svetoga, Njegove Svetosti i Svetog Sabora arhijerejskog, Pomesne Pravoslavne Srpske Crkve da i mene iako oskudnog vrlinama, Gospod prizove za ono uzviseno, najuzvisenije sluzenje u Crkvi Bozjoj. Molicu se svagda Gospodu da nikada ne zaboravim u zivotu svome reci jednog episkopa, svestenomucenika iz prvog veka, Svetog Ignjatija Bogonosca, episkopa aleksandrijskog, koji je kada je putovao iz Aleksandrije u Rim na postradanije, koristio svaki trenutak i napisao nekoliko poslanica hriscanima za pouku. Te poslanice i te kako vrede i nama danas i djakonu i svesteniku i episkopu. Taj sveti Bozji covek, Ignjatije Bogonosac, pracen vojnicima na putu u Rim, obraca se rimljanima i kaze:» Ja sam pcelica Bozija i dace Bog da me zubi zverova samelju kako bih postao cisti hleb Gospodnji», ali predivni svetitelj ne ostaje na tome nego ide i dalje i kaze: «Gospode neka zverovi budu grob moj. Da od tela moga nista ne ostane da se ne bi neko posle moje smrti mucio i hudio, neka oni samelju sve, tek tada cu postati pravi ucenik Isusa Hrista». Pa se onda ja pitam: kako cu ja postati ucenik Gospoda Hrista kada nema mucenja, ali treba da se mucimo za Gospoda. Ovo su druga vremena, a izazova ima. Zato kazem, tesko je i pretesko breme koje je Sveti Arhijerejski Sabor odlucio da natovari na ova nejaka pleca, ali znam i to da se sila Bozja u nemoci projavljuje. Zato sam i ja, kao neko dete, iako plaseci se strasno te sluzbe, pristao, sageo glavu pred voljom Duha Svetoga, Svetjejseg Patrijarha i svetih Arhijereja Srpske Crkve.

Gospod je najplodnija molitva, ona kojom se najpre blagodari. Imamo ruzan obicaj da se stalno molimo i trazimo od Gospoda, a retko kada umemo da blagodarimo Gospodu za sve sto nam daje, jer ako je dobro od Njega je, ako je iskusenje po grehu je, i dolazi nama za opomenu, jer nas Otac opominje, da kao deca njegova stojimo na putu Njegovom i da ne skliznemo sa puta, jer svako klizanje sa pravog puta Bozjeg vodi samo u vecnu propast, a zar je zato covek rodjen? Ne dao Bog! Covek je besmrtno bice i rodjen je za zivot vecni, Bog ga je za to namenio, ali od mene i od tebe, brate i sestro, od nas zavisi hocemo li zivot vecni ili ne. Zato je danas dan slave, veliki dan za mene, kada sam primio Duha Svetoga, osetio lepotu Duha Svetoga i snagu Njegovu.

Blagodarim najpre Darodavcu svih dobara, Gospodu Hristu mome, za dan zivota, za ono sto mi je dao, i blagodarim Svetom Saboru Srpske Crkve na poverenju koje su mi ukazali da budem Episkop Crkve Bozje, sto znaci apostol Hristov.

Danas blagodarim mojim dragim roditeljima koji su me blagoslovom radjali i od malena ucili veri i poboznosti. Mom ocu, koji je danas ovde, koji me kao malo dete nosio u manastir Pustinju i Celije, pricescivao kod velikog duhovnika oca Antonija i nosio na blagoslov kod Prepodobnog Justina Celijskog koga sam susreo u svojoj trecoj godini i upamtio reci koje mi je rekao taj izuzetni covek i svetitelj Bozji. Moj otac, strog po prirodi, ucio me strogosti, ucio me strahu Gospodnjem, a majka, koja je otisla u vecnost pre deset godina, vecan joj pomen, bila je blaga, puna ljubavi i pune dobrote, koje su imale i imaju mnoge majke Jugovica. Ona je na nas decu prenosila tu blagost i te darove, koje svaka majka, i svaki roditelj treba da moli, da prosi za decu svoju. Ne smem preskociti a da ne zablagodarim mom dedi po ocu, koji je presao Albansku golgotu, Solunski front i vratio se ziv, iako izranjavan i izmucen. Proziveo neko vreme sa svojom suprugom kod svoje kuce. Kad je ona otputovala u vecnost, on je otisao u manastir. Ja sam kao dete posmatrao njegovu mantiju, za mene to bese svetinja, i ta mantija me povukla u manastir, kao i mantija oca Antonija arhimandrita blazeno pokojnog, koji me je i krstio i prvi pricestio. Mojoj braci blagodarim i mojoj sestri, koji su danas ovde, sto me nikada nisu odvracali od puta kojim sam posao, nego su se svi radovali tom putu. Oni su mi pomogli da u ovom teskom vremenu, kada ima mnogo onih koji odvracaju od puta Bozjeg, ostanem, Bogu slava, stamen na putu svome. Blagodarim mom velikom duhovniku, koji me rodio duhovno i vaspitavao od moje cetrnaeste godine, jer sam tada dosao u manastir, trudio se imao strpljenja, blagosiljao, ali i epitimju davao kada je trebalo. Bio je veliki duhovnik Crkve srpske, blazenopokojni otac Teofilo, vodja Hriscanske zajednice u eparhiji sabacko-valjevskoj, covek koji je razgovarao sa Svetim Vladikom Nikolajem ohridskim i Zickim i koji je na nas prenosio sve ono sto je vladika Nikolaj prenosio njemu, putujuci po bogomoljackim saborima. Tada sam zavoleo Hriscansku zajednicu, poticem iz Hriscanske zajednice, i znam da je to sveti rukosad svetog Bozjeg coveka koga je Sveti sabor skoro kanonizovao. Blagodarnost moja velika i preosvestenom vladici Lavrentiju, mom vladici, koji se trudio oko spasenja moje duse, trudio se da me uputi gde treba u eparhiji da pomognem, gde on ne stigne, kako administrativno tako i duhovno, postavio me za arhijerejskog namesnika posavo-tamnavskog, gde sam ostao tri godine, a poslednjih sest meseci kao njegov arhijerejski zamenik. To ce mi i te kako dobro doci u mom daljem zivotu, ako Bog da zivota i zdravlja, da znam po njegovoj mudrosti kako je upravljao, da i ja mudro rukovodim stadom Bozjim. Necu zaboraviti moje drage profesore koji su me ucili, od manastira Ostroga, Beogradske bogoslovije, Bogoslovskog fakulteta u Beogradu i profesora u Libertivilu u Americi gde sam i diplomirao. Svima njima od srca hvala. Sto su imali strpljenja, sto su se trudili za nas decu, da od nas stvore ljude kakve srpski narod zahteva da mu budu pastiri. No trudicemo se, mi smo takvi, trudicemo se da budemo svaki dan bolji.

Veliku blagodarnost dugujem i moram to da iskazem Preosvecenom vladici kanadskom Georgiju, koji me je pre dvanaest godina poveo u zemlju Kanadu, postavio za sekretara eparhije kanadske i sest meseci sam bio paroh na Nijagari, tako da sam donekle upoznao zivot Srpske Crkve u dijaspori, obicaje, narod, navike. Ni malo nije lako, ali »Kome je lako na ovome svetu?» kako neki dan rece Njegova Svetost, uceci me, Ne samo to, on je doleteo iz Toronta da bude danas na mojoj hitrotoniji. Hvala vladiko.

Najteze mi je, i oprostite mi sto sam tako slab, sta da kazem za Svetoarhangelsku kaonsku obitelj? Za moj sveti manastir u kome sam, ni manje ni vise, bio ravno 40 godina. Kao dete u 14. godini zivota dosao, zasadio, posadio, usadio sebe u manastir. Niko ne zna sta je manastir, cudesnu tajnu manastira, do monasi koji zive u manastiru. To je sve cudesna tajna, i do kraja zivota ostacu u manastiru, bez obzira gde me Srpska Crkva salje, ako ne telesno, onda duhom.

Ne moze se bez manastira ziveti. Duboko je korenje pusteno, sevetinja je osvojila. Lepota njena spolja, lepota iznutra. Jer kada je dosao otac Teofilo u manastir za staresinu rekao je meni, svom zameniku, reci koje je njemu uputio, blazene uspomene iguman Evstatije Preobrazenski: «Evo ti prosfora cedo moje, i flasa vina, moli se i ne boj se, imaces sve sto ti treba. I Liturgijom dise manastir i spolja i iznutra, a Bog ga ukrasio lepotom. Lepotama sume, lepotama vode, lepotom pesme ptica i svim drugim lepotama ko ume lepotu da vidi u Bozjem stvorenju, u Bozjem stvaralastvu. Kako da zablagodarim mojoj dragoj braci monasima, sa kojima sam toliko vremena proveo, a da se nikada nismo sporeckali, da smo na putu Hristovom zajedno koracali, zajedno se Bogu molili, i vecno i ovde, i ako Bog tamo da, molicemo se da budemo zajedno kada odemo u Carstvo Nebesko.

Necu zaboraviti nikada svoj manastir. Njemu cu se vracati. Sveti Sabor Srpske Crkve salje me u daleku zemlju da zaorem duboku brazdu. Idem po blagoslovu trazeci i proseci molitve vase, sveti oci arhijereji i Vasa Svetosti najpre. Vas braco i sestre molim da mi pomognete, jer molitva mnogo moze pomoci. Ostajem svagda blagodaran Njegovoj Svetosti, Svetom Sinodu pomesne Srpske Crkve, na izboru mom za episkopa. Pozdravljam danas i Njegovo Kraljevski Visocanstvo Prestolonaslednika Aleksandra i princezu Katarinu. Pozdravljam i Njegovu ekselenciju ambasadora Australije gospodina Dzona Olivera, pozdravljam blagocestivi ujedinjeni narod srpski Australije i Novog Zelanda i sa ovog svetog mesta u ovom svetom danu i svetome casu, samo jedno molim: da imamo slogu, a Bog ce nam sve drugo dati. Pozdravljam sve vas, draga braco i sestre, a vecnu hvalu i slavu i vecna ljubav moja Ocu i Sinu i Svetome Duhu. Amin.

Niko nije mogao da ostane ravnodusan, i ni jedno oko bez suza kada je govorio o svom manastiru Kaoni u kojem je proveo 40, od svojih 54 godine zivota.

Torzestvenosti Svete Liturgije doprineo svojom pojanjem i hor Prvog beogradskog pevackog drustva.

EPISKOP AUSTRALIJSKO-NOVOZELANDSKI MILUTIN

Milutin (Knezevic) rodjen je 10. januara 1949. godine u cestitoj pravoslavnoj porodici u selu Mijaci kod Valjeva. Osnovnu skolu ucio je u selu Pocut, a u manastir Kaonu (sabacko-valjevska eparhija) odlazi 1963. sa cetrnaest godina. Godine 1967. polazi u monasku skolu u manastiru Ostrog. Kada je zavrsio monasku skolu, 1969. godine, vraca se u svoj manastir gde postaje namesnik manastira i paroh. Vanredno je polozio sve ispite u Bogosloviji Svetog Save u Beogradu i upisao Bogoslovski fakultet u Beogradu, gde zavrsava prvu godinu. Potom odlazi u Ameriku, studije nastavlja na fakultetu Svetog Save u Libertvilu, gde je sa uspehom diplomirao. Sest meseci je bio sekretar eparhije kanadske, a sledecih sest meseci radio kao paroh u Nijagari. Potom se vraca u svoj manastir Kaonu na mesto staresine manastira. Episkop Lavrentije ga postavlja za arhijerejskog namesnika posavo-tamnavskog, a pocetkom 2003. godine postavlja ga na mesto arhijerejskog zamenika, na kome ga je zatekao izbor za Episkopa australijsko-novozelandskog.

Bavi se i teorijskim radom, njegovi clanci su objavljivani u svim vecim teoloskim casopisima.

MANASTIR KAONA

Svaka je prica kojom se zeli opisati manastir Kaona suvoparna i ni iz daleka ne odslikava lepotu Bozjeg stvaranja i trud duhovnika i podviznika koji su ovu drevnu i skro zaboravljenu svetinju pretvorili u rajsko mesto na zemlji. Kako rece episkop Australijsko-novozelandski Milutin, koji je cetrdeset godina zivota, molitve i truda ugradio u ovaj manastir, Kaona je lepa zbog molitve, zbog Liturgija, koje su spolja i iznutra preobrazile manastir. Skladno ga stopile sa izobilnom lepotom prirode koju je Gospod ovom kraju podario.

O manastiru Kaona su jos 1970. godine jerej Marko Pavlovic i Slobodan Zivojinovic u monografji napisali da je "... odigrala vrlo znacajnu ulogu u istoriji Podrinja pa i celog srpskog naroda. Svestenosluzitelji njenoga oltara vidno su ucestvovali u mnogim vaznim dogadjajima koji su bili sudbonosni po opstanak naroda i njegovu slobodu i nezavisnost... Nalazeci se u besputnom kraju, zaklonjen brdima i sumama, manastir Kaona nije bio dostupan stranim putnicima, te je usled toga i bio malo poznat sirem narodu."

Prema "Pomeniku" profesora Atanasija Popovica iz 1940.godine:"Stari manastir Kaona vodi poreklo iz druge polovine 11. veka. Bio je ozidan od samog kamena... Imao je jedno kube na sredini vise soleje. Manastir je bio vrlo mali...Novi manastir kaonski sagradjen je u vizantijskom stilu, sa dva kubeta. Ozidan je od kamena i opeke..." Po narodnom predanju ovu crkvu je podigla sestra Milosa Obilica. "Sva je crkva iznutra zivopisana, a ikonostas je divno postavljen. Crkvu je zivopisao i ikonostas radio Simo Jekic iz Brckog- pod upravom Nastasa Stefanovica" kaze profesor Atanasije M. Popovic.