ЕПИСКОП БАЧКИ

ПРОФЕСОРУ МИЋУНОВИЋУ ОТПОЗДРАВ

Данашње Вечерње новости (1. август 2003, стр. 7), у тексту Мирјане Радетић под карактеристичним насловом Не пита се Црква, износе ставове г. професора др Драгољуба Мићуновића, актуелнога председника Скупштине Србије и Црне Горе, о намери скопске државне делегације да наметне своје присуство у манастиру Свети Прохор Пчињски сутра, на Илиндан, против воље Српске Православне Цркве и самог манастирског братства, као и о односу Српске Православне Цркве према таквој чудноватој и у културном свету незамисливој намери, онако како су тај однос исказала, и живом речју и пером, два епископа имењака, најпре епископ нишки Иринеј, а потом потписник ових редака.

Елем, уваженом професору и успешном политичару није, изгледа, била довољна висока титула првог човека савезног парламента, па је зажелео да мало буде и advocatus diaboli (српски: ђавољи адвокат). Вишедеценијско бављење философијом као да му није пружило потпуно духовно испуњење, па је решио да се – боље икад него никад – огледа и на пољу теологије, посебно пак на пољу еклисиологије (српски: учења о Цркви) и канонског илити црквеног права. Неко би чак могао помислити да га, може бити подсвесно, копка радозналост како би, после искуства председавања седницама парламента, изгледало и председавање – макар виртуелно – седницама Светог Синода. И још: да га је управо таква, запретaна и потиснута, психичка потреба мотивисала да се огласи изјавом којом се директно и арбитрарно меша у надлежност и унутрашње послове Цркве, кршећи тиме општеважеће норме демократског света, законе сопствене државе и овлашћења која има на послу описаном називом његове јавне функције, дезавуишући успут позицију Владе Србије, ненадлежно обесмишљавајући протестну ноту Министарства верa упућену на познату адресу у Скопљу и, најзад, објективно подстичући македонске власти да истрају у стратегији наметања свога присуства у манастиру Свети Прохор Пчињски и истовременог ,,права” на дискриминацију и шиканирање представникa Српске Православне Цркве. Ваистину, уважени господин професор и убеђени заговорник демократије одржао нам је свима леп час на тему нових и оригиналних достигнућа из области демократије, људских права, слободе савести, међународног правног поретка, јавног морала, правних норми о одвојености Цркве и државе и многих других области на подобије горепоменутих.

Ретко кад у животу сам наишао на текст чији наслов тако савршено одговара његовом садржају као што је то случај са извештајем у Новостима: читава изјава и све појединачне тезе г. Мићуновића успешно и адекватно су сажете у реченицу Не пита се Црква. Извештај је, дакле, баш по философским мерилима истинит јер изражава слагање мишљења и стварности, али сама изјава је неистинита и немудра, па, самим тим, и нефилософска. Јер, на сву срећу, данас, у слободним друштвима, пита се Црква. Пита се Црква о њеним потребама и гледиштима, и то не само о гледиштима која се тичу неких њених специфичних, такорећи ускоцрквених преокупација него и о гледиштима која се тичу општег добра, јавног морала и сличних тема, маколико то можда не било по вољи уваженом професору. Пита се Црква и у овом конкретном случају, и то на основу оба параметра – као одговорна и за несметано остваривање оне мисије ради које и постоји, и за слободу кретања својих свештенослужитеља, и за слободу савести својих верника, и за заштиту својих манастира од незваних и непожељних доносилаца немира и светске вреве у њихово вековно спокојство и молитвено тиховање, и за друге ствари попут набројаних. Јер, све ово нису само уско црквене – у Мићуновићевој младости и околини говорило се: поповске – теме него су то и теме слободе, достојанства, мира, демократије, људских права...

Јесу ли те теме, по председнику савезног парламента, за Цркву ,,забрањено воће”? Чему онда Црква ако није у служби живота, добра и спасења не само у загробном животу него и овде и сада, где и када и почиње вечни живот? Да нам се можда не упућује деликатно наговештена порука да те теме представљају монопол политичарa, посебно неких међу њима? Надам се да није тако. Било како било, Земља се ипак окреће, односно Црква се ипак пита, независно од приватних размишљања о томе, за која је боље да се изричу у философском дискурсу неголи са пиједестала високе политичке и државне функције, поготову када се има у виду чињеница да држава и постоји ради тога да штити своје грађане од оних који их угрожавају, дискриминишу, малтретирају и понижавају, а не ради тога да актерима таквих делатности даје некакав државни благослов за њих. Уосталом, по г. Мићуновићу Скопљанци могу да дођу, самозвано, у манастир, али он не каже ни речи о томе како они могу да враћају са границе држављане Србије и Црне Горе (чак и САД!) са уредним путним исправама.

Али поред изношења овог општег мучног утиска који је на мене оставио тон и садржина изјаве уваженога професора, којега и лично годинама познајем и поштујем, не могу, а да се не осврнем и на неке његове ,,тезе” понаособ. Пођимо редом!

1. По уваженом професору и првом парламентарцу отачаства, Црква ,,не може да забрани” македонској делегацији долазак на прославу у манастир. Аферим! Машала! – кличем речником професорових и, уопште, наших заосталих балканских завичаја. Браво! – кличем и језиком просвећене Европе, блиске и професоровом и мом срцу. Штавише, допола сам сагласан, апсолутно сагласан, са њим: Црква не може – са своје стране, додајем скромно: и не жели – да забрани македонској делегацији долазак на прославу. Али шта је отпола? Отпола – вала, ејвала и валахи по балкански, of course по европејски – нема компромиса: у манастир не могу и неће ући без сагласности домаћина и власника (читај: братства, надлежне Епархије, Српске Православне Цркве као целине).
2. Прву тачку смо како-тако расправили. Хајдемо даље и Боже помози!
3. По уваженом професору и првом парламентарцу отачаства, Црква ,,не може да квари државне односе нити да поставља услове да ли државне делегације могу да се састану и где”. И овде важи све као под бројем 1: и узвици, балкански и европејски, и сагласност допола, дотле да Црква не може – са своје стране, додајем скромно: и не жели – да квари државне односе нити да поставља услове везане за посете страних државних делегација. Зачкољица, на жалост драгог ми примаоца овог отпоздрава, настаје код прилога за место где. Где ће се то одвијати, ту се, итекако и пре свега, пита Црква, уколико се има у виду манастир.
4. Следећи гвоздену логику драгог ми примаоца овог отпоздрава, предлажем следећу мисаону – да ли и смисаону? – конструкцију: држава не може да квари црквене односе нити да поставља услове да ли црквене делегације могу да се састану и где; пошто је то тако, у философији, праву и животу, Свети Синод одлучује да позове у посету делегацију Московске Патријаршије и за место сусрета одређује стан професора Мићуновића. Ако се дотични побуни, нека консултује сопствену изјаву! Sapienti sat.
5. За уваженог професора и првог парламентарца отачаства, непризнавање самосталности такозване Македонске Православне Цркве равнозначно је са ограничавањем верских слобода. – Овде, нажалост, не важи све као под бројевима 1 и 2: ни узвици, балкански и европејски, ни сагласност допола. Овде смо потпуно и непремостиво несагласни. На ову тему долепотписани, у својству професора, може да одржи час колеги професору, а не обрнуто. Јер, долепотписани признаје да ни философију као целину ни марксизам као њено историјско поглавље не познаје ни приближно онолико колико господин Мићуновић, али истовремено – може бити нескромно – претендује на то да теологију као целину и црквено право као њено веома важно поглавље познаје кудикамо темељније него он. Уместо детаљног, овде и сада неостваривог разматрања овога проблема, питам драгог ми примаоца овог отпоздрава: да ли непризнавање недемократских, тоталитарних режима и терористичких метода у остваривању политичких циљева значи ограничавање људских права и слобода носилаца речених режима и метода од стране демократских друштава?

Не тражим да ми уважени професор и први парламентарац отачаства одговори на ово питање. И без одговора, све је јасно – и њему, и мени, и онима којима је био намењен његов поздрав и мој отпоздрав. Уосталом, искрено жалим што сам био принуђен да отпоздрављам.