SAOPSTENJE ZA JAVNOST

Kosovo i Metohija ni Srpska Pravoslavna Crkva ne smeju da budu sredstva za upotrebu i zloupotrebu u politickim obracunima

U atmosferi stalnih hajki i afera na neslavnoj politickoj sceni Srbije nekima nista nije sveto, pa ne prezaju ni da manipulisu Srpskom Pravoslavnom Crkvom u konstruisanju svojih scenarija za „ceranje”. Jedna od licnosti na koju je trenutno uperena organizovana povika jeste dr Nebojsa Covic, koji stoji na celu Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju. Izmedju raznih ogresenja koja mu se pripisuju nalazi se i to da je, navodno, zloupotrebio poverljivost, valjda i naivnost, Svetog Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve, pa mu podmetnuo, „na blagoslov i odobrenje”, svoje smernice i svoju viziju za resavanje bolnog kosovsko–metohijskog problema.

Sveti Sinod moli sve aktere politicke i medijske scene, da – u okviru svojih zamrsenih medjusobnih odnosa i u zaru svojih nemilosrdnih uzajamnih „ceranja” – ne brane ni Sveti Sinod ni Srpsku Pravoslavnu Crkvu u celini ni od koga, pa ni od dr Nebojse Covica. Ako Crkvi zatreba odbrana, ona ce se radije odluciti za samoodbranu.

Sveti Sinod ne ulazi u sadrzinu i sustinu spora izmedju dr Nebojse Covica i njegovih politickih rivala niti se politicki opredeljuje. Jedino sto Sveti Sinod ima da izjavi u ovom kontekstu jeste da ni na koji nacin nije izmanipulisan ni zaveden od strane dr Covica. Naprotiv, Koordinacioni centar za Kosovo i Metohiju i njegov predsednik su jedna od retkih institucija, odnosno licnosti, drzave Srbije koje od prvog dana svog postojanja do dana danasnjeg redovno, korektno i odgovorno saradjuju sa Svetim Sinodom i shvataju kako znacaj Kosova i Metohije tako i odlucujuci znacaj Srpske Pravoslavne Crkve u naporima da srpski narod opstane na svojim vekovnim ognjistima na Kosovu i Metohiji i kraj svojih tamosnjih svetinja, prednemanjickih, nemanjickih i poslenemanjickih, kao i da Kosovo i Metohija ostanu u granicama Srbije umesto da postanu nova arbanaska drzava u kojoj ne bi bilo mesta ni za nase svetinje ni za nas narod.

Imajuci u vidu navedenu cinjenicu, Sveti Sinod izjavljuje da nije Covic nametao svoje smernice nego su, pored drugih cinilaca i izvora, i zavestanja i poruke Srpske Pravoslavne Crkve uticala na Covicev pristup resavanju problema i na njegovo vidjenje moguceg buduceg statusa Kosova i Metohije. Nema tu niceg Covicevog ni covicevskog. Ako se Kosovo i Metohija ne gledaju kao roba na prodaju ili balast koji valja sto pre otpisati, – a ima, na nasu zalost i sramotu, takvoga gledanja u nasoj sredini, – onda je Covic samo jedan od nekoliko miliona Covica, samo jedan od vecine u srpskom narodu.

Samo u ovom smislu, dr Covic uziva punu podrsku Svetog Sinoda. On je ne uziva kao politicar ili stranacki lider, – Crkva ne podrzava jedne politicare ili partije protiv drugih niti se postavlja kao arbitar na politickoj areni, – ali je uziva kao covek koji, zajedno sa svojim saradnicima u Koordinacionom centru i van njega, nasledivsi problem u najtezem obliku, cini sve sto u datim tragicnim okolnostima moze i ume, u sluzbi drzave i naroda, u sluzbi Kosova i Metohije posebno.

Krajnji je trenutak da ni Kosovo i Metohija ni Srpska Pravoslavna Crkva vise ne budu sredstva za upotrebu i, avaj, zloupotrebu u politickim obracunima na podivljaloj javnoj sceni Srbije.

Ko ima usi da cuje, neka cuje!