С обзиром на то да су поједини медији непотпуно пренели ставове Српске Православне Цркве о спору са македонском политичком врхушком, које је на конференцији за штампу 30. јула изнео Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј (Буловић), или су их интерпретирали делимично им мењајући смисао, а због наглашеног интересовања јавности објављујемо опширан извештај са наведене конференције:

ИЗВЕШТАЈ СА КОНФЕРЕНЦИЈЕ ЗА ШТАМПУ У ПАТРИЈАРШИЈСКОМ ДВОРУ У БЕОГРАДУ, ПОВОДОМ НАЈНОВИЈИХ ДЕШАВАЊА У СПОРУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ И МАКЕДОНСКЕ ПОЛИТИЧКЕ ВРХУШКЕ

На изузетно посећеној конференцији за медије говорио је Његово Преосвештенство епископ бачки др Иринеј, који је најпре поздравио присутне и захвалио представницима медијских кућа на великом одзиву.

Разлог за ову конференцију је став појединих државних органа Македоније према Српској Православној Цркви.

Српска Православна Црква се до сада није оглашавала, не желећи да се све претвори у јавни скандал или медијску тему типа многих афера које, нажалост, потресају нашу, па и светску јавност. Сматрало се да се службеним контактом и договором проблеми могу превазићи, али са македонске стране је у току непрекидна медијска промоција у којој се ствар једнострано приказује. Стога је било нужно да се саопшти званичан и коначан став Српске Цркве по свим спорним питањима да би бар овде, на медијској сцени Србије, постојала могућност објективног извештавања.

Епископ Иринеј је новинаре позвао да на основу упознавања са оним што извештавају македонски медији, саопштењa наше Цркве и саопштења за јавност министарства вера као надлежног органа Владе Србије, добију пуну информацију и дају праву и објективну слику како би читалац или слушалац могао објективно да процени да ли је у питању зла воља Српске Цркве или ту злу вољу треба тражити на некој другој адреси. Потом је присутне подсетио на суштину питања које је искрсло: "Ради се о пракси коју је македонска држава увела пре неколико година, па је онда за извесно време од ње одустала, а последњих месеци ју је довела до апсурда. То је пракса потпуно неоснованог, незаконитог и савременим демократским начелима апсолутно непримереног заустављања, шиканирања, понижавања и, на крају, враћања са граничних прелаза грађана ове земље чија је једина кривица у томе што су епископи, свештеници или монаси Српске Православне Цркве. Једини облик инквизиције у савременој Европи примењује се на нама. То није само инквизиција (инквизиција значи испитивање) него и дискриминација, а све се то дешава на граничним прелазима. Најблажа форма, која је и раније била позната, коју сам и ја неколико пута доживљавао на граничним прелазима, јесте ова: Скини мантију, па ћемо да те пропустимо. Сада је и та формула напуштена; сада су брутално, без икаквог даљег објашњења, последњих дана и недеља, враћали све наше епископе. Међу њима је био и епископ браничевски др Игнатије. Епископу шумадијском Јовану није помогло чак ни то што је на пут пошао са америчким пасошем, јер је он, као што је знано, био наш епископ у Калифорнији и стекао је, после више годинa боравка онде, и америчко држављанство. Ни то, дакле, није превагнуло над општим ставом према Српској Цркви. Притом, образложења која се дају крајње су несувисла и неистинита.

Не говорим о унутарцрквеним проблемима, о проблему односa између расколничке Цркве зване "Македонска Православна Црква", с једне стране, и наше Цркве и других Православних Цркава са друге стране. Говорим о односу
Црква – држава било где у демократском свету. Ту важи правило: није на државним органима да решавају унутарцрквене спорове и да пресуђују ко је ту у праву, а ко ниje, и ко је канонски, а ко није канонски. Нигде у модерном свету не важи више средњевековно правило: cuius regio, illius religio (чија власт, оног и религија!). У овом случају, македонски државни апарат се, свесно или несвесно, ставио у службу провидних захтева и императива расколничке црквене организације. Јер, траже да дозвола за путовање кроз Македонију буде условљена позивом такозване Македонске Православне Цркве, или одобрењем њихове „верске комисије”, односно неких других органа, а претходни услов, опет, јесте питање да ли ће неко од оних који путују вршити богослужење у Македонији или неће. Као да се то њих тиче! Да ли ћемо ми служити са митрополитом Јованом – који је као епископ признат у православном свету уопште, а не само код нас – или са неким другим, то је нешто што се најмање тиче било које полиције овога света. Такви стандарди, наравно, не важе нигде другде. Такав облик понашања потпуно је неспојив са било каквим начелима и стандардима који данас важе у Европи и у цивилизованом свету. Наши епископи и свештеници путују широм света, па, између осталог, и у исламске земље. И ја сам, као и други, био у таквој прилици. Кад имамо уредне путне исправе – а додатно још и визу земље за коју је потребна виза, што није случај са Македонијом – и тако путујемо, никад и нигде ниједна полиција, ниједан државни орган, апсолутно нико живи не пита нас куда и зашто путујемо, којој вери или Цркви припадамо, да ли смо муслимани или хришћани... То се никога не тиче. Морам да се изразим заоштрено, али немам другог начина да укажем на озбиљност проблема: заиста је недопустиво да епископ, свештеник или монах Српске Православне Цркве може мирне душе да седне у авион и отпутује у Ријад или у било коју другу престоницу муслиманског света (наводим Ријад као престоницу земље у којој се налазе Мека и Медина, а у њима највеће светиње исламског света, и у којој владају шеријатски закони), а не може да седне у кола и отпутује у земљу која је до јуче била саставни део исте државне заједнице и у којој ми имамо свога канонског епископа, држављанина дотичне земље, а имамо и много људи који су за јединство Цркве.

Наглашавам: нису тамо сви за расколничку црквену организацију. Притом никаква државна власт – ни њихова, ни наша, ни било која друга – не може да доводи у питање слободу савести и верског опредељења нити да истражује ко којој Цркви припада. Ми никога силом не терамо у јединство са нама. Само позивамо. Онај ко се одазове добро је дошао, ко не - одговоран је за свој избор. Према томе, апсолутно одбацујемо сваку инсинуацију македонских медија или пак представникa расколничке црквене организације у Македонији да ми желимо да убирамо поене у спору са непризнатом „Македонском Црквом”. Управо супротно тражимо. Тражимо да тај спор буде препуштен само непосредно заинтересованим странама и да се у њега не меша ничија полиција ни државна власт. То је стандард који важи и у нацрту устава будуће уједињене Европе, и у уставима земаља чланица Европске уније, и свугде у цивилизованом свету. Он важи и у нашој земљи: држава се не меша у унутрашњи живот Цркве, у њено устројство, у њене одлуке, у њену организацију.

Други проблем, везан са овим барем посредно, јесте проблем хапшења митрополита Јована, извршеног, на крају свих крајева, због његовог неприпадања расколничкој Цркви у Македонији, а припадања великој заједници Православних Цркава у свету. То нигде не може бити повод ни разлог за хапшење. Зато као Црква захтевамо да се сместа обустави сваки прогон, посебно прогон било ког свештеног лица, па и митрополита Јована, заснован на томе где се ко налази у унутарцрквеним споровима. Митрополит мора бити пуштен из затвора одмах да би се уопште могло разговарати о ономе што је у овом тренутку за македонску страну једино важно, а то је да она дође у манастир Светог Прохора Пчињског и да у њему на празник Светог Пророка Илије обележи годишњицу заседања АСНОМ-а, одржаног, како се тврди у званичној историографији, управо 2. августа 1944. године. Ми начелно нисмо против доласка македонске државне делегације и полагања венаца. Злурада интерпретација, заступљена у великом броју скопских медија, као и у изјавама тамошњих званичника, по којој, наводно, држава Србија и Црна Гора има добру вољу, али је Српска Православна Црква нема, једноставно не одговара истини. Они су редовно долазили последњих седам-осам година. Сваки пут их је у манастиру Светог Прохора Пчињског лично дочекао, поздравио и угостио надлежни архијереј, а то је епископ врањски. (Узгред: није ми жеља да будем „ситна душица”, али информације ради напомињем да се никада нису захвалили за пријем и гостопримство.)

Поред поступка на граничним прелазима постоји још нешто: македонски државни и погранични органи односе се са једнаком безобзирношћу, једнако незаконито и нецивилизовано, и према самом манастиру Светог Прохора Пчињског, за који иначе везују настанак, односно зачетак своје самобитности и државности у лето 1944. године, и у који хоће пошто-пото да дођу на Илиндан, а да се претходно уопште не јаве домаћину (братству и епископу). Манастир Свети Прохор Пчињски некада је, наиме, имао велика имања, која су после другог светског рата одузета. Од оног што је од манастирских имања остало, један део се налази на данашњој територији Републике Македоније. То, додуше, није далеко од манастира, али је, ипак, с оне стране међудржавне границе. Дакле, господа која полажу право на то да могу да дођу у српски манастир и да у њему раде шта хоће и како хоће, а да притом Српску Цркву низашта не питају, истовремено монасима истог манастира не дозвољавају да оду на своје имање. Ставите се у положај Светог Синода, или у положај надлежног епископа, или у положај братства манастира о којем је реч, па сами просудите где је заступљена добра, а где зла воља.

Ми и сада поручујемо: не тражимо никакву повластицу, никакав посебан третман, никакво разумевање за наше ставове у спору са вођама и присталицама скопског раскола. Тражимо само једно: да нам не оспоравају право које имамо по свим међународним конвенцијама и које важи, као природно право, у читавом демократском свету, а то је право протока људи, робе и идеја, односно право слободнога кретања. Не постоји ниједан међународни документ који то право не признаје. Како ствари стоје, с једне стране је наше неотуђиво право, са друге стране је брутална самовоља. Они заправо предлажу да ми пристанемо да своје право доживимо као њихову милостињу, па, штавише, и као њихову добру вољу, а за узврат да признамо да наша добра воља и наше гостопримство, у нашем манастиру, на нашој територији, нису то што јесу него, ни мање ни више, представљају њихово право. Зато је Свети Синод Српске Православне Цркве у потпуности уважио став Епархије врањске и самог манастирског братства. (Не смемо, уосталом, заборавити да у нашој Цркви манастирска братства нису слуге неких људи или органа, чак ни епископата, него слуге Божје, а то значи да су у питању људи који су свој живот посветили Богу и молитви у свом манастиру, људи који подлежу само духовној власти, и то власти свог епископа.) Следствено, поступак републичког Завода за заштиту споменикa културе, који се, мимо надлежног епископа, писмом обратио манастиру Светог Прохора Пчињског и покушао да наређује манастирском братству, јесте нешто што је беспримерно у досадашњој пракси. Тај поступак, наравно, није имао никаквог правног или практичног дејства. Напротив, са седница Светог Синода више пута је слата порука да се одговорност Завода огледа у самом његовом називу: то је Завод за заштиту споменика, за заштиту сакралног и духовног блага, а не наредбодавни орган изнад братства, изнад епископа, изнад Синода. Тако нешто не постоји нигде.”

На крају излагања Његово Преосвештенство епископ бачки Г. Иринеј је прочитао текст одлуке Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве по питањима њених односа са државним органима Македоније:

Притом Свети Архијерејски Синод не дозвољава никакве активности у правцу покушаја постављања било каквих плоча са натписима о АСНОМ-у у манастиру Светог Прохора Пчињског.

У даљем току конференције Његово Преосвештенство Г. Иринеј је истакао: „Наша Црква ни у тоталитарним временима ни у сопственој држави није прихватала овакав третман, а утолико је мање спремна да га данас прихвати од органа друге државе. Што се тиче митрополита Јована, створен је утисак да је он ослобођен и да самим тим ту више нема проблема. То је само привид. Реалност је другачија. Иако је наша Црква благовремено, на самом почетку Владичиног хапшеничког стажа, послала сигнал македонским државним органима (успут напомињем да је ово први случај хапшења и затварања једног епископа после хапшења владике жичког Василија у време Јосипа Броза), ипак је владика Јован задржан у притвору пет дана, на колико је и био осуђен. Притом су себи задржали право да га и даље судски гоне. Заказали су, штавише, и термин у септембру, јер је он, наводно, прекршио прописе који се тичу права расколничке македонске црквене организације, опет наводног, да она одобрава или не одобрава ко ће и где ће вршити богослужење.” Затим је наставио: „Такав третман је за нас апсолутно неприхватљив. Сматрамо, дакле, да није испуњен ни тај захтев наше Цркве, – као што није испуњен ни онај претходни, – јер је, као одговор на тај захтев, македонско министарство унутрашњих послова понудило варијанту по којој би погранични органи, односно полицајци, на прелазима проверавали да ли наши клирици путују у трећу земљу (тако су се изразили) или у Македонију, да ли имају позив од такозване Македонске Цркве или немају, да ли намеравају да врше богослужење или не намеравају и, најзад, да ли имају улазну визу за ту неку трећу земљу или немају, па да онда они одлуче да ли ће неког пустити или неће. Тада бисмо имали нову варијанту: уместо шиканирања и малтретирања свих, имали бисмо пропуштање једног, а враћање деветорице! Тај третман и тај однос сматрамо још гором дискриминацијом од ове претходне. О овом вајном предлогу за излазак из ћорсокака Српска Православна Црква не разговара.

Српска Православна Црква је – по савести и по оном кодексу понашања који једини доликује Цркви, а изражава њену природу и мисију – понудила размену духовних добара: гостопримство за неотуђиво право. Она не прихвата аранжман самовољу за самовољу – њихову самовољу на територији Македоније, њихову самовољу на територији Србије, а ми да будемо пасивни примаоци некаквих и нечијих наређења! То не може бити. Ми, дакле, нудимо гостопримство, али нећемо дозволити непоштовање наше јурисдикције, нашег црквеног поретка и наших неотуђивих права. Још увек, у најбољој вери, очекујемо званичну реакцију Скопља у директном контакту са Светим Синодом, а не прихватамо никакве поруке преко скопских медија или путем некакве унутрашње, необавезујуће преписке. И пред Богом и пред сопственом савешћу можемо рећи да имамо добру вољу. Нисмо ми створили проблем доласка или недоласка државне делегације Републике Македоније у манастир Прохор Пчињски. Њихово понашање сматрамо грубом провокацијом и гажењем верске слободе, која је обавеза за све садашње и будуће чланице Европске уније, па и за нас и за Македонију. Докле год државни органи Републике Македоније не одустану од овакве праксе, њихови представници не могу доћи у манастир Свети Прохор Пчињски нити крочити ногом на манастирски посед.”