S obzirom na to da su pojedini mediji nepotpuno preneli stavove Srpske Pravoslavne Crkve o sporu sa makedonskom politickom vrhuskom, koje je na konferenciji za stampu 30. jula izneo Njegovo Preosvestenstvo Episkop backi dr Irinej (Bulovic), ili su ih interpretirali delimicno im menjajuci smisao, a zbog naglasenog interesovanja javnosti objavljujemo opsiran izvestaj sa navedene konferencije:

IZVESTAJ SA KONFERENCIJE ZA STAMPU U PATRIJARSIJSKOM DVORU U BEOGRADU, POVODOM NAJNOVIJIH DESAVANJA U SPORU SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE I MAKEDONSKE POLITICKE VRHUSKE

Na izuzetno posecenoj konferenciji za medije govorio je Njegovo Preosvestenstvo episkop backi dr Irinej, koji je najpre pozdravio prisutne i zahvalio predstavnicima medijskih kuca na velikom odzivu.

Razlog za ovu konferenciju je stav pojedinih drzavnih organa Makedonije prema Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi.

Srpska Pravoslavna Crkva se do sada nije oglasavala, ne zeleci da se sve pretvori u javni skandal ili medijsku temu tipa mnogih afera koje, nazalost, potresaju nasu, pa i svetsku javnost. Smatralo se da se sluzbenim kontaktom i dogovorom problemi mogu prevazici, ali sa makedonske strane je u toku neprekidna medijska promocija u kojoj se stvar jednostrano prikazuje. Stoga je bilo nuzno da se saopsti zvanican i konacan stav Srpske Crkve po svim spornim pitanjima da bi bar ovde, na medijskoj sceni Srbije, postojala mogucnost objektivnog izvestavanja.

Episkop Irinej je novinare pozvao da na osnovu upoznavanja sa onim sto izvestavaju makedonski mediji, saopstenja nase Crkve i saopstenja za javnost ministarstva vera kao nadleznog organa Vlade Srbije, dobiju punu informaciju i daju pravu i objektivnu sliku kako bi citalac ili slusalac mogao objektivno da proceni da li je u pitanju zla volja Srpske Crkve ili tu zlu volju treba traziti na nekoj drugoj adresi. Potom je prisutne podsetio na sustinu pitanja koje je iskrslo: "Radi se o praksi koju je makedonska drzava uvela pre nekoliko godina, pa je onda za izvesno vreme od nje odustala, a poslednjih meseci ju je dovela do apsurda. To je praksa potpuno neosnovanog, nezakonitog i savremenim demokratskim nacelima apsolutno neprimerenog zaustavljanja, sikaniranja, ponizavanja i, na kraju, vracanja sa granicnih prelaza gradjana ove zemlje cija je jedina krivica u tome sto su episkopi, svestenici ili monasi Srpske Pravoslavne Crkve. Jedini oblik inkvizicije u savremenoj Evropi primenjuje se na nama. To nije samo inkvizicija (inkvizicija znaci ispitivanje) nego i diskriminacija, a sve se to desava na granicnim prelazima. Najblaza forma, koja je i ranije bila poznata, koju sam i ja nekoliko puta dozivljavao na granicnim prelazima, jeste ova: Skini mantiju, pa cemo da te propustimo. Sada je i ta formula napustena; sada su brutalno, bez ikakvog daljeg objasnjenja, poslednjih dana i nedelja, vracali sve nase episkope. Medju njima je bio i episkop branicevski dr Ignatije. Episkopu sumadijskom Jovanu nije pomoglo cak ni to sto je na put posao sa americkim pasosem, jer je on, kao sto je znano, bio nas episkop u Kaliforniji i stekao je, posle vise godina boravka onde, i americko drzavljanstvo. Ni to, dakle, nije prevagnulo nad opstim stavom prema Srpskoj Crkvi. Pritom, obrazlozenja koja se daju krajnje su nesuvisla i neistinita.

Ne govorim o unutarcrkvenim problemima, o problemu odnosa izmedju raskolnicke Crkve zvane "Makedonska Pravoslavna Crkva", s jedne strane, i nase Crkve i drugih Pravoslavnih Crkava sa druge strane. Govorim o odnosu
Crkva – drzava bilo gde u demokratskom svetu. Tu vazi pravilo: nije na drzavnim organima da resavaju unutarcrkvene sporove i da presudjuju ko je tu u pravu, a ko nije, i ko je kanonski, a ko nije kanonski. Nigde u modernom svetu ne vazi vise srednjevekovno pravilo: cuius regio, illius religio (cija vlast, onog i religija!). U ovom slucaju, makedonski drzavni aparat se, svesno ili nesvesno, stavio u sluzbu providnih zahteva i imperativa raskolnicke crkvene organizacije. Jer, traze da dozvola za putovanje kroz Makedoniju bude uslovljena pozivom takozvane Makedonske Pravoslavne Crkve, ili odobrenjem njihove „verske komisije”, odnosno nekih drugih organa, a prethodni uslov, opet, jeste pitanje da li ce neko od onih koji putuju vrsiti bogosluzenje u Makedoniji ili nece. Kao da se to njih tice! Da li cemo mi sluziti sa mitropolitom Jovanom – koji je kao episkop priznat u pravoslavnom svetu uopste, a ne samo kod nas – ili sa nekim drugim, to je nesto sto se najmanje tice bilo koje policije ovoga sveta. Takvi standardi, naravno, ne vaze nigde drugde. Takav oblik ponasanja potpuno je nespojiv sa bilo kakvim nacelima i standardima koji danas vaze u Evropi i u civilizovanom svetu. Nasi episkopi i svestenici putuju sirom sveta, pa, izmedju ostalog, i u islamske zemlje. I ja sam, kao i drugi, bio u takvoj prilici. Kad imamo uredne putne isprave – a dodatno jos i vizu zemlje za koju je potrebna viza, sto nije slucaj sa Makedonijom – i tako putujemo, nikad i nigde nijedna policija, nijedan drzavni organ, apsolutno niko zivi ne pita nas kuda i zasto putujemo, kojoj veri ili Crkvi pripadamo, da li smo muslimani ili hriscani... To se nikoga ne tice. Moram da se izrazim zaostreno, ali nemam drugog nacina da ukazem na ozbiljnost problema: zaista je nedopustivo da episkop, svestenik ili monah Srpske Pravoslavne Crkve moze mirne duse da sedne u avion i otputuje u Rijad ili u bilo koju drugu prestonicu muslimanskog sveta (navodim Rijad kao prestonicu zemlje u kojoj se nalaze Meka i Medina, a u njima najvece svetinje islamskog sveta, i u kojoj vladaju serijatski zakoni), a ne moze da sedne u kola i otputuje u zemlju koja je do juce bila sastavni deo iste drzavne zajednice i u kojoj mi imamo svoga kanonskog episkopa, drzavljanina doticne zemlje, a imamo i mnogo ljudi koji su za jedinstvo Crkve.

Naglasavam: nisu tamo svi za raskolnicku crkvenu organizaciju. Pritom nikakva drzavna vlast – ni njihova, ni nasa, ni bilo koja druga – ne moze da dovodi u pitanje slobodu savesti i verskog opredeljenja niti da istrazuje ko kojoj Crkvi pripada. Mi nikoga silom ne teramo u jedinstvo sa nama. Samo pozivamo. Onaj ko se odazove dobro je dosao, ko ne - odgovoran je za svoj izbor. Prema tome, apsolutno odbacujemo svaku insinuaciju makedonskih medija ili pak predstavnika raskolnicke crkvene organizacije u Makedoniji da mi zelimo da ubiramo poene u sporu sa nepriznatom „Makedonskom Crkvom”. Upravo suprotno trazimo. Trazimo da taj spor bude prepusten samo neposredno zainteresovanim stranama i da se u njega ne mesa nicija policija ni drzavna vlast. To je standard koji vazi i u nacrtu ustava buduce ujedinjene Evrope, i u ustavima zemalja clanica Evropske unije, i svugde u civilizovanom svetu. On vazi i u nasoj zemlji: drzava se ne mesa u unutrasnji zivot Crkve, u njeno ustrojstvo, u njene odluke, u njenu organizaciju.

Drugi problem, vezan sa ovim barem posredno, jeste problem hapsenja mitropolita Jovana, izvrsenog, na kraju svih krajeva, zbog njegovog nepripadanja raskolnickoj Crkvi u Makedoniji, a pripadanja velikoj zajednici Pravoslavnih Crkava u svetu. To nigde ne moze biti povod ni razlog za hapsenje. Zato kao Crkva zahtevamo da se smesta obustavi svaki progon, posebno progon bilo kog svestenog lica, pa i mitropolita Jovana, zasnovan na tome gde se ko nalazi u unutarcrkvenim sporovima. Mitropolit mora biti pusten iz zatvora odmah da bi se uopste moglo razgovarati o onome sto je u ovom trenutku za makedonsku stranu jedino vazno, a to je da ona dodje u manastir Svetog Prohora Pcinjskog i da u njemu na praznik Svetog Proroka Ilije obelezi godisnjicu zasedanja ASNOM-a, odrzanog, kako se tvrdi u zvanicnoj istoriografiji, upravo 2. avgusta 1944. godine. Mi nacelno nismo protiv dolaska makedonske drzavne delegacije i polaganja venaca. Zlurada interpretacija, zastupljena u velikom broju skopskih medija, kao i u izjavama tamosnjih zvanicnika, po kojoj, navodno, drzava Srbija i Crna Gora ima dobru volju, ali je Srpska Pravoslavna Crkva nema, jednostavno ne odgovara istini. Oni su redovno dolazili poslednjih sedam-osam godina. Svaki put ih je u manastiru Svetog Prohora Pcinjskog licno docekao, pozdravio i ugostio nadlezni arhijerej, a to je episkop vranjski. (Uzgred: nije mi zelja da budem „sitna dusica”, ali informacije radi napominjem da se nikada nisu zahvalili za prijem i gostoprimstvo.)

Pored postupka na granicnim prelazima postoji jos nesto: makedonski drzavni i pogranicni organi odnose se sa jednakom bezobzirnoscu, jednako nezakonito i necivilizovano, i prema samom manastiru Svetog Prohora Pcinjskog, za koji inace vezuju nastanak, odnosno zacetak svoje samobitnosti i drzavnosti u leto 1944. godine, i u koji hoce posto-poto da dodju na Ilindan, a da se prethodno uopste ne jave domacinu (bratstvu i episkopu). Manastir Sveti Prohor Pcinjski nekada je, naime, imao velika imanja, koja su posle drugog svetskog rata oduzeta. Od onog sto je od manastirskih imanja ostalo, jedan deo se nalazi na danasnjoj teritoriji Republike Makedonije. To, doduse, nije daleko od manastira, ali je, ipak, s one strane medjudrzavne granice. Dakle, gospoda koja polazu pravo na to da mogu da dodju u srpski manastir i da u njemu rade sta hoce i kako hoce, a da pritom Srpsku Crkvu nizasta ne pitaju, istovremeno monasima istog manastira ne dozvoljavaju da odu na svoje imanje. Stavite se u polozaj Svetog Sinoda, ili u polozaj nadleznog episkopa, ili u polozaj bratstva manastira o kojem je rec, pa sami prosudite gde je zastupljena dobra, a gde zla volja.

Mi i sada porucujemo: ne trazimo nikakvu povlasticu, nikakav poseban tretman, nikakvo razumevanje za nase stavove u sporu sa vodjama i pristalicama skopskog raskola. Trazimo samo jedno: da nam ne osporavaju pravo koje imamo po svim medjunarodnim konvencijama i koje vazi, kao prirodno pravo, u citavom demokratskom svetu, a to je pravo protoka ljudi, robe i ideja, odnosno pravo slobodnoga kretanja. Ne postoji nijedan medjunarodni dokument koji to pravo ne priznaje. Kako stvari stoje, s jedne strane je nase neotudjivo pravo, sa druge strane je brutalna samovolja. Oni zapravo predlazu da mi pristanemo da svoje pravo dozivimo kao njihovu milostinju, pa, stavise, i kao njihovu dobru volju, a za uzvrat da priznamo da nasa dobra volja i nase gostoprimstvo, u nasem manastiru, na nasoj teritoriji, nisu to sto jesu nego, ni manje ni vise, predstavljaju njihovo pravo. Zato je Sveti Sinod Srpske Pravoslavne Crkve u potpunosti uvazio stav Eparhije vranjske i samog manastirskog bratstva. (Ne smemo, uostalom, zaboraviti da u nasoj Crkvi manastirska bratstva nisu sluge nekih ljudi ili organa, cak ni episkopata, nego sluge Bozje, a to znaci da su u pitanju ljudi koji su svoj zivot posvetili Bogu i molitvi u svom manastiru, ljudi koji podlezu samo duhovnoj vlasti, i to vlasti svog episkopa.) Sledstveno, postupak republickog Zavoda za zastitu spomenika kulture, koji se, mimo nadleznog episkopa, pismom obratio manastiru Svetog Prohora Pcinjskog i pokusao da naredjuje manastirskom bratstvu, jeste nesto sto je besprimerno u dosadasnjoj praksi. Taj postupak, naravno, nije imao nikakvog pravnog ili prakticnog dejstva. Naprotiv, sa sednica Svetog Sinoda vise puta je slata poruka da se odgovornost Zavoda ogleda u samom njegovom nazivu: to je Zavod za zastitu spomenika, za zastitu sakralnog i duhovnog blaga, a ne naredbodavni organ iznad bratstva, iznad episkopa, iznad Sinoda. Tako nesto ne postoji nigde.”

Na kraju izlaganja Njegovo Preosvestenstvo episkop backi G. Irinej je procitao tekst odluke Svetog Arhijerejskog Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve po pitanjima njenih odnosa sa drzavnim organima Makedonije:

Pritom Sveti Arhijerejski Sinod ne dozvoljava nikakve aktivnosti u pravcu pokusaja postavljanja bilo kakvih ploca sa natpisima o ASNOM-u u manastiru Svetog Prohora Pcinjskog.

U daljem toku konferencije Njegovo Preosvestenstvo G. Irinej je istakao: „Nasa Crkva ni u totalitarnim vremenima ni u sopstvenoj drzavi nije prihvatala ovakav tretman, a utoliko je manje spremna da ga danas prihvati od organa druge drzave. Sto se tice mitropolita Jovana, stvoren je utisak da je on oslobodjen i da samim tim tu vise nema problema. To je samo privid. Realnost je drugacija. Iako je nasa Crkva blagovremeno, na samom pocetku Vladicinog hapsenickog staza, poslala signal makedonskim drzavnim organima (usput napominjem da je ovo prvi slucaj hapsenja i zatvaranja jednog episkopa posle hapsenja vladike zickog Vasilija u vreme Josipa Broza), ipak je vladika Jovan zadrzan u pritvoru pet dana, na koliko je i bio osudjen. Pritom su sebi zadrzali pravo da ga i dalje sudski gone. Zakazali su, stavise, i termin u septembru, jer je on, navodno, prekrsio propise koji se ticu prava raskolnicke makedonske crkvene organizacije, opet navodnog, da ona odobrava ili ne odobrava ko ce i gde ce vrsiti bogosluzenje.” Zatim je nastavio: „Takav tretman je za nas apsolutno neprihvatljiv. Smatramo, dakle, da nije ispunjen ni taj zahtev nase Crkve, – kao sto nije ispunjen ni onaj prethodni, – jer je, kao odgovor na taj zahtev, makedonsko ministarstvo unutrasnjih poslova ponudilo varijantu po kojoj bi pogranicni organi, odnosno policajci, na prelazima proveravali da li nasi klirici putuju u trecu zemlju (tako su se izrazili) ili u Makedoniju, da li imaju poziv od takozvane Makedonske Crkve ili nemaju, da li nameravaju da vrse bogosluzenje ili ne nameravaju i, najzad, da li imaju ulaznu vizu za tu neku trecu zemlju ili nemaju, pa da onda oni odluce da li ce nekog pustiti ili nece. Tada bismo imali novu varijantu: umesto sikaniranja i maltretiranja svih, imali bismo propustanje jednog, a vracanje devetorice! Taj tretman i taj odnos smatramo jos gorom diskriminacijom od ove prethodne. O ovom vajnom predlogu za izlazak iz corsokaka Srpska Pravoslavna Crkva ne razgovara.

Srpska Pravoslavna Crkva je – po savesti i po onom kodeksu ponasanja koji jedini dolikuje Crkvi, a izrazava njenu prirodu i misiju – ponudila razmenu duhovnih dobara: gostoprimstvo za neotudjivo pravo. Ona ne prihvata aranzman samovolju za samovolju – njihovu samovolju na teritoriji Makedonije, njihovu samovolju na teritoriji Srbije, a mi da budemo pasivni primaoci nekakvih i necijih naredjenja! To ne moze biti. Mi, dakle, nudimo gostoprimstvo, ali necemo dozvoliti nepostovanje nase jurisdikcije, naseg crkvenog poretka i nasih neotudjivih prava. Jos uvek, u najboljoj veri, ocekujemo zvanicnu reakciju Skoplja u direktnom kontaktu sa Svetim Sinodom, a ne prihvatamo nikakve poruke preko skopskih medija ili putem nekakve unutrasnje, neobavezujuce prepiske. I pred Bogom i pred sopstvenom savescu mozemo reci da imamo dobru volju. Nismo mi stvorili problem dolaska ili nedolaska drzavne delegacije Republike Makedonije u manastir Prohor Pcinjski. Njihovo ponasanje smatramo grubom provokacijom i gazenjem verske slobode, koja je obaveza za sve sadasnje i buduce clanice Evropske unije, pa i za nas i za Makedoniju. Dokle god drzavni organi Republike Makedonije ne odustanu od ovakve prakse, njihovi predstavnici ne mogu doci u manastir Sveti Prohor Pcinjski niti krociti nogom na manastirski posed.”