Када злобни Јевреји камењем убише светог Стефана, оставише тело његово да га пси изеду. Но друкчије хтеде Промисао Божја. Тело мучениково лежаше на отвореном месту под градом ноћ и два дана, а друге ноћи дође Гамалил, учитељ Павлов и потајни ученик Христов, узе тело, однесе га у Кафаргамалу на своје имање, и ту га чесно погребе у једној пећини. У исту пећину сахрани Гамалил и свога пријатеља Никодима, који плачући над гробом Стефановим умре. Ту сахрани Гамалил и свога крштенога сина Авива. И према своме завештању и сам Гамалил ту беше сахрањен. Од тога времена прошли су векови, и нико од живих није знао, где је сахрањено тело светога Стефана. Но 415. године, за време јерусалимског патријарха Јована, јави се Гамалил три пута у сну свештенику кафаргамалском Лукијану, и потанко му оприча све о сахрани свих поменутих указујући тачно место њихових заборављених гробова. Узбуђен од тога сна, Лукијан јави патријарху, и с благословом патријарховим оде с људима и откопа четири гроба. Гамалил му беше већ у сну рекао, које је чији гроб. Силни мирис благоухани испуни сву пећину од моштију светитељских. Тада мошти светог Стефана беху свечано пренете на Сион и ту чесно сахрањене, а мошти осталих изнесене на једно брдо више пећине, и ту у једној цркви положене. Многа исцељења болесника догодише се тога дана од моштију светог Стефана. Доцније те мошти беху пренете у Цариград. Тако Господ увенча многом славом онога који први за Његово име крв своју проли.

Био папа у Риму од 253-257. године. Борио се против јеретика Новатијана. Исцеливши Лукилу, ћерку трибуна Немезија, крсти обоје. Пострада у време Валеријана са дванаест својих клирика. Посечен за време литургисања.

Отац му се зваше Јаков а мати Ана. У шеснаестој години својој предао се подвигу јуродства, и у том тешком подвигу издржао седамдесет два године. Живео свега осамдесет осам година. Ишао бос, гологлав, и у дроњама. Није имао никаква стална обиталишта. Исправљао је грешнике, укоревао велможе, прорицао истинито, имао виђење на даљину. Натрпевши се довољно од глади, од мраза, од увреда људских, Василије блажени предаде Богу своју свету душу. На погребу му био цар Иван с митрополитом. Сахрањен у храму московском Пресвете Богородице, назватом после по његовом имену.