Како није хтео да се покори царским декретима о избацивању икона из цркве, он је с другим православним епископима, послат у изгнанство. У изгнанству је проживео пет година трпећи многе муке и понижења Христа ради. Сконча 820. године и пресели се међу грађане небеске.

Исихаста који је живео у доба кнеза Лазара. Провео у посту и молитви четрдесет година у пећини близу данашњег манастира Тумане, у источној Србији, који је подигнут на месту где се свети Зосим упокојио. У манастирском храму почивају његове чудотворне мошти.

Био је ожењен и бавио се земљорадњом. Велики део плодова са свога имања раздавао је Мирон бедним људима. Једном затече неке лопове на свом гумну где краду жито. Не казујући им ко је, свети Мирон поможе лоповима, да напуне вреће, и још им поможе да дигну вреће на леђа и да умакну. Због превеликих добродетељи би рукоположен за презвитера, а потом и за епископа. Беше чудотворац велики, и чињаше многа добра дела именом Господа Исуса. Упокоји се око 350. године у старости својој у стотој години.

Прозван Синаитом због тога што се замонашио на гори Синају. У време цара Андроника Палеолога, око 1330. године, дошао је у Свету Гору, да обиђе манастире и сазна нешто о умној молитви и созерцању. Но ове две духовне делатности беху у то време безмало непознате међу Светогорцима. Једини који је ово знао и до савршенства практиковаше, беше свети Максим Капсокаливит. Григорије распростре своје учење о умној молитви по свима келијама и манастирима Свете Горе. Његов знаменити ученик беше Калист, патријарх цариградски, који и написа житије светог Григорија. Потом пређе Григорије у Македонију и у друге крајеве Балкана и основа обитељи, у којима се монаси вежбаху у молитви умом. Тако поможе он многима, да се удубе и спасу. Његови списи о умној молитви и подвижништву налазе се у Добротољубљу. Између осталог, написао је и припеве Светој Тројици Достоино јест, што се пева на Воскресној полуноћници. Спада међу најзнаменитије подвижнике и духовне учитеље на Балкану. Упокојио се мирно од многотрудног живота и преселио у Царство Христово.

Триандафил беше родом из Загоре, а Спасо из Радовишта, епархије Струмичке. Обојица Словени, обојица млади и прости људи. Но љубав Христова беше им дража од света и живота. Живот дадоше но Христа не изневерише. За веру Христову пострадали од Турака, и то Триандафил у Цариграду 1680. години, а Спасо у Солуну 1794. године.

Беше велможа на двору персијског цара Издегерда. Пошто се није хтео одрећи Христа, цар га ражалова одузевши му чин и имање и посла га да чува стоку. Надаше се цар, да ће Гормиздас убрзо зажалити за чином и имањем, и да ће се поклонити идолима. Али се цар превари. Гормиздас спокојно чуваше стоку и држаше своју веру. Зато га цар стави на љуте муке, којима успе само да изможди тело Христова мученика, али не и да промени дух његов. Најзад би Гормиздас свети убијен 418. године одмах после страдања светог Авде епископа (в. 31. март). Пострада на земљи, и прослави се на небу.