ЦРКВА И ВЕРА У НИН-у БЕЗ ПРАВА НА ОДБРАНУ

Наше очекивање да ће се Уредништво НИН-а држати добрих обичаја - да не помињено Закон о јавном информисању - и наш одговор на три напада на Цркву (бр. 2747) објавити у целини и на одговарајућем месту, било је потпуно неутемељено, пошто је очигледно да су појмови као што су новинарска част, етика и слично у овом недељнику давно заборављени.

Да прекрајање туђих текстова, по својој мери и потреби у овом недељнику није усамљен случај сведочи и реаговање г. Ђорђа Конфортија из Монтреала на антитеистички фељтон Јерусалим мала варош, на коме је Уредништво НИН–а, по речима самог г. Конфортија, “извело невероватан хируршки захват где су поенту одстранили, а преживели, знатно мањи део текста пустили у штампу”.

Истине ради, и читалаца НИН- а ради, доносимо оба реаговања, господина Душана Стокановића и господина Ђорђа Конфортија која су у НИН-у објављена после силних скраћивања чиме је потпуно измењен њихов смисао.

НИН-ов поход против
Српске Православне Цркве

Тешка економска ситуaција у којој се, нажалост, заједно са читавим српским друштвом, налазе и медији, тера, с времена на време, и некада угледни недељник НИН да, зарад опстанка на осиромашеном тржишту или пак бољег утиска пред страним „донаторима”, који ће му омогућити независнију позицију, одапне по коју отровну стрелу према Српској Православној Цркви. Пре октобарских догађаја 2000-те, када је то било уносније, например у бизарној пашквили Рибари људских душа (24. август 2000. године), НИН је Српску Цркву оптуживао за сувише блиску сарадњу са Римокатоличком Црквом, тврдећи, штавише, да Ватикан финансира Патријаршију у Београду, док сада, у броју 2747 од 21. августа ове године – ревносно се угледајући на свој тешко достижни узор, београдски дневник Danas (у српској транскрипцији Данас) – нападима на Цркву посвећује чак три чланка.

Са жестином коју су већ показали поједини шиптарски политичари, НИН напада Меморандум Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве о Косову и Метохији, показујући да и у Београду има кругова којима не одговара то што су у Меморандуму јасно и непристрасно приказане прошлост и садашњост јужне српске покрајине и што се у њему указује на одговорност домаћих и страних чинилаца за трагичну ситуацију која још увек прети да запали и шири простор. НИН-у и дотичним круговима ипак највише смета консензус постигнут од стране свих релевантних друштвених фактора о решавању косовско-метохијског проблема, изражен кроз Декларацију о Косову и Метохији, као и макар почетни, али веома значајни успеси постигнути на међународном плану. Да би постигао постављени циљ (или постављени му задатак?), НИН не преза ни од тога да, на крајње непримерен начин, не само политички него и људски некоректан, у истом броју злоупотреби чак и масакр српске деце у Гораждевцу...

Нападајући Меморандум, НИН се користи методима свог великог узора дневника Danas: њему се јавља да Свети Архијерејски Сабор уопште није усвојио овај званични документ него да га је неко кришом потурио највишем јерархијском и законодавном телу Српске Православне Цркве. Заиста, постоји ли иједан човек здраве памети који у ово верује? (Ради обавештења уредништву НИН-а: Свети Архијерејски Сабор је Меморандум о Косову и Метохији одобрио својом одлуком АСБр. 1311 од 28. маја 2003. године.) Никаквог, дакле, расправљања овим поводом у Цркви није било, неће га бити нити га може бити, на велику жалост НИН-а и његових „незваничних извора”.

Истрајавајући у злој намери, НИН даље напада Његово Преосвештенство умировљеног Епископа захумско-херцеговачког г. др Атанасија, једног од најзначајнијих савремених теолога, вредног организатора црквеног живота и једног од најпопуларнијих српских владика, човека који је, носећи у срцу Спаситеља, претходних тешких година ишао и на најстрашнија места страдања, не бранећи само интересе своје Цркве и свога народа него и општељудске, цивилизацијске принципе и вредности. Баш такав српски архијереј за НИН је „увек спорни владика Атанасије”. Честитам!

Ни то Уредништву НИН-а није било довољно, те у чланку Искаљивање беса, стављајући на сопственој скали вредности Српску Православну Цркву ниже него што то чини његов узор, дневник Danas, оптужује је за нетолеранцију према мањинама, екстремизам, неспремност за мултиетничко друштво… Све већ безброј пута виђено на странама поменутих београдских новина, чији главни и одговорни уредник г. Грујица Спасовић, у својој потресној, у исто време и трагичној јавној исповести, открива зашто се уређивачка политика ових новина и састоји, између осталог, од континуираних напада на Српску Цркву и на све личности и институције које брину о добробити српског народа. Он каже: "Ми нисмо у љубави са Српском Православном Црквом…" У питању је, дакле, парадоксална мржња појединаца (или групa) према Цркви у којој су, с обзиром на њихове године, вероватно крштени и према народу у којем су рођени! То је феномен који заслужује пажњу Цркве, али и њену помоћ. Чак и ова чудна врста јавне исповести – кад неко јавно признаје да „није у љубави” са Црквом – представља латентни вапај и несвесну „изокренуту” жељу за прикључењем црквеној заједници, заснованој на спасоносној љубави Господа и Спаситеља према свим људима и на међусобној љубави чланова Цркве. Али да би Црква могла одговорити на овакав немушти Спасовићев вапај за спасењем, није довољна само исповест. Потребно је искрено покајање, односно покајничка исповест, као плод познања себе и своје грешности, изражене кроз нетрпељивост према Цркви.

Подметање пак да добронамерна сугестија упућена онима који носе српско име (као дијете Грујица) – да у општењу са Српском Православном Црквом користе ћирилицу (што сада проширујем и на било који вид писменог општења међу
Србима) – представља екстремизам, нетолеранцију према мањинама и дискриминацију грађана, као и позивање да на ово реагује бар неколико министарстава, није ништа друго до жал за неповратно прошлим временима. То су времена у којима су поједини саговорници НИН-а и листа Danas, односно њихови биолошки или идеолошки родитељи, због сваког помињања Цркве, ћирилице, српског националног интереса и српске културе могли да једним телефонским позивом некога пошаљу у затвор, отерају са посла и слично. Њима поручујемо: драги пријатељи, тих времена ваше неконтролисане моћи можете само да се сећате и о њима да сањате.

Спасовићево позивање на непостојеће људе (и то многе!) „из самог врха СПЦ” који су, наводно, „изјавили да се тога стиде” (чега? ваљда ћирилице?), говори о невероватној опседнутости НИН-а и Danas-а измишљеним несугласицама о свакој теми за коју они начују, или пак замишљају, да се у Цркви разматра. На њихову превелику жалост, у Српској Цркви нема несугласицa ни по питању Меморандума ни по питању ћирилице.

Што се тиче будућег положаја ћирилице, ми православни Срби очекујемо да се у новом Уставу Србије и у другим актима који регулишу питање писма њена законска употреба битно оснажи и прецизније дефинише него што је то сада случај.

Можда је прилика да се каже и понека реч о односу Српске Православне Цркве према нашим суграђанима који се политичким речником називају мањинама. Као прво, Црква у својој терминологији не користи ту реч. Људи друге вере или нације, који живе у нашој Отаџбини, римокатолици, протестанти, мухамеданци и Јевреји, јесу деца Божја као и ми. Српска Православна Црква осећа и прихвата своју посебну одговорност када су они у питању, и то не само зато што je већинска Црква у овој земљи него, пре свега, зато што је Православна, па, следствено, жели да у свему следи Јеванђеље Христово. Зато она заступа гледиште и улаже напоре да сва права која од демократског друштва захтева за себе и за своје верне могу да остварују и све историјске Цркве и верске заједнице. У остваривању или васпостављању таквих, природних права (враћање верске наставе у школе, враћање незаконито одузете имовине, заступљеност у медијима…), Српска Црква делује заједно са свим традиционалним Црквама и верским заједницама. Значи, оно што тражи за себе, тражи и за друге. Такав став и такву одговорност према њеним епархијама и верницима и сама очекује у оним подручјима и државама у којима већи друштвени утицај имају друге Цркве или верске заједнице. Ни мање ни више.

На крају, НИН-у очигледно смета и изградња великог броја цркава. Заиста, у свим нашим епархијама обнављају се старе и граде нове цркве. Довршава се и велелепни Спомен-храм Светог Саве на Врачару. Верници, како они имућнији тако и они сиромашнији (свако према могућностима), мислећи о Царству небеском, штедро дарују новац и грађевински материјал или организују мобе у жељи да њихова богомоља буде што пре довршена. Нису ретки примери да за изградњу православних храмова прилоге дају и верници других Цркава или верских заједница. НИН-у нико не може забранити да буде циничан, па ни када је у питању изградња дивне цркве на Убу, око које се већ дуже време одвија и некада потпуно замрли културни живот ове варошице. Али, за име Бога, нека нико свој цинизам не правда позивајући се на свете Оце!

Са вером у Господа Исуса Христа, Спаситеља света, и у оданости Предању светих и равноапостолних Ћирила и Методија и Светога Саве Српског, остајем, са најбољим жељама,

Душан Стокановић
главни уредник Информативне службе
Српске Православне Цркве

Редакцији НИН-а поводом чланка "Јерусалим, мала варош"

Заиста сам згранут текстом који сте објавили у вашем листу од 21. 08. 2003. под насловом "Јерусалим, мала варош". На тај јадни и трагични текст не би вредело потрошити ни слово, да га ваш лист није објавио. Ако желите да одржите традиционални ниво НИН-а, овакве текстове не би требало објављивати, ни овај први, а камо ли његове наставке које најављујете. Није ствар у слободи штампе и неговања провокативног новинарства. Једноставно, не можете дозволити себи објављивање историјски и религиозно неписмених текстова, који вређају, прво сваког иоле образованијег човека, а затим нарочито вернике све три религије: Јудаизма, Хришћанства и Ислама. Мислим да не грешим када кажем да су образовани људи и верници апсолутна већина грађанства у Србији и Црној Гори. Чланак који сте објавили не може никако изазвати полемике у друштву због свог запрепашћујуће ниског нивоа. Тај чланак само може ужаснути и увредити. Тај чланак нисте смели објавити и зато што садржи, поред увреда Јеврејске вере, какву признајем до сада нисам чуо, и најкласичнију, а самим тим и најотрцанију, тезу антисемитске пропаганде о томе како је "Стари Завет фалсификат и превара Јевреја којом су прикрили своје злочине освајајући земљу Канан и сатирући суседне народе, а представили себе као изабрани народ Божији". Све ово што сам до сада навео, поткрепићу и са пар чињеница.

Дотични чланак наводи одавно исцрпљене тезе богоборачких бољшевичких режима како је "Библија легенда, како нам данашња наука и историјске чињенице дају сасвим другачија сазнања, како модеран човек мора да се ослања на науку и историјске чињенице, а не на митове и легенде, које су често биле чак стваране од стане владајуће класе и клера за остваривање њихових уских интереса. Па у школи смо учили од 1945. до 1991. године "да нема ни једне историјске чињенице о постојању Исуса Христа, да је то мит, да Христос вероватно никада није ни постојао, да се скаска о девици која рађа Сина Божијег може наћи код свих источних народа...".

Седамдесетих година прошлог века из "руског мрака" је изронило Булгаковљево дело "Мајстор и Маргарита" (написано почетком тридесетих) које, на начин до тада невиђен у светској литератури, приповеда о овој јадној бољшевичкој пропагандној стратегији. И тај роман је муњевито постао ремек дело светске литературе. Зато је смешно (да није жалосно) да, баш када људи помислише да је та бољшевичка будалаштина отишла, како би то они рекли, на "ђубриште историје", аутор чланка у вашем листу почиње, слично као уредник Берлиоз, код Патријаршијских Рибњака, у славном Булгаковљевом роману, са опаском: "Ако је веровати пророку Самуилу..." Сигурно, зашто му веровати када је сумњив, а вероватно није ни постојао.

Даље, ваш аутор говори како се морамо ослањати на науку и историјске чињенице (ово је ипак XXI век) и одмах показује потпуну историјску неписменост наводећи да је краљ Давид "оснивач јеврејске нације". Да подсетимо, оци Јевреја су Аврахам, млађи син му Исак и син Исаков Јаков, названи Израел, а Аврахам и старији син му Исмаел су оци рођака Арапа (Ибрахим и Исмаил). Даље, не знам да ли сте свесни тога, ваш аутор исказује највећу могућу увреду Јудаизму тврдећи да "научници" у задње време долазе до сазнања "да ексодуса у Египат није било". Увреда није само у томе да личи на ону отрцану тезу "да холокауста није било", него зато што је, следећи ту логику, "Мојсије измишљотина, а Тора (првих пет књига Старог Завета или Петокњижје или Књиге Мојсијеве) је фалсификат". Вероватно у следећем наставку можемо очекивати и стару причу из основних школа у Титовој Југославији како "Исус Христос једноставно није ни постојао", да би се сачувао објективан приступ материји и испоштовао принцип незамерања појединим верским групама.

Увреду свима трима религијама дотични чланак чини управо зато што вређа Божије Име инсинуирајући на идолопоклонство. Ваш чланак, попут многих сличних, упорно настоји да Једином Богу који Јесте, додели неко лично име, да би се онда могло говорити о Богу Јевреја, Богу Хришћана, Богу Муслимана, или Богу неких других религијских група. Аутори оваквих навода показују само своју потпуну религијску неписменост. Бог који је човеку казао нечувене, до тада, речи: "Ја Јесам Онај Јесте", заиста је Бог и Јевреја и Хришћана и Муслимана и свих осталих народа и људских бића који верују. Сви такви јесу дубоко увређени вашим чланком.

И на крају, било би неозбиљно полемисати са наводима о "научним сазнањима" да је Стари Завет, или хебрејски Танах, "писан, попут некавог савременог политичког памфлета, од стране јеврејског клера и владајуће класе, у циљу заташкивања злочина Јевреја у земљи Канан, и прекфалификовања нације у Божје изабранике". На ово се често и радо додаје (не и у дотичном чланку) још једна класична теза антисемитског пропагандног арсенала, а то је да се "у томе баш и види више-хиљадугодишња завереничка замисао Јевреја да, представивши се од Бога изабраним, треба да владају светом". Ствар је наравно сасвим другачија и изабраништво Божје може значити само једно: служити Богу и служити човечанству и читавој Божјој Творевини. Ово најбоље изражавају реци Исуса Христа, који је - и то треба знати - проповедао најчистији Јудаизам, а кога је следбени народ звао Јешуа Ха Машиах или Јешуа Мешихену: "Онај ко хоће да буде највећи међу вама, нека служи свима".

Молим редакцију да ово писмо објави у целини, а копије ћу упутити Информативној служби СПЦ и Јеврејском савезу, у Београду.