CRKVA I VERA U NIN-u BEZ PRAVA NA ODBRANU

Nase ocekivanje da ce se Urednistvo NIN-a drzati dobrih obicaja - da ne pominjeno Zakon o javnom informisanju - i nas odgovor na tri napada na Crkvu (br. 2747) objaviti u celini i na odgovarajucem mestu, bilo je potpuno neutemeljeno, posto je ocigledno da su pojmovi kao sto su novinarska cast, etika i slicno u ovom nedeljniku davno zaboravljeni.

Da prekrajanje tudjih tekstova, po svojoj meri i potrebi u ovom nedeljniku nije usamljen slucaj svedoci i reagovanje g. Djordja Konfortija iz Montreala na antiteisticki feljton Jerusalim mala varos, na kome je Urednistvo NIN–a, po recima samog g. Konfortija, “izvelo neverovatan hirurski zahvat gde su poentu odstranili, a preziveli, znatno manji deo teksta pustili u stampu”.

Istine radi, i citalaca NIN- a radi, donosimo oba reagovanja, gospodina Dusana Stokanovica i gospodina Djordja Konfortija koja su u NIN-u objavljena posle silnih skracivanja cime je potpuno izmenjen njihov smisao.

NIN-ov pohod protiv
Srpske Pravoslavne Crkve

Teska ekonomska situacija u kojoj se, nazalost, zajedno sa citavim srpskim drustvom, nalaze i mediji, tera, s vremena na vreme, i nekada ugledni nedeljnik NIN da, zarad opstanka na osiromasenom trzistu ili pak boljeg utiska pred stranim „donatorima”, koji ce mu omoguciti nezavisniju poziciju, odapne po koju otrovnu strelu prema Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi. Pre oktobarskih dogadjaja 2000-te, kada je to bilo unosnije, naprimer u bizarnoj paskvili Ribari ljudskih dusa (24. avgust 2000. godine), NIN je Srpsku Crkvu optuzivao za suvise blisku saradnju sa Rimokatolickom Crkvom, tvrdeci, stavise, da Vatikan finansira Patrijarsiju u Beogradu, dok sada, u broju 2747 od 21. avgusta ove godine – revnosno se ugledajuci na svoj tesko dostizni uzor, beogradski dnevnik Danas (u srpskoj transkripciji Danas) – napadima na Crkvu posvecuje cak tri clanka.

Sa zestinom koju su vec pokazali pojedini siptarski politicari, NIN napada Memorandum Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske Pravoslavne Crkve o Kosovu i Metohiji, pokazujuci da i u Beogradu ima krugova kojima ne odgovara to sto su u Memorandumu jasno i nepristrasno prikazane proslost i sadasnjost juzne srpske pokrajine i sto se u njemu ukazuje na odgovornost domacih i stranih cinilaca za tragicnu situaciju koja jos uvek preti da zapali i siri prostor. NIN-u i doticnim krugovima ipak najvise smeta konsenzus postignut od strane svih relevantnih drustvenih faktora o resavanju kosovsko-metohijskog problema, izrazen kroz Deklaraciju o Kosovu i Metohiji, kao i makar pocetni, ali veoma znacajni uspesi postignuti na medjunarodnom planu. Da bi postigao postavljeni cilj (ili postavljeni mu zadatak?), NIN ne preza ni od toga da, na krajnje neprimeren nacin, ne samo politicki nego i ljudski nekorektan, u istom broju zloupotrebi cak i masakr srpske dece u Gorazdevcu...

Napadajuci Memorandum, NIN se koristi metodima svog velikog uzora dnevnika Danas: njemu se javlja da Sveti Arhijerejski Sabor uopste nije usvojio ovaj zvanicni dokument nego da ga je neko krisom poturio najvisem jerarhijskom i zakonodavnom telu Srpske Pravoslavne Crkve. Zaista, postoji li ijedan covek zdrave pameti koji u ovo veruje? (Radi obavestenja urednistvu NIN-a: Sveti Arhijerejski Sabor je Memorandum o Kosovu i Metohiji odobrio svojom odlukom ASBr. 1311 od 28. maja 2003. godine.) Nikakvog, dakle, raspravljanja ovim povodom u Crkvi nije bilo, nece ga biti niti ga moze biti, na veliku zalost NIN-a i njegovih „nezvanicnih izvora”.

Istrajavajuci u zloj nameri, NIN dalje napada Njegovo Preosvestenstvo umirovljenog Episkopa zahumsko-hercegovackog g. dr Atanasija, jednog od najznacajnijih savremenih teologa, vrednog organizatora crkvenog zivota i jednog od najpopularnijih srpskih vladika, coveka koji je, noseci u srcu Spasitelja, prethodnih teskih godina isao i na najstrasnija mesta stradanja, ne braneci samo interese svoje Crkve i svoga naroda nego i opsteljudske, civilizacijske principe i vrednosti. Bas takav srpski arhijerej za NIN je „uvek sporni vladika Atanasije”. Cestitam!

Ni to Urednistvu NIN-a nije bilo dovoljno, te u clanku Iskaljivanje besa, stavljajuci na sopstvenoj skali vrednosti Srpsku Pravoslavnu Crkvu nize nego sto to cini njegov uzor, dnevnik Danas, optuzuje je za netoleranciju prema manjinama, ekstremizam, nespremnost za multietnicko drustvo… Sve vec bezbroj puta vidjeno na stranama pomenutih beogradskih novina, ciji glavni i odgovorni urednik g. Grujica Spasovic, u svojoj potresnoj, u isto vreme i tragicnoj javnoj ispovesti, otkriva zasto se uredjivacka politika ovih novina i sastoji, izmedju ostalog, od kontinuiranih napada na Srpsku Crkvu i na sve licnosti i institucije koje brinu o dobrobiti srpskog naroda. On kaze: "Mi nismo u ljubavi sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom…" U pitanju je, dakle, paradoksalna mrznja pojedinaca (ili grupa) prema Crkvi u kojoj su, s obzirom na njihove godine, verovatno krsteni i prema narodu u kojem su rodjeni! To je fenomen koji zasluzuje paznju Crkve, ali i njenu pomoc. Cak i ova cudna vrsta javne ispovesti – kad neko javno priznaje da „nije u ljubavi” sa Crkvom – predstavlja latentni vapaj i nesvesnu „izokrenutu” zelju za prikljucenjem crkvenoj zajednici, zasnovanoj na spasonosnoj ljubavi Gospoda i Spasitelja prema svim ljudima i na medjusobnoj ljubavi clanova Crkve. Ali da bi Crkva mogla odgovoriti na ovakav nemusti Spasovicev vapaj za spasenjem, nije dovoljna samo ispovest. Potrebno je iskreno pokajanje, odnosno pokajnicka ispovest, kao plod poznanja sebe i svoje gresnosti, izrazene kroz netrpeljivost prema Crkvi.

Podmetanje pak da dobronamerna sugestija upucena onima koji nose srpsko ime (kao dijete Grujica) – da u opstenju sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom koriste cirilicu (sto sada prosirujem i na bilo koji vid pismenog opstenja medju
Srbima) – predstavlja ekstremizam, netoleranciju prema manjinama i diskriminaciju gradjana, kao i pozivanje da na ovo reaguje bar nekoliko ministarstava, nije nista drugo do zal za nepovratno proslim vremenima. To su vremena u kojima su pojedini sagovornici NIN-a i lista Danas, odnosno njihovi bioloski ili ideoloski roditelji, zbog svakog pominjanja Crkve, cirilice, srpskog nacionalnog interesa i srpske kulture mogli da jednim telefonskim pozivom nekoga posalju u zatvor, oteraju sa posla i slicno. Njima porucujemo: dragi prijatelji, tih vremena vase nekontrolisane moci mozete samo da se secate i o njima da sanjate.

Spasovicevo pozivanje na nepostojece ljude (i to mnoge!) „iz samog vrha SPC” koji su, navodno, „izjavili da se toga stide” (cega? valjda cirilice?), govori o neverovatnoj opsednutosti NIN-a i Danas-a izmisljenim nesuglasicama o svakoj temi za koju oni nacuju, ili pak zamisljaju, da se u Crkvi razmatra. Na njihovu preveliku zalost, u Srpskoj Crkvi nema nesuglasica ni po pitanju Memoranduma ni po pitanju cirilice.

Sto se tice buduceg polozaja cirilice, mi pravoslavni Srbi ocekujemo da se u novom Ustavu Srbije i u drugim aktima koji regulisu pitanje pisma njena zakonska upotreba bitno osnazi i preciznije definise nego sto je to sada slucaj.

Mozda je prilika da se kaze i poneka rec o odnosu Srpske Pravoslavne Crkve prema nasim sugradjanima koji se politickim recnikom nazivaju manjinama. Kao prvo, Crkva u svojoj terminologiji ne koristi tu rec. Ljudi druge vere ili nacije, koji zive u nasoj Otadzbini, rimokatolici, protestanti, muhamedanci i Jevreji, jesu deca Bozja kao i mi. Srpska Pravoslavna Crkva oseca i prihvata svoju posebnu odgovornost kada su oni u pitanju, i to ne samo zato sto je vecinska Crkva u ovoj zemlji nego, pre svega, zato sto je Pravoslavna, pa, sledstveno, zeli da u svemu sledi Jevandjelje Hristovo. Zato ona zastupa glediste i ulaze napore da sva prava koja od demokratskog drustva zahteva za sebe i za svoje verne mogu da ostvaruju i sve istorijske Crkve i verske zajednice. U ostvarivanju ili vaspostavljanju takvih, prirodnih prava (vracanje verske nastave u skole, vracanje nezakonito oduzete imovine, zastupljenost u medijima…), Srpska Crkva deluje zajedno sa svim tradicionalnim Crkvama i verskim zajednicama. Znaci, ono sto trazi za sebe, trazi i za druge. Takav stav i takvu odgovornost prema njenim eparhijama i vernicima i sama ocekuje u onim podrucjima i drzavama u kojima veci drustveni uticaj imaju druge Crkve ili verske zajednice. Ni manje ni vise.

Na kraju, NIN-u ocigledno smeta i izgradnja velikog broja crkava. Zaista, u svim nasim eparhijama obnavljaju se stare i grade nove crkve. Dovrsava se i velelepni Spomen-hram Svetog Save na Vracaru. Vernici, kako oni imucniji tako i oni siromasniji (svako prema mogucnostima), misleci o Carstvu nebeskom, stedro daruju novac i gradjevinski materijal ili organizuju mobe u zelji da njihova bogomolja bude sto pre dovrsena. Nisu retki primeri da za izgradnju pravoslavnih hramova priloge daju i vernici drugih Crkava ili verskih zajednica. NIN-u niko ne moze zabraniti da bude cinican, pa ni kada je u pitanju izgradnja divne crkve na Ubu, oko koje se vec duze vreme odvija i nekada potpuno zamrli kulturni zivot ove varosice. Ali, za ime Boga, neka niko svoj cinizam ne pravda pozivajuci se na svete Oce!

Sa verom u Gospoda Isusa Hrista, Spasitelja sveta, i u odanosti Predanju svetih i ravnoapostolnih Cirila i Metodija i Svetoga Save Srpskog, ostajem, sa najboljim zeljama,

Dusan Stokanovic
glavni urednik Informativne sluzbe
Srpske Pravoslavne Crkve

Redakciji NIN-a povodom clanka "Jerusalim, mala varos"

Zaista sam zgranut tekstom koji ste objavili u vasem listu od 21. 08. 2003. pod naslovom "Jerusalim, mala varos". Na taj jadni i tragicni tekst ne bi vredelo potrositi ni slovo, da ga vas list nije objavio. Ako zelite da odrzite tradicionalni nivo NIN-a, ovakve tekstove ne bi trebalo objavljivati, ni ovaj prvi, a kamo li njegove nastavke koje najavljujete. Nije stvar u slobodi stampe i negovanja provokativnog novinarstva. Jednostavno, ne mozete dozvoliti sebi objavljivanje istorijski i religiozno nepismenih tekstova, koji vredjaju, prvo svakog iole obrazovanijeg coveka, a zatim narocito vernike sve tri religije: Judaizma, Hriscanstva i Islama. Mislim da ne gresim kada kazem da su obrazovani ljudi i vernici apsolutna vecina gradjanstva u Srbiji i Crnoj Gori. Clanak koji ste objavili ne moze nikako izazvati polemike u drustvu zbog svog zaprepascujuce niskog nivoa. Taj clanak samo moze uzasnuti i uvrediti. Taj clanak niste smeli objaviti i zato sto sadrzi, pored uvreda Jevrejske vere, kakvu priznajem do sada nisam cuo, i najklasicniju, a samim tim i najotrcaniju, tezu antisemitske propagande o tome kako je "Stari Zavet falsifikat i prevara Jevreja kojom su prikrili svoje zlocine osvajajuci zemlju Kanan i satiruci susedne narode, a predstavili sebe kao izabrani narod Boziji". Sve ovo sto sam do sada naveo, potkrepicu i sa par cinjenica.

Doticni clanak navodi odavno iscrpljene teze bogoborackih boljsevickih rezima kako je "Biblija legenda, kako nam danasnja nauka i istorijske cinjenice daju sasvim drugacija saznanja, kako moderan covek mora da se oslanja na nauku i istorijske cinjenice, a ne na mitove i legende, koje su cesto bile cak stvarane od stane vladajuce klase i klera za ostvarivanje njihovih uskih interesa. Pa u skoli smo ucili od 1945. do 1991. godine "da nema ni jedne istorijske cinjenice o postojanju Isusa Hrista, da je to mit, da Hristos verovatno nikada nije ni postojao, da se skaska o devici koja radja Sina Bozijeg moze naci kod svih istocnih naroda...".

Sedamdesetih godina proslog veka iz "ruskog mraka" je izronilo Bulgakovljevo delo "Majstor i Margarita" (napisano pocetkom tridesetih) koje, na nacin do tada nevidjen u svetskoj literaturi, pripoveda o ovoj jadnoj boljsevickoj propagandnoj strategiji. I taj roman je munjevito postao remek delo svetske literature. Zato je smesno (da nije zalosno) da, bas kada ljudi pomislise da je ta boljsevicka budalastina otisla, kako bi to oni rekli, na "djubriste istorije", autor clanka u vasem listu pocinje, slicno kao urednik Berlioz, kod Patrijarsijskih Ribnjaka, u slavnom Bulgakovljevom romanu, sa opaskom: "Ako je verovati proroku Samuilu..." Sigurno, zasto mu verovati kada je sumnjiv, a verovatno nije ni postojao.

Dalje, vas autor govori kako se moramo oslanjati na nauku i istorijske cinjenice (ovo je ipak XXI vek) i odmah pokazuje potpunu istorijsku nepismenost navodeci da je kralj David "osnivac jevrejske nacije". Da podsetimo, oci Jevreja su Avraham, mladji sin mu Isak i sin Isakov Jakov, nazvani Izrael, a Avraham i stariji sin mu Ismael su oci rodjaka Arapa (Ibrahim i Ismail). Dalje, ne znam da li ste svesni toga, vas autor iskazuje najvecu mogucu uvredu Judaizmu tvrdeci da "naucnici" u zadnje vreme dolaze do saznanja "da eksodusa u Egipat nije bilo". Uvreda nije samo u tome da lici na onu otrcanu tezu "da holokausta nije bilo", nego zato sto je, sledeci tu logiku, "Mojsije izmisljotina, a Tora (prvih pet knjiga Starog Zaveta ili Petoknjizje ili Knjige Mojsijeve) je falsifikat". Verovatno u sledecem nastavku mozemo ocekivati i staru pricu iz osnovnih skola u Titovoj Jugoslaviji kako "Isus Hristos jednostavno nije ni postojao", da bi se sacuvao objektivan pristup materiji i ispostovao princip nezameranja pojedinim verskim grupama.

Uvredu svima trima religijama doticni clanak cini upravo zato sto vredja Bozije Ime insinuirajuci na idolopoklonstvo. Vas clanak, poput mnogih slicnih, uporno nastoji da Jedinom Bogu koji Jeste, dodeli neko licno ime, da bi se onda moglo govoriti o Bogu Jevreja, Bogu Hriscana, Bogu Muslimana, ili Bogu nekih drugih religijskih grupa. Autori ovakvih navoda pokazuju samo svoju potpunu religijsku nepismenost. Bog koji je coveku kazao necuvene, do tada, reci: "Ja Jesam Onaj Jeste", zaista je Bog i Jevreja i Hriscana i Muslimana i svih ostalih naroda i ljudskih bica koji veruju. Svi takvi jesu duboko uvredjeni vasim clankom.

I na kraju, bilo bi neozbiljno polemisati sa navodima o "naucnim saznanjima" da je Stari Zavet, ili hebrejski Tanah, "pisan, poput nekavog savremenog politickog pamfleta, od strane jevrejskog klera i vladajuce klase, u cilju zataskivanja zlocina Jevreja u zemlji Kanan, i prekfalifikovanja nacije u Bozje izabranike". Na ovo se cesto i rado dodaje (ne i u doticnom clanku) jos jedna klasicna teza antisemitskog propagandnog arsenala, a to je da se "u tome bas i vidi vise-hiljadugodisnja zaverenicka zamisao Jevreja da, predstavivsi se od Boga izabranim, treba da vladaju svetom". Stvar je naravno sasvim drugacija i izabranistvo Bozje moze znaciti samo jedno: sluziti Bogu i sluziti covecanstvu i citavoj Bozjoj Tvorevini. Ovo najbolje izrazavaju reci Isusa Hrista, koji je - i to treba znati - propovedao najcistiji Judaizam, a koga je sledbeni narod zvao Jesua Ha Masiah ili Jesua Mesihenu: "Onaj ko hoce da bude najveci medju vama, neka sluzi svima".

Molim redakciju da ovo pismo objavi u celini, a kopije cu uputiti Informativnoj sluzbi SPC i Jevrejskom savezu, u Beogradu.