(19. август)

Био је официр – трибун у римској војсци у време цара Максимијана. Службовао је у Сирији, где је и рођен. Када је персијска војска угрозила римску империју, Андреју би поверена команда над војском, која ће се борити против непријатеља. Том приликом Андреј је произведен за војводу -стратилата. Иако још некрштен, био је потајни хришћанин па се поуздао у Бога живога. Од силне војске, он одабра само најбоље и са њима пође у бој. Пред битку је рекао својим војницима, да ако сви буду призвали у помоћ јединог истинитог Бога Христа Господа, непријатељи њихови ће се испред њих распршити као прах. И заиста, сви војници одушевљени Андрејом и његовом вером призваше Христа у помоћ и учинише јуриш. Персијску војску потпун поразише и сатреше. Када се Андреј као победник врати у Антиохију, неки завидљивци оптужише Андреја да је хришћанин, па га царски намесник одмах позва на суд где он отворено изјави своју непоколебљиву веру у Христа. После љутих мука намесник баци Андреја у тамницу и написа писмо цару у Рим. Знајући углед Андрејев у народу и у војсци, цар нареди намеснику да пусти Андреја на слободу, но да вреба прилику и други разлог (а не веру), те да га убије. Кроз Божје откровење Андреј сазнаде за ту цареву наредбу, па узевши са собом своје верне војнике, а било их је 2593 на броју, и оде с њима у Тарс Киликијски, где их је све крстио епископ Петар.

Власти су и даље прогањаје Андреја, па се он са дружином повукао на јерменску планину Таврос. Ту у једном кланцу, када су били на молитви, стиже их римска војска и посече све до једнога. Нико од њих није ни хто да се брани, јер су прижељкивали мученичку смрт за Христа Господа. На месту где се излила силна крв мученика изби извор лековите воде. Епископ Петар дође потајно на то место и са својим људима и часно сахрани тела мученика на том месту. Пострадаше сви чесно и увенчани венцима бесмртне славе преселише се у царство Христа Бога нашега.

Преподобни Теофан

Рођен у Јањини, и као младић остави све и оде у Свету Гору, где се замонаши у обитељи Дохијарској. У посту, молитви, бдењу и лишењу себе од свега непотребног, беше углед свима монасима. Због тога је после неког времена изабран за игумана. Но доцније због неке несугласице с монасима он напусти Свету Гору и са својим сестрићем дође у Верију Македонску, где основа један манастир у част Пресвете Богородице. Када тај манастир процвета духовним животом, он остави свог сестрића да управља њиме, а он оде у Наус, где основа други манастир у част Светих Архангела. Скончао мирно у XV веку. Његове чудотворне мошти и сада леже у Наусу, и пројављују велику силу Божју.

Свети мученици Тимотеј, Агапије и Текла