2. септембар СВЕТИ ПРОРОК САМУИЛ (20. август) Петнаести и последњи судија израиљски. Живео је хиљаду и сто година пре Христа. Рођен од племена Левијина, од родитеља Елкана и Ане, у месту Рамату, или Ариматеји где се доцније родио и благообразни Јосиф. Нероткиња Ана исплакала је Самуила од Бога и посветила га Богу, када је напунио три године. Живећи у Силому, код ковчега завета, Самуил имаше у дванаестој години истинито откровење од Бога о казни, која предстојаше дому првосвештеника Илије због неваљалства синова његових Офниа и Финеса. То откровење се ускоро и зби: Филистејци потукоше Израиљце, убише оба сина Илијина, и запленише ковчег завета. Када весник саопшти ову несрећу, Илији, овај паде мртав на земљу и издахну у деведесет осмој години старости. А то се исто деси и са снахом његовом, женом Финесовом. Од тада, па за двадесет година, беху Израиљци робови Филистејцима. После тога рока посла Бог Самуила народу да проповеда покајање, ако жели да се спасе од непријатеља својих. И народ се покаја, и одбаци туђе идоле, којима служаше, и признаде Самуила као пророка, свештеника и судију. Тада Самуил пође с војском на Филистејце и с помоћу Божјом смете их и поби, и ослободи земљу и народ. Потом до старости суђаше Самуил мирно народу своме. Видећи га остарела, народ му рече, да им постави цара на место себе. Узалуд Самуил одвраћаше народ од тога говорећи му, да је Бог једини цар њихов - народ оста при свом тражењу. Иако ово тражење беше немило Богу, Бог нареди Самуилу, да им помаже за цара Саула, сина Кисова из племена Венијаминова. Саул цароваше кратко време, и Бог га одбаци због дрскости и непослушности, па нареди Самуилу, те помаза Давида Јесејева за цара место Саула. Пред смрт своју Самуил сабра сав народ, и опрости се с њим. А када умре, плакаше за њим сав Израиљ, и сахранише га чесно у дому његову у Рами. Свештеномученик Филип, епископ ираклијски, са свештеником Севером и ђаконом Хермесом Према свему изгледа да су били Словени. Служили су Богу у Тракији, и тамоссу стављенина муке Христа ради. Када незнабошци јурнуше да запале цркву хришћанску, храбри Филип рече старешини њиховом: «Мислиш ли ти, да је Бог затворен у стене? Он живи у срцима». Храм буде разорен, све књиге спаљене, а свештеници ови одведени у Једрене, где после тамновања и мука буду бачени полусажежени у реку Марицу. Још тридесет осам хришћана скончаше с њима мученички. Мисли се да су пострадали у време Диоклецијаново. |