Информативна служба ОБРАЋАЊЕ ГОСПОДИНА
ЧОВИЋА Поштовани господине председавајући, Можемо ли сматрати да је дијалог Београда и Приштине почео ако нису поштоване гаранције дате на самиту у Солуну? Можемо ли себе заваравати тврдњом да разговарамо, да смо почели да разговарамо, ако је на једној страни, приштинској, све учињено да дијалог пропадне?
Уместо да искористе овај бечки састанак за дијалог о горућим животним пролемима, приштински званичници су наставили да Косово и Метохију опремају државним атрибутима. Ове уводне напомене би свакако биле непотребне да наш састанак, низом незрелих одлука приштинских власти, није изгубио очекивани значај. Представници косовско - метохијских Албанаца су уцењивали међународне посреднике, тражили много и тражили немогуће да би пристали да дођу у Беч. Нама је јављено да траже за своју Владу још два ресора, министарство иностраних послова и министарство енергетике. Питам: Како неко може тражити оно што му не припада? Питам: Зашто је одстрањен представник Срба из приштинске делегације, зашто је одстрањена и госпођа која представља турску заједницу, зашто је изведено то етничко чишћење? И како господа која данас владају Косметом мисле да створе мултиетничко друштво на Косову и Метохији ако нису у стању, ако не могу, ако не желе да се на јавном месту нађу у мултиетничком саставу. Што се нас тиче, нас из Београда, све смо учинили да дође до сусрета и дијалога. Ништа нисмо тражили осим да Србин представља Србе и у име Срба говори, да један други неалбанац представља остале мањинске народе на Косову и Метохији. Да ли је то много? Да ли је то неразумно? Господо, одавно се Србија и заједничка држава Србије и Црне Горе залажу за директне разговоре са представницима косовско - метохијских власти. Пре више од две године, у јуну 2001, говорећи у Генералштабу Војске Југославије о објективним могућностима тадашње Савезне Републике Југославије да партиципира у решавању косовско - метохијских проблема, рекао сам да видим три фазе, или три периода, у будућем регулисању стања и односа на Космету: - период дипломатских акција државе Србије; - период директних разговора представника два народа, Срба и Албанаца; - и период коначног споразумевања у присуству међународних званичника. И касније, у разним приликама, на међународним конференцијама, залагао сам се за што брже улажење у другу фазу, то јест у дијалог који ће се водити о моралним, егзистенцијалним и осталим питањима народа што живе на Косову и Метохији. Волео бих да сада могу рећи: Друга фаза је данас почела и ја се тој чињеници радујем. Волео бих да могу поставити питање: Хоћемо ли да дискутујемо само о томе како да живот људи учинимо сношљивијим или ћемо расправљати са сталним обзиром на потребу историјског помирења Срба и Албанаца. Волео бих да могу предложити да будемо храбри и амбициозни, да себи задамо важнији и већи циљ. На жалост, мој почетни оптимизам је битно умањен, моје амбиције су спласнуле, моја вера у успех нашег подухвата се смањила. Вама, који много знате о вишевековним етничким сукобима на Косову и Метохији, не морам доказивати да је у тој покрајини кључ балканског спокојства. И не морам вама доказивати да се баш на Косову и Метохији зачела опасна неевропска политика која је дала име балканизацији, дакле уситњавању. Eвропа одавно иде ка укрупњавању интелектуалних, технолошких, финансијских и свих осталих моћи, дакле ка глобализацији, а Космет – ако је судити по изјавама његових најмилитантнијих и најгласнијих представника - иде натраг у прошлост, у снове о држави у којој нема места за иновернике и иноплеменике. На вишенационалном Космету су вековима заступане идеје деструктивног национализма и брањена тврдња да је косовско - метохијско - питање, у ствари, територијално питање. Мора ли то тако да буде и данас? Умемо ли да побегнемо од те погубне политике? За Србију и Црну Гору је косовско - метохијско питање, у ствари, демократско питање, то јест питање људских права. И повратак, и безбедност, и слобода кретања и сигурност имовине могу се подвести под заштиту људских права. Управо је то садржано у формули ''стандарди пре статуса'' од које се никако не може одступити. Ми се залажемо за најдоследније могуће, у целини и до последњег слова, спровођење Резолуције 1244 Савета безбедности УН. На могуће, заправо очекиване замерке да овакав приступ представља одлагање разговора о статусу, спремно одговарамо да то није тачно. Ако се Резолуција 1244 брзо спроведе у дело, будите уверени да су Србија и Црна Гора, и Србија као њена држава - чланица, и Координациони центар на чијем сам челу, приправни да брзо, одмах потом, разговарају о статусу. Морамо, међутим, бити реални: досадашња збивања на косметском терену, конвоји за школску децу, напади на повратнике, убиства деце и старих, скрнављење гробаља и светиња као недвосмислена порука екстремиста, не уливају, нажалост, наду да се та промена, у коју иначе верујемо и коју очекујемо, може преко ноћи остварити. У међувремену, требало је да разговарамо о свакодневици, о техничким питањима, о обнови прекинутих економских спона, како би нам свима било лакше и како би се на Косову и у непосредном његовом окружењу живело пристојније. Електрична енергија и саобраћајна инфраструктура немају много везе с тим какве емоције преовлађују међу Србима и Албанцима. И једни и други имају мноштво проблема зато што ни струје ни пристојних путева, ни друмских ни железничких, нема довољно. Не само да је потребно поправити систем електроснабдевања и путну мрежу, него би то поправљање омогућило и отварање нових радних места и бољу, рецимо, здравствену заштиту, о већој безбедности да и не говоримо. Друге две теме о којима је требало да разговарамо, повратак и расветљавање судбине несталих лица, тичу се људског достојанства. Анахроне су, спадају у прошли, не у овај век, век у коме би морала да преовладава просвећена демократија и апсолутно поштовање целокупног корпуса људских права. И ту бисмо морали што пре прионути на посао, максимално се трудећи да се ослободимо нагомиланих предрасуда и стереотипног начина мишљења. Не може, уосталом, бити дискусије о томе има ли неко расељено лице, свеједно да ли српско, албанско, турско, ромско или које друго, право да се врати у свој дом и ту остане и опстане. Они који се враћају морали би знати када и где се враћају, како се враћају. И морали би добити чврсте гаранције да ће њихов повратак бити безбедан. Даље, свака унесрећена породица, албанска, српска, ромска, турска, бошњачка морала би имати право да сазна шта се догодило са њеним несталима и да их, после свих ових година, бар ожали у миру. Ми смо, дакле, господо, имали обавезу да пређемо из периода стварања и нагомилавања проблема у период решавања проблема. Шта је за то потребно? Рекао бих: много више од добре воље, а видели смо да на једној страни нема ни добре воље. Пре него што су почеле стизати вести из Приштине о кварењу нашег сусрета говорио сам како би веома рђаво било ако бисмо на крају закључили како нисмо у стању да се договоримо. Eвропским званичницима, мислио сам, био би то непомерљив доказ да смо незрели за европске интеграције, да наш улазак у Eвропску унију треба одложити до неких бољих времена. Жао ми је што сада знам да ме нико не може ослободити ових страхова. Хтео сам да уверавам своје саговорнике да ће нам успешан дијалог омогућити да кренемо даље у посао, да се, у складу са препорукама Савета Европе, ОЕБС-а, Пакта стабилности и других мултилатералних тела, а пре свега под окриљем и уз помоћ УНМИК-а, окренемо основним задацима, кључним за напредак Косова и Метохије и целог региона: демократизацији, децентрализацији и декриминализацији. Сада, после свега што се десило у Приштини, могу да додам: Изостављање представника косовско - метохијских Срба из приштинске делегације разумео сам као неприхватање мултиетничког Косова и Метохије, као доказ непристајања да српски министар представља Србе, као намеру да се Срби лише основног права да дискутују о својим правима. Ако међународна заједница заиста жели мултиетничко Косово и Метохију, она мора да обезбеди мултиетничке разговоре о стварању таквог друштва. Господо, све сам ово рекао зато што у Беч нисмо дошли да се сликамо и фразирамо, него да разговарамо и да се договоримо. Хвала што сте ме саслушали. |
Најзад,
ако би и било дијалога морало би свима бити јасно
да не разговарају представници две државе него
представници Републике Србије са представницима
једног њеног дела. Наши потенцијални саговорници
нам, међутим, стално шаљу намргођене поруке и
говоре да ће с нама разговарати као суседи. Чему
онда служе одлуке Савета безбедности Уједињених
нација, чему служи Резолуција 1244? Чему служи
Заједнички документ, то јест споразум о сарaдњи
српско - црногорске државе и УНМИК-а потписан 5.
новембра 2001. године?