Информативна служба
Српске Православне Цркве
17. октобар 2003. године

НАУЧНИ СИМПОСИОН
„Проблематика савременог црквеног законодавства“
13-15. октобра 2003. године

СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ СИНОД
И
БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

На Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду, Његова Светост Патријарх српски Г. Павле отворио је научни симпосион на тему “Проблематика црквеног законодавства”. Поздрављајући учеснике Симпосиона - представнике помесних православних цркава, професоре, студенте и друге угледне госте, Патријарх је истакао потребу да се, с обзиром на савремена друштвена збивања у свету, у питању савременог црквеног законодавства дође до заједничког става свих православних, заснованог на светоотачком предању. На крају свог кратког излагања Његова Светост је заблагодарио свима који су се одазвали и дошли, затим благословио овај важан научни скуп и његовим учесницима пожелео успех у раду на добро, не само Српске Цркве, него и васцелог православља. Свечаност овог тренутка посебно су допринели чланови Светог архијерејског синода Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије и епископи Шабачко-ваљевски Г. Лаврентије, Нишки Г. Иринеј и Захумско-херцеговачки Г. Григорије, као и Зоран Живковић, председник Владе Републике Србије са потпредседницима др Владаном Батићем и др Небојшом Човићем.

Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, који је као председник Комисије Светог архијерејског сабора за измену Устава Српске Православне Цркве, председавао преподневном сесијом, дао је реч присутним представницима помесних Цркава, који су поздравили скуп. Кратка уводна слова су одржали Високопреосвећени Митрополит тиролојски и срендијски Г. Пантелејмон, представник Патријарха цариградског Г. Вартоломеја, Високопреосвећени Митрополит картагински Г. Хризостом, представник Патријарха александријског Г. Петра VII, архимандрит Макарије Мавројанакис, представник Патријарха јерусалимског Г. Иринеја, протојереј проф. др Николај Некула, представник Паријарха румунског Г. Теоктиста, Епископ тринитонски Г. Василије, представник Архиепископа кипарског Г. Хризостома, проф. др Анастасиос Маринос, представник Архиепископа атинског Г. Христодула, протојереј проф. Тофилук Јержи, представник Митрополита варшавског Саве. Преносећи благослове и жеље за успешан рад поглавара својих цркава, сви говорници су нагласили изузетан значај заузимања заједничког става по питању савременог црквеног законодавства утемељеног у догматима, светим канонима и предању Цркве, посебно имајући у виду актуелне друштвене феномене, као што су глобализација, уједињење Европе и слично. Наглашено је да Устав Европске Уније, који се припрема, не одговара по својим поставкама европским народима и да је овај научни скуп који организује Српска православна црква, један од начина да се Европи и савременом свету помогне у тражењу одговора на најважнија питања.

Др Владан Батић, потпредседник и министар правде у Влади Србије, иначе генерални покровитељ Симпосиона у свом излагању је изразио задовољство што наша Црква организује један научни скуп на највишем нивоу који убедљиво сведочи јединство Првославне Цркве Христове, које је тако потребно савременом свету. Као што је Српска црква светионик Српском народу, тако је и Устав Цркве светионик при изради Устава Србије, нагласио је др Батић, који се у даљем излагању осврнуо на предстојеће разговоре са представницима Аутономне покрајине Косово и Метохија у Бечу, наглашавајући: Србија је храм, а Косово и Метохија олтар тога храма. Нема храма без олтара ни Србије без Косова и Метохије. Дужност свих нас је да се изборимо за свету српску и православну земљу Косово и Метохију.

После паузе је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије у свом излагању увео присутне учеснике у проблематику самог симпосиона. Нагласио да је скуп са овом проблематиком, први у православном свету.

Захваљујући учешћу најеминентнијих православних теолога, овај скуп би био у служби наше помесне Цркве. Међутим, могао би бити од значаја и за заједничко сагледавање проблематике савременог црквеног законодавства у Православној Цркви уопште. Даље је нагласио да се тренутно налазимо на “раскршћу” одакле се може увидети како српска помесна Црква може обогатити своје црквено-канонско искуство и знање уз помоћ других. Зато питање црквеног законодавства нисмо у могућности да решавамо одвојено, без саветовања са православнима из других помесних Цркава.

Насушна је потреба да се нејединство и неусаглашености устава помесних Цркава превазиђу и управо је то разлог због кога је Српска Православна Црква организовала овај симпосион.

Првом заседању је председавао Његово Високопреосвештено Митрополит тиролојски и срендијски г. Пантелејмон, а уводничар у расправу је био Његово Високопреосвештенство Митрополит пергамски Г. Јован Зизиулас. Тема уводног излагања Митрополита Јована је била Црквена структура и јединство цркве.

Митрополит Јован је истакао питање на које треба одговорити, а то је питање, да ли црквени канони извиру из еклисиологије и догмата? Митрополит је нагласио да је важност овог скупа евидентна и да се радује што се овај симпосион управо дешава у Србији. Црква је једна и у исто време мноштвена. Извор црквеног права мора да буде Света Евхаристија и еклисиологија. Митрополит је објаснио како изгледа јединство Цркве у локалном, регионалном и васељенском нивоу. Основа црквеног јединства је географска област, а не држава.

На крају је Митрополит Јован Зизиулас нагласио да је основа црквеног јединства: догматско-богословска структура Цркве, канонска структура Цркве, јединство Цркве је епископоцентрично, требало би да се пракса службе викарних епископа ревидира, јединство Цркве се изражава кроз Сабор, а у састав Сабора морају да уђу само епископи, а треба ускратити све етнофилетистичке нагоне.

После уводног излагања професори Маринас и Фидас су говорили о односу државе и Цркве. Истакнуто је да је Грчка једина помесна православна Црква која има добар однос са државом, а различити су услови под којима живе остале помесне Цркве. Говорило се и о утицају лаика у администрацији Цркве. Верни народ треба да учествује, али је епископ и свештеник изнад лаика, због евхаристијског устројства Цркве. Народ учествује на хиротонији за епископа, али својим гласом - достојан - само потврђују хиротонији, а не могу да промене ништа у чину хиротоније за епископа. Професор Радомир Поповић је питао Митрополита Јована, да ли црквени канони могу да се мењају кроз историју? Црквена правила могу да се мењају само ако се не супротстављају еклисиологији и евхаристичности Цркве.

Поподневна сесија је почела предавањем Његовог Преосвештенства Епископа браничевског Г. Игнатија на тему Евхаристијско утемељење црквених устава. Предавање се односило на проблеме са којима се Црква хватала у коштац и које је превазилазила. То су историјске појаве, које је Епископ Игнатије јасно разложио на: појаву епархија, парохија, појаву Сабора, аутокефалије и на дијаспору. У складу са овом поделом је и текло излагање Преосвећеног Владике. Епископ Игнатије је нагласио да је Црква заједница посебног типа и да њени темељи нису у прошлости него у Будућем Веку.

Однос чланова унутар Литургијске заједнице је увек евхаристијски: Епископ, свештеници и народ. Историјске појаве су на првом месту уплашиле Цркву, али је Црква у складу са Светим писмом и Светим предањем одговорила на та питања и остала евхаристијски устројена. Тако је било са појавом парохија у IV веку. Касније је исти случај био и са појавом сабора, кога су конституисали епископи, али он није био изнад епиископа једне епархије. Највећи проблем је створила дијaспора, која је срушила јединство Цркве. Она је израз националних тежњи и схвата Цркву као средство националног идентитета. Његово Преосвештенство Епископ браничевски Г. Игнатије је предложио да се дијаспора уреди као и регионална Црква.

Црквени Устав мора да чува евхаристијску структуру Цркве.

После предавања почела је расправа, а прво питање је било о потребама Цркве да се одреде критеријуми исправности Цркве у савременом свету. Владика је одговорио да не зна који су то критеријуми важнији од човековог вечног постојања. Једини критеријум Цркве је Царство Божје. Затим се наметнуло питање односа дијаспоре и етнофилетизма. Матице Цркве имају проблем етнофилетизма који се рефлектује на дијаспору.

Протојереј Зоран Крстић је поставио питање да ли се може размишљати и о другом систему Цркве, сем регионалног, тј. подели епархија. Владика је казао да не постоји никаква могућност укинути конкретнст епархија, али да се могу смањити епархијеске заједнице, али је ту веома значајно да се мора превазићи национална баријера. Велики је проблем што се Црква поистовећује са националном заједницом. Међутим, постављено је питање како да се понашамо у Цркви према лаицима који траже да епископ буде национални вођа. Владика је одговорио да је циљ Цркве да спасава од смрти, а не да се бори са земаљским непријатељима. Цркви не сме да смета нација, све док нација не прекрши еклисиологију.

Други предавач на поподневној сесији првог дана био је Власије Фидас, а његово излагање је било на тему Односи државе и Цркве. Однос државе и Цркве или постоји или не постоји. Православна Црква је једина осудила етнофилетизам. У време комунизма је Црква насилно одвојена од државе. У савременом добу, држава зна да Црква неће наудити демократским реформама и обнови, али поред тога држава мора да буде свесна да је Црква једини учитељ народа. Само добро регулисани односи државе и Цркве могу да користе народу. Професор Фидас је истакао да је Грчка држава пишући свој Устав, на плану односа са Црквом, тражила савете од Грчке Православне Цркве. Тако да су грчким уставом потврђени свети канони Цркве. Уставом Грчке је регулисан однос државе и Цркве на овим пољима: хришћанско васпитање омладине, црквена служба у војсци, очување институције брака, чување црквених предмета и споменика, пажња на болесне и сиромашне. У расправи је најистакнутији био професор Маринас са својим ставом да се не може одвојити грађанин од верника. Он даје право држави да ипак легализује црквени Устав. Професор Фидас се сложио са примедбама али је нагласио да је непојмљиво да држава легализује било које питање које се тиче Цркве, а да се о истом не пита држава.

У уторак, 14. октобар 2003. године, трећу сесију је започео професор солунског универзитета г. Јагу на тему Стара црква и црквени канони. Професор Јагу је започео тезом да је Црква неодвојива од канона, али је највеће питање у вези са тим да се правилно примењују канони. Канони и типици почивају на Светом предању. Међутим, најглавнија ствар је да Света Евхаристија мора да се нађе у центру црквеног законодавства. У разговору са професором Фидасом, професор Јагу је навео да је пракса причешћивања 4 пута годишње у ствари, остала од епитимије за оне који су се четири пута женили. Дакле, епитимија је временом постала пракса, што то није смело да се деси. Протојереј Радован Биговић је нагласио да је потребно утврдити праву дефиницију канона и њихово право тумачење. Такође се осврнуо на утицај лаика на Сабору, али само као саветодавни. На крају је професор Биговић поставио питање валидности институција као што су црквени одбор, патријаршијски управни одбор, епархијски управни одбор, јер су таква тела у ствари, копија државничких апарата.

Наставак сесије је протекао у излагању Његовог Високопреосвештенства Митрополита Француске Г. Емануила који је говорио о употреби религијске терминологије и самих хришћаснких вредности у нацрту Устава Европске Уније. Митрополит је истакао да је било доста неслагања и расправа око увођења религијске терминологије у Устав. Међутим, истакнуто је да је Амстердамска повеља веома добра за основу новог нацрта Устава Европске Уније. Митрополит је напоменуо да мора да се испоштује грчко-римско наслеђе, јер се на тај начин поштују хришћанске вредности. Проблематизован је и појам и појава лаицитета, који је и утицао на раздавајање Цркве и државе. У расправи је критиковано то што је писање Устава Европске Уније поверено само неким земљама, које су надахнуте идејама просветитељства. Велика Британија и скандинавске земље су биле индиферентне по питању употребе религијске терминологије у новом Уставу Европске Уније.

Протојереј Зоран Крстић је своје предавање о Актуелном Уставу СПЦ и процесу секуларизације, заснивао на објашњењу самог појма секуларизације и носиоцима секуларизације. У Српској Православној Цркви постоје тела која немају основу у Светом предању Цркве. Протојереј Зоран Крстић је највише пажње посветио објашњавању црквене општине. Ово црквено тело се појављује у другој половини XIX века и шири се по целој јурисдикцији Српске Православне Цркве. На тај начин се ограничила црквена слобода. На успостављање и развој овог црквеног тела је утицала установа протестантске црквене општине. Главна мисао о. Крстића била је да је Епископ главни у својој епархији, а не некакво секуларно тело. Лаицима се оставља саветодавна власт, а никако управна. У расправи је изнесен став да је у Српској Православној Цркви на снази једно размимоилажење у односу Устав и пракса, што је оцењено као добро, јер да се стари Устав примењује, евхаристијска еклисиологија би била у опасности. Истакнуто је да је смањење улоге Епископа и свештеника противно црквеним канонима. Међутим, наглашено је да се овде не суди ранијим генерацијама већ једноставно се критикује приступ писању црквеног Устава.

У поподневном заседању говорили су на исту тему и у слично духу г. Герхард Роберс и г. Сима Аврамовић. Први се осврнуо на однос Цркве и државе у Европској Унији. Јасно је изражено да су религијске вредности потребне Европској Унији. На предавање се надовезао г. Сима Аврамовић својим предавањем о односу државног и црквеног законодавства у свету и у Србији.

У среду, 15. октобра 2003. године, прво предавање је одржао о. Владислав Ципин на тему Проблеми аутокефалије са канонске тачке гледишта. Отац Владислав је описао и објаснио термин аутокефалије. Затим је наглашено да је погрешно то што је тражено да аутокефалију добију само апостолске Цркве. Наглашено је да велика опасност прети од етнофилетизма. Најидеалније решење за проглашење аутокефалије је одлука васељенског сабора. Аутокефална црква, ипак, може и без одлука васељенског сабора призна аутокефалију Ћерки Цркви. Закључено је да самовољна аутокефалија не постоји, нити може бити призната било од које Цркве.

Његово Преосвештенство Епископ Атанасије се укључио у расправу, пошто се извинио јер је био спречен да одржи предавање. Владика Атанасије је казао да је за аутокефалију је потребна евхаристијска основа, што би била најбоља база за црквене каноне. За признавање било које Цркве је потребна кинонија, заједничарење, јер никаква аутокефалија не вреди ако се прекида општење међу Црквама. Владика Атанасије је предложио да основа буде Света Евхаристија и евхаристијски поредак у новом Уставу Српске Православне Цркве.

Следеће предавање је одржао Његово Преосвештенство Епископ бачки Иринеј на тему Аутентична аутокефалија и аутокефалија у кризи. Преосвећени Владика је нагласио да је потребно ревидирати дефиницију аутокефалије. Сам термин се јавља доста касно, а реална црквена самосталност се јавља много пре појма. У разним случајевима аутокефалије постоје и степени аутокефалије. Постоје древне апостолске Цркве, затим и оне које су временом добијале и губиле аутокефалност и новије аутокефалне Цркве. У погледу ранга и угледа ипак постоји разлика између аутокефалних Цркава. Само васељенски сабор може да да аутокефалију, да је оспори, да је сузи и прошири. Треба кодификовати услове аутокефалије, јер непостојање кодификације изазива велики проблем. Предлог је да наредни Васељенски сабор успостави услове за давање аутокефалије. Велики је проблем у савременом свету, што се аутокефалија схвата као добијање националног и државног суверенитета. Преосвећени Владика Иринеј се осврнуо и на појаву да расколнички покрети теже да створе паралелну јерархију и систем, што је супротно црквеном предању. У даљој расправи је Његово Преосвештенство Епископ захумско-херцеговачки Г. Григорије подвукао речи Епископа Иринеја да је Епископ носилац црквене структуре. Владика Григорије је закључио да би био напредак у разговорима о односу државе и Цркве, да се демитологизују појмови државе и демократије. Препоручљиво би било да се успоставе мале епархије које би деловале по митрополитанском систему.

Архимандрит Григорије Папатомас је у свом предавању о Супротстављеним односима помесне Цркве и црквене Дијаспоре, нагласио да треба разрешити појмове контериторијалности и мултијурисдикције, да би могло да се разговара о решењу питања дијаспоре. Контериторијалност означава више црквених јурисдикција на истом простору. Етнофилетистичко, а не територијално, стварање црквене заједнице је огроман еклисиолошки проблем. Црква се идентификује само једним жртевником око кога се иконизује Царство Небеско кроз евхаристијску структуру: Епископ, сабор свештеника, ђакони и лаици. Зато је неодржив појам дијаспоре, јер је у Православној Цркви свака Црква центар евхаристијске заједнице, док је у јеврејском предању одржив појам дијаспоре, јер је код Јевреја само један Храм. Створен је велики проблем јер не само да се поклапају црквене јурисдикције, већ и називи епископских титула. Овај обичај ствара једну глобалну етноеклисиологију. Архимандрит Григорије закључује да треба пронаћи решење да се две паралелне еклисиологије – месна и национална – ускладе и да се Православне Цркве врате на евхаристијску еклисиологију. У расправи је проф. Панев са Института Светог Сергија у Паризу, нагласио да је у архимандритовом излагању покушано да се успостави аутентична помесна Црква. Његово Преосвештенство Епископ браничевски Г. Игнатије је похвалио излагање и напоменуо да сам назив дијаспора тражи центар, а то је добро повезано са јудејским Храмом. Дакле, појам је неодржив у Православној Цркви. Ако је центар један епископ у коме је возглављена Црква, онда дијаспора не постоји. У савременом добу дијаспора постоји, зато што јој се придаје друга еклисиологија. Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије је нагласио да је етнофилетизам, као појава обоготворења нације и државе, изнад Свете Евхаристије и зато је веома опасан. Од ове болести болују све Православне Цркве, па и Српска Православна Црква.

Последње предавање је одржао професор Новог завета на Аристотеловом Универзитету, г. Петрос Василиадис на тему Библијско порекло евхаристијске еклисиологије (последице по аутентични структурални израз Цркве данас). Он је нагласио да је иницијатива Српске Православне Цркве да организује овакав Симпосион веома корисна не само на помесном, већ и на васељенском плану.

Професор је подсетио да се мора читав живот Цркве вратити на евхаристијску теологију, чији је основ заједница, јер све службе у Цркви, али не у конвенционалном смислу, граде Царство Господње. Само у склопу Свете Евхаристије могу да се врше Свете Тајне, зато је и потребно ревидирати постојећи систем у Цркви. Ово је истакнуто јер је данашњи проблем секуларизација црквених институција, које ако се схвате са јасном библијском позадином могу да изразе евхаристијстку структуру. Евхаристија је изнад сваког национализма, јер нацију не смемо да истичемо изнад Евхаристије.

Затим је у наставку сесије, Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије објаснио Codex iuris canonici за Источне Цркве, са историјског и црквено-канонског аспекта. Објашњавајући напоре Запада да сачини један овакав кодекс истакнут је напор и труд који је при том учињен. То је потврда богословског сазревања Запада, али је примећено и наглашено да је лоша страна овог кодекса у ствари то што се законик не темељи на Евхаристији, већ на ауторитету врховне црквене власти.

На крају је Професор Маринас завршио сесију захваљујући се на организацији овог скупа који је одражавао саборност Православних Цркава и показао спремност Српске Православне Цркве да сазове овакав скуп као својеврсно саветовање поводом ревизије црквеног Устава.

На крају је прочитан реферат професора Власија Фидаса, који је послужио као завршна реч Симпосиона, али је остало да се и други учесници писмено изјасне о својим добронамерним и веома потребним примедбама и допунама, које би могле да послуже као путоказ при ревидирању Устава Српске Православне Цркве.