Информативна служба
Српске Православне Цркве
7. новембар 2003. године

МИТРОПОЛИТ ВЕЛЕСКИ И ПОВАРДАРСКИ И ЕГЗАРХ ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ ЗА СВЕ ЕПАРХИЈЕ У РEПУБЛИЦИ МАКЕДОНИЈИ Г. ЈОВАН ОСУЂЕН НА ГОДИНУ ДАНА ЗАТВОРА

Због оптужбе да је учинио кривично дело "самовлашћа", 31. октобра 2003. године у Основном суду у Битољу, Митрополит велески и повардарски и егзарх Патријарха српског за Охридску Архиепископију, проглашен je од стране судије Мишка Стојковског кривим и осуђен на годину дана затвора, условно, са клаузулом да ће бити послат у затвор уколико у року од две године учини исто или слично “дело”. Иначе, јавни тужилац је Митрополита Јована, јединог канонског православног епископа у БЈР Македонији, оптужио за "самовлашће" зато што је ушао у Саборни храм у Битољу да крсти унуку своје сестре.

Митрополит Јован је, у својој завршној речи нагласио да су овим процесом судски органи прекршили Устав Републике Македоније по коме је Црква одвојена од државе, што значи да ни извршна власт (полиција), ни судска немају право да арбитрирају у спору који се тиче Цркве. Ово посебно поткрепљује чл. 14. Закона о верским заједницама и религиозним групама, који гласи: „Одлуке органа верских заједница немају дејство изван њих и исправе органа верских заједница немају својство јавних исправа”. Изрицањем пресуде Митрополиту Јовану кажњени су и сви верници канонске Охридске Архиепископије и унапред су им ускраћена верска и грађанска права која се односе на слободу вероисповести и вршења верских обреда. Оваква пракса не постоји ни у једној демократској држави на свету.

Током суђења Високопреосвећени Митрополит Г. Јован је био изложен грубим увредама. Последњег дана судија чак није дозволио да завршна Митрополитова реч, који је просец квалификовао као "политички", уђе у записник, него је његово излагање нетачно препричано. Ово су у свој извештај унели и представници ОЕБС-а. Дакле, од почетка до краја сам процес је некоректно вођен.

Сама квалификација јавног тужиоца да је Високопреосвећени Митрополит Г. Јован учинио кривично дело „самовлашћа” које по Кривичном закону Македоније подразумева да неко: „сам себи применом силе присваја власт која сматра да му припада”, не стоји јер то ко и какву власт или чин има у Цркви односно у верским заједницама по поменутом члану 14. Закона о Верским заједницама је унутрашња ствар Цркве или верске заједнице и не подлеже никаквој верификацији државних власти.

Митрополит Јован је, и поред очигледне ненадлежности грађанског суда, истакао да га као Православног Митрополита признају све Православне Цркве у свету, као и да титулу Митрополита није дао сам себи него да је постављен одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Ставио је на увид и писмену преписку коју води са епископимa сестринских Православних Цркава из које се јасно види да га сви ословљавају титулом Митрополита велеског и повардарског и Егзарха охридског.

Током суђења показана је и апсурдност тврдње да је Митрополит Јован у Саборној цркви у Битољу употребио силу на тај начин што је "махнуо главом". Штавише, сведоци су сведочили сасвим супротно, а то је да је силу применила полиција која је ухапсила Митрополита и четворицу верника који су дошли на крштење.Тада је полиција је претукла једног верника наневши му телесне повреде. Све ово сведочи да суд није ни био заинтересован за чињенице и доказе. На жалост, одиграо се судски процес идентичан онима из ранијег комунистичког периода када је судија само изрицао пресуду донету још пре започетог суђења.

Ово суђење је верификовало једно недавно објављено међународно истраживање о деловању правне државе и раду судова по коме је Македонија је на 90. месту од укупно 102 државе, а од балканских на последњем.